Месец: октобар 2018.

„Шта још да вам кажем…да сам га носио чак и кад сам јебао, да сам га носио буквално свуда са собом, на планине али и на места на којима уопште није било хладно. Да сам волео више њега да носим од неких већих и топлијих шалова. Да ли знате колико ме је пута спасио хапшења јер сам га носио преко лица? Јесте, све ово је тачно. Једном ми је чак придржавао сломљену руку. 

Једном са журио на утакмицу да не закасним, другари су ме чекали на вратима да кренемо, а ја нисам могао да га нађем. Где је? Шта сам урадио са њим? Да ли сам га негде заборавио? Галамио сам на све у кући. И тек кад сам отворио плакар, насмејао сам се, био је ту. Смирио сам се, тек онда је све било ок.

Шта може да буде пријатније од доласка кући, а испред зграде видиш насмејане оратаке са наочарима за сунце, са пивом у рукама? Они, као и ти, имају исти шал око врата. И онда схватиш: они размишљају као ти и раде исте ствари као ти. Ти си међу својима. Тада заборавиш на све. Када изађеш ујутру из аутобуса и кад је хладно и ведро јутро. Када још мамуран не знаш ни у ком се граду налазиш, а твоји ортаци који носе исти шал, крећу да се спрдају и кад кренете на неку клопу или по још које пиво. Зар постоји још нешто? Јер у тим тренуцима размишљате о свађи са  девојком, расправом са нервозном мајком или на свог надрканог газду? Не, тада си у свом свету.

Са ким плачеш када твој тим поново покраду? Шта те чини срећним када добијеш батине? а још увек имам свој шал. Јер може неко то да разуме? Сви знамо одговор. Али знамо још једну ствар, шта год да се деси наш вољени шал нас никад неће издати, никад! А ја знам још једну ствар и рећи ћу вам је из дубине душе: Мој шал је најлепши на свету!“