Аутор: admin

Cezar Menoti, koji je Argentinu doveo do titule svetskog prvaka 1978. godine, jasno je odgovorio. Na pitanje kada je postao navijač Rosario Sentrala kao iz topa je ispalio: „Kad sam se rodio„. Roberto Fontanarosa, pisac i još jedan navijač Rosarija često je umeo da se priseti starca po imenu Kasale, koji je umro na tribinama od srčanog udara kada je omiljeni mu klub 1971. osvojio prvu titulu šampiona Argentine: „Kakve veze ima? Za ’kanalja’ to je pravi način da se umre. Kunem vam se – zavidim mu„. Kanaljasi  su inače gradski nitkovi, bitange. Nadimak koji su navijačima Rosario Sentrala nadenuli dušmani sa severa grada. Ovi su odmah uzvratili – navijači Njuels Old Bojsa sada su gubavci, leprozni. Ne smeta im to. Na stadionu „Marselo Bijelsa“ se začuju prilično bizarni stihovi. Pristalice Njuelsa pevaju o tome kako žele da umru od lepre. Toliko su zaraženi virusom.

Odavno se on zapatio u kao lenjirom podeljenom Rosariju. Sever je ceo u plavim i žutim bojama Sentrala. Na jugu vladaju Njuelsova crna i crvena. Granice su jasno povučene grafitima. Neki su prostiru skoro po čitavim blokovima. U Rosariju nema neutralnih.
„Ili navijaš za Sentral ili za Njuels ili ne postojiš„, čuvena je izjava ugostitelja Huana Jakoba čiji je restoran u bojama Sentrala.

Jedino pitanje je: Bitanga ili Gubavac? Otkud ta podela? Vrlo prosto, jednom prilikom dva gradska rivala trebalo je da odigraju prijateljski meč u humanitarne svrhe.  Sav prihod je trebalo da završi na računu bolnice koja se specijalizovala za lečenje lepre. Njuels se pojavio, Rosario nije. Otud gradski nitkovi ili bitange (canallas), otud leprozni ili gubavci (los leprosos).

Dugo već traje da podela. Klasiko Rosarino je najstariji u Argentini. Stariji i od Superklasika. Prvi je odigran 18. juna 1905. Faustino Gonzales je postigao jedini gol za minimalac Njuelsa. Ono “Old Bojs“ u imenu kluba upućuje da su klub osnovali svršeni studenti, profesori. Ajzak Njuel je bio engleski profesor. Bio je oženjen Nemicom Anom Jokinsen. Crvena i crna boja Njuelsa je omaž zastavama Engleske i Nemačke. Sam klub osnovao je njegov sin Klaudio Njuel. Rosario Sentral osnovalo je 16 Britanaca koji su radili u železničkoj kompaniji Sentral.

Rivalitet se ubrzo razvio. Toliko da je odavno zašao u domen „patologije“. Prošle sezone ubijena su dvojica navijača Sentrala, godinu ranije 13-godišnji dečak ubijen je metkom samo zato što je nosio šal Njuelsa. Januara 2013. nazovi prijateljski susret morao je da bude odložen i pre no što je počeo pošto je policija shvatila da nema dovoljno ljudi da se izbori sa svim pretnjama. Na glavnoj tribini stadiona ranije poznatom po nadimku “El Koloso“ ogroman transparent navijača Njuelsa. Na njemu poruka: „1974 – vaše najveće poniženje„. Još se pamti godina kada su Gubavci prvi put proslavili titulu prvaka Argentine. Nasred Sentralovog Gigante de Arojita i to posle zaostatka od 0:2 na poluvremenu. U nastavku su golovi Kapura i Zanabrije bili dovoljni za potreban remi od 2:2.
„Nikada nisam tako jako udario loptu… Kao da mi je neko gurnuo levicu„, prisećao se kasnije Zanabrija.

Njuels je tada omraženom rivalu oteo titulu osvojenu u prvenstvu ranije. Sentral ih sada ima četiri – ima i pehar Comnebol Kupa iz 1995. kada je na poluvremenu gubio sa 0:4, a potom na penale savladao Atletiko Mineiro?! – Njuels je odmakao na šest, iako je kasnije krenuo u trijumfe. „l mas campeon de Rosario„. Najbolji klub Rosarija je titula kojom se sada diče Gubavci.

Ne pretenduju da se takmiče sa Riverom, Bokom, Rasingom, San Lorencom ili Indepentijenteom. Ali se smatraju najvećim klubom iz provincije (Rasing i Independijente su iz Aveljanede, regionalne prestonice, prestonica regije Santa Fe je istoimeni grad, ne Rosario). Trude se da igraju napadački, atraktivan fudbal što je zaostavština Marsela Bijelse koji je u periodu od 1990. do 1992. vodio Njuels do dve titule prvaka i finala Kopa Libertadores u kojem je u penal seriji poražen od Sao Paola. Diči se igračima kakve je retko ko imao. Čak je i Dijego Maradona nosio dres Njuelsa, istina samo na pet utakmica. Gabrijel Batistuta je ponikao na “El Kolosu“. I Lionel Mesi je bio član Njuelsa, mada je otišao u Barselonu sa svega 13 godina. Svejedno i danas ima navijački klub nazvan po njemu.

Rosario Sentral nema tako impresivnu listu igrača, ali jeste svetu podario legende kakve su Mario Kempes i Anhel di Marija. Međutim verovatno najveća legenda Bitangi je u Evropi ne toliko poznati Aldo Poj. Njegovi počeci doduše nisu bili obećavajući, klub je čak razmišljao da ga proda, ali se Poj, koji je odrastao tri ulice od „Gigantea“ sabotirao transfer tako što se prema legendi nedelju dana krio na ostrvu na reci Parana. Godinu kasnije ispisao je jednu od najslavnijih stranica u istoriji Sentrala.

U polufinalu jesenjeg prvenstva Argentine Sentral je igrao sa Njuelsom. Bio je 19. decembar 1971. godine. Jedno ubacivanje odlučilo je pobednika. Poj se bacio u vazduh i glavom zatresao mrežu Njuelsa. „Palomita de Poj„. Tri dana kasnije Sentral je prvi put u istoriji osvojio šampionat. Navijači Njuelsa 19. decembra svake godine obeležavaju pogodak koji su čak kandidovali Ginisovoj knjizi rekorda kao „gol koji je doneo najviše radosti u istoriji fudbala“. Svakog 19. decembra navijači Sentrala se okupljaju i pokušavaju da ponove “golubicu“ (palomita). Manifestaciji se 1997. na Kubi pridružio iErnesto Gevara, najmlađi sin legendarnog revolucionara Če Gevare, sigurno najpoznatijeg navijača Rosario Sentrala.

Ali nije sve tako romantično u provinciji Santa Fe. Već smo govorili o tragičnim sukobima huligana. Sedam dana pre večerašnjeg meča ispaljena su tri hica na kuću bakeMaksija Rodrigeza, Njuelsove uzdanice. Nesrećnica nije prvi put na udaru. Prošlog jula zidovi su joj išarani grafitima. Gubavci na pobedu u Klasiko Rosarinu čekaju još od 2008. Protekla četiri su izgubili.
„Klasiko ili metak„, pisalo je na jednom od grafita.

Problem je međutim što Njuels i ovaj put u derbi ulazi kao autsajder. Puna dva meseca ne zna za pobedu i bori se za plej-of za plasman u Kopa Sudamerikanu. Rosario je vezao tri, zauzima treće mesto na tabeli i još je u igri za najviši plasman (San Lorenco je pet koraka ispred, Boka četiri). 

I ovaj put će tenzija moći da se seče nožem.
„Rosario je bolestan. Ovde je navijanje davno otišlo u patologiju. Granica između ismevanja, ruganja i mržnje i nasilja je zamagljena. Ovo  se ne može porediti ni sa jednim drugim derbijem na svetu„, svedoči novinar Martin Souto.

I zaista, samo je 12 igrača kroz 110 godina dugu tradiciji Klasika Rosarina prelazilo iz jednog u drugi klub. Zato poraz u derbiju Rosarija peče više nego na bilo kom drugom mestu. Rafael Bijelsa, Marselov brat, pisac, političar i pre svega poznati navijač Njuelsa, ovako je to objasnio.
„Ovde kad vidiš kalendar, prvo tražiš kad se igra derbi. Prvenstvo bez Klasika je kao nedelja bez sunca. Ali kad izgubiš ne možeš da se kao u Buenos Ajresu sakriješ iza visokih solitera. Ovde nemaš gde da se sakriješ. Ne daju ti mira. Zavirili bi ispod kreveta samo da ti se isp..ju u usta„.

U prvom pasusu pomenuti Fontanarosa, podsetimo obožavalac Sentrala i čovek koji je ispisao neke od najstrastvenijih stranica ikada napisanih o fudbalu, bio je još direktniji posle onog čuvenog megdana iz decembra 1971. i Pojovog gola.
„Stari moj, da smo tog dana izgubili svi mi kanaljosi, ma koliko nas bilo, morali bismo da bežimo. U Peru, gde god. Ovde ne bi moglo da se živi od tih gubavih kretena, majku im j…m. Bili bismo ko one izbeglice iz Kambodže što beže na splavovima. Kur…i sinovi. Da sam tog dana morao da ubijem rođenu majku, da sam morao da ubijem Kenedija… Sve bi ih pobio samo da ih pobedimo… Neke utakmice prosto moraš da dobiješ„.