Категорија: Остало – Бежање

„Пословица каже да прво треба да проходаш да би научио да трчиш. На трибини је управо супротна ствар. Трчање је суштинска ствар, иако је признање те чињенице гнусан навијачки грех. Свако ко то учини покушава да се оправда како су сви бежали па је морао и он. Неки људи никада не беже – или бар тако кажу. Виђао сам будале које стоје и чекају 20-30 противничких навијача који иду на њих, мада не верујем да им је то прешло у навику. У свакој фудбалској екипи обавезно постоје бежачи, који се на први поглед са противничке трибине пропињу на прсте, као газела која је намирисала лава, спремни на бекство чим ови крену у напад. Исти ти људи ће као помахнитале животиње јурити за противницима, ако се ови у страху дају у бекство. У групи су и људи који ће остати без обзира на шансе, и сви гледају у њих очекујући да очувају заједништво групе. Ако они покажу страх или оклевање, доћиће до панике. Ту је и неизбежни „стани и бори се!;“ викач. Обично стоји у центру или позадини. Кад не обраћају пажњу на њега, побећи ће, а после ће причати како је дао све од себе. Наравно ако његов узвик спасе дан, онда постаје херој.
Неке навијачке групе имају репутацију да не беже. Најгори осећај приликом бежања јесте да видите друге како вас престижу и помислите да ће вас прогониоци стићи. Већина људи док бежи то чини пуном паром. У бежању нестаје сва лојалност према ортацима и познаницима. Ту важи правило – свако за себе.
Приче пред утакмицу често се своде на то ко је кога натерао у бег. Иначе је веома узбудљива ствар натерати некога у бег. Обично стотине људи беже после свега 2-3 задата ударца. У том случају, онај који је предводио напад и задао удараце ужива част и славу међу осталим навијачима.“