{"id":1269,"date":"2016-01-16T12:00:00","date_gmt":"2016-01-16T12:00:00","guid":{"rendered":"https:\/\/curvasrb.com\/?p=1269"},"modified":"2016-01-16T12:00:00","modified_gmt":"2016-01-16T12:00:00","slug":"mirko-talijan-prica-o-najcvrscem-navijacu-zvezde","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/curvasrb.com\/?p=1269","title":{"rendered":"\u041c\u0438\u0440\u043a\u043e \u0422\u0430\u043b\u0438\u0458\u0430\u043d, \u043f\u0440\u0438\u0447\u0430 \u043e \u043d\u0430\u0458\u0447\u0432\u0440\u0448\u045b\u0435\u043c \u043d\u0430\u0432\u0438\u0458\u0430\u0447\u0443 \u0417\u0432\u0435\u0437\u0434\u0435"},"content":{"rendered":"
Легенди је мало. Оних правих. Пред сваки дерби легенде које су носиле копачке, дриблале, давале голове, су у првом плану. Међутим, клубови не би били то што јесу да нема навијача који су деценијама били ту, правили атмосферу, стварали легенду о њима и правили им светску популарност.<\/span><\/p>\n

Када је реч о Црвеној звезди, она има свега пар таквих имена, а једно од њих је свакако чувени Мирко Талијан. Човек који је уз Звезду и са Звездом прошао скоро све. Он је један од првих чврстих момака са трибине који је увек био уз свој клуб.<\/span><\/p>\n

Сада је нажалост у инвалидским колицима, али ни то га не спречава да сваки дан буде уз Звезду, да је прати и навија. Нема свој стан, па и живи у простору крај „Маракане“. У сваком смислу речи, борац.<\/span><\/p>\n

„Да нисам борац одавно бих отишао“ – први је коментар Мирка Талијана, који је суочен са многим проблемима. Ипак поново има разлог да се радује.<\/span><\/p>\n

„Радујем се сваком дербију. И увек верујем у своју Звезду. Надам се да ће ми донети победу“ – прва је реакција Мирка Талијана који и сада често дође на тренинг првог тима Звезде. Играчи га увек са поштовањем поздраве и питају за здравље. А он их је упознао много, много генерација и утакмица је иза њега.<\/span><\/p>\n

„Заволео сам Звезду као дете. Отац је утицао на мене, он је био у партизанима, током рата у заробљеништу и њему је Звезда много значила. На први меч ме је довео старији брат, тада сам имао осам година и када сам видео колико је народ волео Звезду, како је то све изгледало пробудило се нешто у мени што ме држи и данас 60 година после. „<\/span><\/div>\n

\n
\"Picture\" <\/a> <\/div>\n<\/div>\n
Већ тада је кренуо свуда са Звездом.<\/span><\/p>\n

„Па ја сам исте године измолио комшију који је имао неку родбину у Загребу да ме поведе са њим да гледам Звезду јер је истог дана гостовала и у фудбалу и у кошарци. Фудбал је био Звезда – Локомотива, а кошаркаши су играли против Трешњевке. Када сам дошао у Загреб само сам пратио где народ иде и тако стигао на утакмице. Био сам клинац па ми није био проблем да уђем. „<\/span><\/p>\n

Пожелео је да игра у Звезди, али …<\/span>
„Наравно одмах сам желео да заиграм фудбал у Звезди. Почео сам да играм у ОФК Београду јер сам са Карабурме, али нисам стигао до Звезде, па сам прешао на борилачке спортове. Бокс па рвање. Нисам био плашљив и зато су ме ценили многи. Улица ме је многоме научила, али нисам јој дозволио да ме у потпуности узме под своје.“<\/span><\/p>\n

Чим је одрастао Мирко је осетио шта значи ривалство два клуба.<\/span><\/p>\n

„Шездесетих сам ушао на Партизанов стадион са Звездином заставом. Тада се Маракана тек градила и Звезда је била домаћин на ЈНА. Пре тога су навијачи црно-белих били на северу, али су прешли на југ и ту трибину учинили својом. Е ја сам једном приликом узео Звездина обележја и отишао на југ. Хтео сам да се докажем.<\/span><\/p>\n

„Било је и тада навијачких сукоба, не у овом данашњем смислу, али их је било. Сећам се да је после једог дербија аутокомандом пролазио неки човек са комиончићем пуним диња и лубеница и затекао се у маси после меча и онда је почело опште гађање дињама и лубеницама. Када те то погоди нема приче, падаш као свећа.“<\/span><\/p>\n

Ипак, разлика између два времена је очигледна.<\/span><\/p>\n

„Када сам мало поодрастао почео сам да путујем у иностранство са клубом али и да бих радио. И то све сам прошао са ове „две петокраке „. Ипак, оно навијање и ово сада су два различита појма. Тада оружја није било. Дешавало се да се побијемо али после у кафани пијемо заједно. Бакљада није било, али она седамдесетих, спонтана, паљењем новина је за незаборав.“<\/span>
​<\/div>\n

\n
\n