curvasrb

Категорија: Читаоница

  • Мирко Талијан, прича о најчвршћем навијачу Звезде

    Легенди је мало. Оних правих. Пред сваки дерби легенде које су носиле копачке, дриблале, давале голове, су у првом плану. Међутим, клубови не би били то што јесу да нема навијача који су деценијама били ту, правили атмосферу, стварали легенду о њима и правили им светску популарност.

    Када је реч о Црвеној звезди, она има свега пар таквих имена, а једно од њих је свакако чувени Мирко Талијан. Човек који је уз Звезду и са Звездом прошао скоро све. Он је један од првих чврстих момака са трибине који је увек био уз свој клуб.

    Сада је нажалост у инвалидским колицима, али ни то га не спречава да сваки дан буде уз Звезду, да је прати и навија. Нема свој стан, па и живи у простору крај „Маракане“. У сваком смислу речи, борац.

    „Да нисам борац одавно бих отишао“ – први је коментар Мирка Талијана, који је суочен са многим проблемима. Ипак поново има разлог да се радује.

    „Радујем се сваком дербију. И увек верујем у своју Звезду. Надам се да ће ми донети победу“ – прва је реакција Мирка Талијана који и сада често дође на тренинг првог тима Звезде. Играчи га увек са поштовањем поздраве и питају за здравље. А он их је упознао много, много генерација и утакмица је иза њега.

    „Заволео сам Звезду као дете. Отац је утицао на мене, он је био у партизанима, током рата у заробљеништу и њему је Звезда много значила. На први меч ме је довео старији брат, тада сам имао осам година и када сам видео колико је народ волео Звезду, како је то све изгледало пробудило се нешто у мени што ме држи и данас 60 година после. „

    Већ тада је кренуо свуда са Звездом.

    „Па ја сам исте године измолио комшију који је имао неку родбину у Загребу да ме поведе са њим да гледам Звезду јер је истог дана гостовала и у фудбалу и у кошарци. Фудбал је био Звезда – Локомотива, а кошаркаши су играли против Трешњевке. Када сам дошао у Загреб само сам пратио где народ иде и тако стигао на утакмице. Био сам клинац па ми није био проблем да уђем. „

    Пожелео је да игра у Звезди, али …
    „Наравно одмах сам желео да заиграм фудбал у Звезди. Почео сам да играм у ОФК Београду јер сам са Карабурме, али нисам стигао до Звезде, па сам прешао на борилачке спортове. Бокс па рвање. Нисам био плашљив и зато су ме ценили многи. Улица ме је многоме научила, али нисам јој дозволио да ме у потпуности узме под своје.“

    Чим је одрастао Мирко је осетио шта значи ривалство два клуба.

    „Шездесетих сам ушао на Партизанов стадион са Звездином заставом. Тада се Маракана тек градила и Звезда је била домаћин на ЈНА. Пре тога су навијачи црно-белих били на северу, али су прешли на југ и ту трибину учинили својом. Е ја сам једном приликом узео Звездина обележја и отишао на југ. Хтео сам да се докажем.

    „Било је и тада навијачких сукоба, не у овом данашњем смислу, али их је било. Сећам се да је после једог дербија аутокомандом пролазио неки човек са комиончићем пуним диња и лубеница и затекао се у маси после меча и онда је почело опште гађање дињама и лубеницама. Када те то погоди нема приче, падаш као свећа.“

    Ипак, разлика између два времена је очигледна.

    „Када сам мало поодрастао почео сам да путујем у иностранство са клубом али и да бих радио. И то све сам прошао са ове „две петокраке „. Ипак, оно навијање и ово сада су два различита појма. Тада оружја није било. Дешавало се да се побијемо али после у кафани пијемо заједно. Бакљада није било, али она седамдесетих, спонтана, паљењем новина је за незаборав.“
    ​

    Picture

    Наравно и тада је песма на стадионима била важна.
    „Ја сам донео први мегафон у земљу. Мислим 63. се запалио руски танкер на Дунаву.Руси су се искрцали на обалу, а ја сам трампио литар шпиритуса, јер су они пили све, за мегафон који је имао и одмах сам га донео на „север“. После тог првог меча је „нестао у маси“ и никада га после нисам видео „, али тада смо имали мегафон“ – кроз осмех се сећа Мирко.

    Али организованог навијања није било.
    „Тада вођа у правом смислу није било. Сви смо били другови. Нас пар је било заинтересовано да води навијање, поведе песму. Био је ту Миле Ајдарић који је волео да пише песме, а ми смо их онда преносили на трибину. И тада је због гужве долазило до међусобних туча. Сећам се да су једном њих десетак скочили на громаду од човека, нису минутима могли да га оборе. Али ја сам се трудио да то зауставим, спречим, да нам не буде тога на трибинама. „

    Тада је поштовање према играчима било велико.

    „Обожавали смо их, али је било изузетака. Сећам се да када смо испали против чини ми се Наполија, да су навијачи у бесу запалили помоћни терен, потпуно разровали бусење. Били су љути, било им је и криво. Али у суштини много смо волели наше играче јер се тада и дуго остајало у клубу па се навикнеш, па за све те године и сретнеш те људе негде. „

    Миркова прича на „северу“ је трајала све до почетка деведесетих.
    „Тада сам прешао на запад. Аркан ме није знао а ја се нисам плашио и схватио сам да бих могао да будем у проблему. Касније су ме и он и покојни Шуца заволели. После пар година сам се ипак вратио на „север“.

    Ипак, данашњи Звездини навијачи цене све што је Мирко прошао.
    „Чули су од старијих колико сам ту и воле да слушају о историји навијања и нашег клуба. Заиста ме поштују.“

    Мирко већ дуго живи крај зграде Спортског друштва јер нема стан. Због тога је и често у просторијама клуба, а нашао се ту и када су пре коју годину налетели навијачи Партизана.

    „Када сам их видео изашао сам пред њих и рекао им „Децо, немојте то да радите, вратите се „, а они су ми узвратили увредама. Један ме чак позвао да се обрачунамо „на руке „. Нисам устукнуо, а њихов напад није прошао. Живот је суров, мораш да знаш да се браниш и ја сам то учио. Браним се па шта ми Бог да, нисам бежао. „

    Мирко је страдао јер је спасао живот једном детету.
    „У она лоша времена пролазио сам Карабурмом, тада је све било у мраку и чуо сам неког клинца како запомаже и моли некога да га не убије. Када сам чуо репетирање схватио сам да човек стоји веома близу мене. Брзо сам пришао и повукао му руку на доле, пиштољ је опалио и погодио ме у колено. Полиција ми је после рекла да сам спасао живот том детету, да је једна жена сведочила да је заиста хтео да га убије. „

    Тада су почели и проблеми са ногом.
    „Када сам осетио тај бол, доживео сам што каже народ фрас и од тада су почели моји проблеми са шећером. Притом сам се и повредио на неком зарђалом ексеру који је изазивао гангрену. Дуго сам се одупирао, али на крају су морали да ми одсеку ногу. Сада страхујем да ми не одсеку и другу. „

    Ипак, легендарни Звездин навијач није сам.
    „Навијачи су сада моја породица. Бринули су се о мени, долазили ми у болницу, пружали ми подршку на сваки начин. Не могу да вам опишем колико ми то значи. Уз мене су увек. Много сам им захвалан. То ме држи у животу заиста. Мени је најтеже што не могу да им се одужим. На жалост Звезда је у таквој ситуацији да не може ни себи да помогне, па не очекујем много.“

    Скандирање пуног Пионира

    Мирко је се посебно радовао победи кошаркаша Звезде над Панатенаикосом. Изашао је на паркет где су га поздравили играчи, а потом је доживео и скандирање целе хале.

    – Много ми је било драго, али од узбуђења нисам чуо шта ми певају. Био сам пресрећан – каже Мирко.

    Унука највећа радост

    Поред Звезде Мирко има још једну радост.

    – Моја унука ми причињава највеће задовољство. Има десет година и она ми је највећа срећа – каже чувени Звездин навијач.

    Извор : http://www.24sata.rs/da-kao-lav-se-boris-mirko-talijan-prica-o-najcvrscem-navijacu-zvezde/12333
    ​

  • Fossa Dei Leoni – прва организована навијачка група

    1. Можеш ли да нам кажеш како су ФДЛ формирани – да ли је то био навијачки одговор на дешавања у вези са Интером или је нешто друго било у питању?
    Годину 1968 (као и целу деценију 60-их) обележили су социјални немири.Омладина је желела промене на свим пољима, па се у складу са тим такво стање пренело и на фудбал.Људи су хтели да имају више простора, слободе и независности ван старих образаца који су им се наметали.

    2. Да ли сте имали било каквих проблема са Ф.К. Милан приликом формирања групе ФДЛ, увођењем ултра подршке и сл. и ако јесте, какве природе су ти проблеми били?
    У почетку није било никаквих проблема, јер су нас људи знатижељно посматрали.Они су настали нешто касније, након првих туча међу навијачким групама.

    3. Како је ваша група била структурирана и на који начин су доношене одлуке?
    Првобитно је о свему одлучивао савет од 15 људи на челу са председавајућим.Касније раних 80-их, млађа група (укључујући ту и мене) заменила је старије, трудећи се да спроведе у дело сваку одлуку коју би чланство прихватило на недељним састанцима.

    4. Kолико сте имали чланова и колико је оних који су основали групу остало до самог краја тј њеног гашења?
    Фоса је успела да окупи око себе 10.000 чланова (то се догодило само једне сезоне пошто се дешавало да сваке године људи долазе и одлазе), тако да практично нико није био констатно у групи од њеног оснивања до њеног гашења.Било је и оних који су само једну утакмицу посетили и то је то .. Ја сам стигао у ФДЛ 1971 године и ту сам остао све до распада, што значи да сам један од оних који је био деценијама уз екипу, веза између старије и млађе генерације која је остала.

    5. Какав је био регрутни процес?
    Није било неког нарочитог регрутног процеса.Чланове су чинили како они који су новчано помагали рад групе, тако и они који су били у првим борбеним редовима када би дошло до туче.Након неког времена појединцима би било омогућено да приступе затвореном кругу врха ФДЛ.

    6. На који је начин чланство комуницирало и како сте се организовали у време када није постојао интернет и мобилни телефон?
    Организовали су се састанци сваке недеље и слата су писма онима који живе ван Милана.Такође, већ сам поменуо да је постојао затворени круг врха ФДЛ.Тај затворени круг чинили су људи који су се виђали сваке вечери.

    7. Можеш ли да нам кажеш нешто о твојим незаборавним тренутцима са Фосом који ће ти заувек остати у сећању?
    Било је неколико незаборавних тренутака.Први је свакако онај када ме је савет ФДЛ-а предложио за њиховог новог члана.Био сам веома срећан, јер тада је почео мој живот са групом ФДЛ (Фоса Деи Леони). Затим никада нећу заборавити финале купа шампиона против румунске Стеауе 1989 у Барселони, када су Фоса и Бригате повели 10.000 навијача уз перфектну организацију.Од тужних момената издвојио бих последњи састанак на коме је савет ФДЛ-а одлучио да распусти групу. Око 500 људи се тада окупило испред просторија фан клуба, певали смо химну ФДЛ-а и скандирали групи .. заиста тужан моменат! Што се осталих догађаја тиче, сећам се утакмице из маја месеца 1988 када смо победили Наполи и освојили шампионат, ту је наравно и победа против Јувентуса у финалу купа шампиона одиграном у Менчестеру, а не треба заборавити ни две победе против Интера у Лиги Шампиона.

    8. Који је твој незаборавни тифо моменат?
    Тешко је рећи .. Можда онај на утакмици Милан – Реал Мадрид из 1990 када смо победили 5:0 или градски дерби који смо добили са 3:2, а већ следећи изгубили 2:0.

    9. Колико су у просеку износили ваши тифо издаци и колико је било потребно времена уложити да би све добро функционисало?
    Годишњи износ којим смо располагали, да би група уопште могла да фукционише, био је јако висок (кореографије, трошкови пута приликом гостовања, транспаренти .. итд). Слично би се могло рећи и за уложени рад јер је јако пуно времена било потребно издвојити. Било је неколико група људи које су радиле различите послове (продаје карата, мајица, капа, шалова, организација гостовања, кореографије .. итд). Ево вам један пример: велика кореографија која је рађена за важну победу и освајање титуле у шампионату 1993 коштала је 4.000.000 лира (отприлике 1900 евра) и требало нам је око три месеца да је припремимо.

    10. На који начин сте прикупљали новац?
    Продајом материјала групе: шалови, мајице, налепнице и остало.

    11. Да ли је било конфронтација, инцидента и насиља током свих ових година?
    Било је и то јако много.Туча са навијачима Сампдорије у Понтецуронеу је једна од највећих, када су се наши возови сусрели на станици.Издвојио бих и сукоб са навијачима Јувентуса, након што смо се појавили у делу града који представља њихово упориште, затим било је инцидената са Роминим и Веронине ултрасима .. све у свему јако много насилних сцена!

    12. Да ли сте имали блиских веза тј да ли сте заснивали пријатељства са осталим италијанским групама? Да ли су ове везе и контакти остали актуелни и данас?
    Ја лично сам имао доста пријатеља међу навијачима Торина, Роме, Ђенове, Болоње (са некима од тих момака сам и дан данас у контакту). Што се групе тиче и њених пријатељстава она су се мењала током година: пре смо били у добрим односима са Ромом, Ђеновом, Торином, Болоњом .. а данас само са Брешом и Ређином.

    13. Какве сте политичке акције имали ван трибине? Да ли сте имали било каквих веза са милитантним групама које су оперисале у Италији?
    Ја сам одувек био левичар.Али италијанска левица (нарочито у Милану) нажалост никада није разумела феномен“ ултраса“ и могло би се чак рећи да се дистанцирала од њега.Због тога није ни било прилике за неком већом политичком акцијом.Међутим последњих година пред распад ФДЛ-а, неке групације су почеле да одржавају контакте са нама; опет наглашавам да ми нисмо били присталице тога да се политика појављује на стадиону.

    14. Да ли је ФДЛ икад протестовао против Берлусконијевог власништва над Миланом?
    Било је протеста, али су разлози били фудбалски, а не политички.

    15. Да ли мислите да и даље има места политици на трибинама?
    Свакако да има места.Штета само што ће у већини случајева десница бити та која ће деловати на трибинама.Једноставно, десница је изгледа много боље разумела потенцијал ултраса и начин на који се може агитовати на стадиону.

    16. Можете ли нешто да нам кажете о односу који је“ Фосса Деи Леони“ имала са групом“ Бригате Россо Нерро“?
    Све до почетка 90-их односи су били одлични, делили смо са њима апсолутно све (неки од мојих најближих пријатеља које знам преко 30 година су чланови БРН укључујући и моју супругу!). Након 90-их пријатељство није било на завидном нивоу, али смо и даље били у колико толико коректним односима све до нашег коначног распада 2005.

    17. Како сте се осећали када су се ФДЛ распали? Мора да је остала велика празнина у вашем животу? Шта раде и чиме се тренутно баве чланови ФДЛ-а?
    То је био веома болан тренутак у мом животу и да, тачно је .. осетио сам огромну празнину. Милан ми не недостаје толико, колико трибина, цео тај колорит и наравно наше дружење.Чињеница што смо сви заједно изашли из свега тога, помогла нам је доста.Пријатељи ми много значе, наставили смо да се виђамо и ван фудбала.На неки начин однос са неким људима постао много интензивнији него пре .. укратко дружење нам је много помогло да пребродимо тај догађај.

    18. Каква је ситуација данас са осталим групама у Италији? 
    Како видите наредне месеце и године које долазе? Неки италијански ултраси су истакли како ће уколико“ Тессера“ буде узела маха, основати своје фудбалске клубове у италијанским нижим лигама.

    19. Мислите ли да ће се ово догодити и како ви гледате на све то .. да ли подржавате акцију?
    Ситуација је веома лоша.Нови закони деструктивно утичу на неколико навијачких група које негују тај стари ултра стил навијања, док су се остале групе препустиле бизнису.Не видим светлу будућност нажалост. Што се овог другог тиче, сматрам да нема никавог смисла креирати неки нови клуб поред оног за који сте одувек навијали.

    На питања одговорао бивши члан из врха ФДЛ.
    ​Ево шта кажу они сами о својим почецима у књизи „Nella Fossa dei Leoni“: ​

    „Тачан датум оснивања групе није могуће утврдити, јер се радило о спонтаном окупљању навијача, које се временом све више ширило. 
    1968. године једини клуб навијача где је било неког дешавања, барјаци и навијање,били су Fedelissimi, али су били стационирани на доњем нивоу где су скупља места, тако да су групе младјих навијача почеле да се окупљају изнад Рапе 18 (ограда изнад улаза) на горњем нивоу, где су улазнице биле јефтиније. 
    Нисмо успели да сазнамо ко су били први који су изабрали то место, али је сигурно, да су то место из недеље у недељу попуњавале све више групе нових младјих навијача (друштво из краја или из школе, пријатељи пријатеља, итд…), тако да се то првобитно језгро утопило у ту масу и временом нестало. 
    Многи од њих су носили дрес Милана (материјал сличан вуни и танке пругице), доносили су барјаке и кесе пуне исцепканих папирића које су користили као конфете. 
    Одлучено је да се да име овој групи и изабрано је име ФОСА ДЕИ ЛЕОНИ (врло вероватно да га је предложио Умбо), што је био надимак за једно старо игралиште на коме је играо Милан (значење „јазбина лавова“, „лавља пећина“), а у прилог тој одлуци је било и само место за стајање које је изабрано, јер када би се изашло из улаза на трибину, стицао се утисак да се улази у лављу пећину… 
    Вреди се сетити неких младића из тог времена, Аверардо Драгони, Марко Гуера,Карло Николози и пре свих Умберто Калца, који је 1972. постао председник клуба. Умбо је био и остаће заувек наша чланска карта број 1, иако нас је нажалост оставио 1996. године. 
    Њему и свим друговима са трибине (не само оним који су припадали Фоси) који су нас у медјувремену напустили (Рино, Тамара, Ренцо, Лућано, Маледето, Скиапа, Спуња, Иван, Енцино Боси, Ронки, Пећиз, Дикс, Мартело и сви остали), желимо да посветимо ову књигу. 
    Да се вратимо на нашу хронологију почетака групе. 
    Првобитној постави су се врло брзо придружили Стефаниа Манцоти, Ракеле Бианки, Дјанкарло Капели (Бароне), Дјани Кастиљиони. 
    Урадјен је први транспарент, који је цео био шивен и коштао нас је 5000 лира. На једном од својих првих гостовања, у Вићенци, по страшном снегу, транспарент је оштећен при покушају да нам га поцепају и униште. 
    Ова епизода је довела до тога да смо упознали Меацу, председника асоцијације свих клубова навијача Милана, и председника Милан Клуб Форланини. Баш са њима је остварена добра сарадња, ишли смо заједно на гостовања и имали састанке у њиховим просторијама, у улици Мећенате.“ 

    Picture

    Рампа 18 мало пре него што је основана Фоса

    Picture

    Прва сезона Фосе 1968/69

    Picture

    Први управни савет групе

    Picture

    Први транспарент „Fossa dei Leoni – Rampa 18“

    Picture

    02/02/1969 Сампдорија – Милан , Фоса

    ​“Први период који креће од 1968 године, када су родјени Фоса деи Леони, па до половине 70их, подудара се са настанком света ултраса. 
    Много спонтаности, никакви извори прихода, само велика воља , страст без граница и идеја да се направи нешто ново и врло различито од тодадашњег традиционалног навијања и то по свим аспектима, подразумевајући и оне најекстремније, без правог знања шта ће се изградити, најбоље карактерише то време. Заједно са малобројним групама које су настале у том периоду, настао је феномен који се све више ширио и који је каснијих година добио на важности, све до тога , да је тако рећи постао једна врста „начина живота“, прави и својеврстан менталитет (термин који је почео пуно да се користи у данашње време када се говори о ултрасима), важан моменат за омладинску културу у наредних 30 година које су следиле. 
    Идеологија ултраса, ако тако може да се назове, у то време је била много другачија од данашње, иако без двојбе постоје заједничке тачке. 
    На трибини у нашој групи нису постојале политичке тензије које су карактерисале читаво друштво у то време. Чак и они медју нама који су били политички острашћени и активни, остављали су своје идеје испред стадиона, тако да је трибина била потпуно слободна зона, на којој су различита мишљења ускладјивана у име интереса клуба и групе и то је карактеристика коју смо успели да одржимо до последњег дана. 
    Туче су сегмент мало важан за ултрасе из тог времена, макар у првом периоду, али већ почетком 70их, почиње прогресивно да се размишља о тучама са другим групама. Средином 70их, на Сан Сиру већ почиње мода да се прошета горњим нивоом, како би дошло до физичког контакта са противничким навијачима. 
    Удруживање иза заједничког транспарента, првобитно је имало само кореографску функцију, као место где ће се сјединити многобројни црвеноцрни барјаци расути по целом стадиону, тек касније долази аспект јединствене громогласне подршке и певање. 
    Потребно је рећи да су сви припадници групе јако млади, просечна старост ултраса је измедју 15 и 18 година, и јака је идентификација са групом. У прво време, носи се парче црвеноцрног платна на коме белим словима пише „Фоса деи Леони“, како би се разликовали од свих осталих. 
    Тих година, железница је организовала специјалне спортске возове за навијаче који су путовали на гостовања. 
    Када се путовало аутобусом, и у то време место поласка је била пиаца Обердан. 
    У то време, мода на стадионима је била испаљивање ракета, и тако за време једног путовања возом, Ромито улази у један купе са ракетом у руци, али се она нехотице сама активира и настаје паника, пробушени капути и на крају смејање. 
    Треба истаћи да гостовања у прво време нису била проблематична, чак шта више, домаћини су често гледали на госте са симпатијама, туче су биле врло ретке, максимално се све завршавало са шамарима.“ 

  • Ajax Amsterdam

    За почетак, молим те, представи се.

    AFCA: Поздрав, зовем се Tomassya, имам 29 година, рођен сам и живим у Амстердаму.

    Реци нам нешто o историји клуба, као и навијача Ајакса.

    AFCA: Клуб који пратим је Ајакс, основан је 1900. године, а постао је веома популаран 70их година, због освајања три трофеја Купа Шампиона. Група људи која прати Ајакс зове се „АFCA“, али смо многима познатији под надимком „Јевреји“. Надимак смо добили још одавно, од наших ривала, пре свега јер се наш стари стадион „Де Мер“ налазио у источном Амстердаму, где је било доста Јевреја. Када су гостујући навијачи долазили да играју са Ајаксом, знали су да кажу “ Идемо код Јевреја…“. Тај надимак нам је и дан данас остао, мада право име наше групе је „АFCA“.

    Кој стил преовладава на вашој трибини, ко чини већину (мисли се на Ултрас, Кежуал, Хул)?

    AFCA: По том питању, група је подељења. „АFCA“ се састоји из више подгрупа. Једна од водећих екипа на трибини је „F-Side“, основана је 1976. 60их година фудбалско насиље је почело овде у Холандији, а већ 70их све је постало много организованије.“F-Side“ фура енглески фазон навијања, а већина екипа на нашој трибини су Кежуалци. 70их и 80их се фурао Скинхедс фазон, мада је тренутно трибина под утицајем Енглеске. 2001 почело је организонао да се навија у делу стадиона „VAK410“. Група се и зове „VAK410“ по делу стадиона на коме се окупљају. Ово је група која прави добру атмосферу на стадионима, већину групе чине ултраси, мада има и помало кежиалаца.

    Picture

    Знамо да су Холанђани увек били добри фајтери, приче о ратоборном Малуку народу, који чини један део Холандске тифо сцене. Реци нам нешто више.

    AFCA: Фудбалско насиље се доста променило, посебно овде у Холандији, веома је тешко доћи до инцидената, јер је безбедносни систем веомо развијен, после неколико озбиљних навијачких сукоба, ово је постала полицијска држава. Али прилику за шибање користимо на Евро гостовањима. Ове сезоне је било шибања у Марсеју, Кардифу, Хамбургу, и на гостовању против Астон Виле… Мада ако треба извојити највећи инцидент, онда је то сигурно у Француској са Марсејом. А што се тиче Малуку народа, и ја сам сам Малуку, мој народ је дошао овде из Индонезије, дуга је то прича, мада сада смо овде у Холандији, и истина је да имамо тај ратнички ген, добри смо фајтери, и скоро свака екипа у Холандији има Малукуе у својим редовима. Ајакс има највећу групу Малукуа.

    Поменуо си неке озбиљне навијачке сукобе, о чему је реч конкретно?

    AFCA: Да, најозбиљнији инцидент, и туча која је променила даљи ток развијања навијачког покрета у Холандији је засигурно туча узмеђу „SCF“ ( Фејнорд ) и „АFCA“ ( Ајакс ). То се десило 1997 године, договор је био да се сусретнемо 200 на 200, негде изван града, без оружија, на руке. Да завршимо сва срања, и коначно видимо ко је најјачи у Холандији. Али туча је отишла скроз у погрешном смеру, Дошло је 350 људи из „SCFа“ , наоружаних до зуба са металним шипкама, бејзболкома, ножевима, коктелима и осталим срањима. Већина момака на нашој страни били су млађи момци, међу којима сам био и ја. Када смо видели „SCF“ како нам се приближава, настала је општа паника, старији момци су преузели одговорност, стали у прве редове, нису ни помишљали на бег. Мада је већина групе кренула да се повлачи. Један од главних ликова са трибине Карло Пићорни, такође Малуку као и ја, погођен је каменом у лице, пао је доле на колена, добио је два убода ножем у леђа, пао је мртав. Од тада се све променило, туче су постале ређе, држава је постала полицијска. Фејнордове пичке су убиле и једног од водећих људи из Твентеа, они су кукавице, сисе, никад не смеју на руке, никад се и нису тукли на руке.

    Стварно страшно! Реци ми да ли постоји још ривала у Холандији, осим Фејнорда, и да ли група одржава пријатељство са неком екипом?

    AFCA: Осим Фејнордових, имамо још два велика ривала, Ден Хаг и Утрехт. Мада сваки човек у групи има различито мишљење, не зна се ко је највећи ривал, ове три екипе су најомраженије. Са Фејнордом је све постало интезивније после 97, пре тога, ово се није сматрало толико озбиљно, био је један вид забаве, а сада је постало много озбиљније. Официјално, наша група има само једну пријатељску групу, а то је „BCS“ момци из Андерлехта (Brussels Casual Service). Људи мисле да имамо доста праијатеља, јер се често на нашој трибини могу видети заставе других екипа, искључиво из Енглеске, мада све су то контакти појединаца, ништа велико.

    Какав је однос са управом и да ли је модеран фудбал погодио „AFCA“?

    AFCA: Нисмо у добрим односима са власницима клуба, ти људи покушавају да униште клуб, претварају клуб у компанију. Мењају грб само ради остваривања профита, направили су нови, модеран стадион, покушавају да униште нас верне навијаче, да нас пребаце на други сектор, да нас ометају у организацији, али све нам то помаже да изађемо још јачи, и да се свим снагама боримо само за једно, за Ајакс! Без нас нису ништа. Ове сезоне група од око 30,40 момака упало је на тренинг Ајакса, одржали смо састанак са играчима и тренером, због очајних резултата, касније смо попричали и са власницима клуба. Морају да знају да није све у новцу, постоји нешто важније, а то је страст.

    Реци нам нешто више о Холандској навијачкој сцени уопште.

    AFCA: За мене, најбоље две групе тренутно су „Vak410“ (Aјакс) и „Vak-P“ (Твенте). Такође да напоменем и момке из Гронигена и Де Грашхапа, они су увек спремни за акцију, иако је „Vak410“ далеко више акцијао ове сезоне, момци из Твентеа праве веома добру атмосферу, најбољу у Холандији. Ту је и МВВ, маку клуб из друге лике, веома су јаки. Ултрас сцена се лепо развија овде у Холандији, као и у Белгији. Иако ја нисам Ултрас, и не волим то уопште, звог прошлих искустава са њима, знам да се добро ради, и све у свему Ултраси сцену чине далеко занимљивијом.

    Да ли је група политички опредељена?

    AFCA: Не, ми смо аполитични, није нас брига одакле си, ко си, шта си радио. По мени политику треба оставити даље од фудбала. Не могу да разумем зашто се у Италији ради тако, али у Холандији то није масовна појава. У прошлости је постојало неколико Ултра десничарских екипа, пре свега због присуства скинса на сцени 80их, мада сада то није случај. Једина политичка ствар, која се појављује на нашој трибини су „RMS“ заставе ( Борба за права и слободу Малуку народа )

    Каква је полиција у Холандији, колика је репресија над вама?

    AFCA: Полиција је веома јака у последњих неколико година, држе готово све под контролом, на гостовања нас прати готово више пандура него што нас самих има. Однос са њима је веома лош, као и свуда наравно. Овде код нас су веома агресивни, свака група која дође овде, има исту констатацију. Једни су од најгорих. Пичке дротовске!

    Да ли „АFCA“ прати репрезентацију?

    AFCA: Не, не пратимо, некако не можемо да се организујемо са осталим екима, пре свега због велике мржње. Пре око месец дана, за време меча са Шкотском, у Амстердаму, више смо времена провели акцијајући Холандске екипе, него Шкоте. Ротердам ради одвојено од осталих, мада они су пичке највеће.

    Picture

    Да ли у група има Срба, и да си пратиш српску навијачку сцену и шта мислиш о њој.

    AFCA: Има у нашој група неколико бивших Делија, и даље нађу време, па скокну да Београда, некад и поведу неког одавде. Има и пар Срба и Твентеовој екипи „Vak-P“ . Пратим вашу сцену, тај менталитет ме веома привлачи, и волео би када би Ајакс играо са Звездом или Партизаном у будућности. Баш ме занима како би сте се показали овде у Амстердаму.

    И за крај, хоћу да ти се захвалим за интервју и јел имаш неку поруку за навијаче у Србији.

    AFCA: Хвала и теби, било ми је драго што могу да помогнем, и упознам људе из Србије са дешавањима у мојој групи. А порука за навијаче у Србији је да наставе да раде оно што раде, једна од најбољих сцена у Европи. Јебите пандуре, и немојте никад да дозволите да стекну толику моћ као овде у западној Европи, живели!

  • Curva Nord Bari

    Током sеdамdесетih gоdinа рrоšlоg vека u Iтаliјi gотоvо dа niје bilо fudbаlsкоg кlubа којi izа sеbе niје iмао brојnu nаviјаčкu grupu. Nакоn Мilаnа, Sамpdоriје, Тоrinа, Rоме, Inтеrа i drugih prvoligaških тimova, navijači su маsоvnо pоčеli dа sе оrgаnizuju i nа nižеrаzrеdniм uтакмicама prатеći svоје lокаlnе кlubоvе. Јеdnа оd vеćih navijačkih ekipa sа јugа Iтаliје su svакако i navijači Bаriја којi su sе pоlоvinом sеdамdеsетih окupili pоd iмеnом “Ultras Curva Nord” (UCN). Nаš sаgоvоrniк Riкаrdо, јеdаn оd момака iz prvе екipе, оdgоvаrао је nа nаšа piтаnjа i nа тај nаčin pокušао dа nам prеdsтаvi svојu grupu.

    Моžеš li nам rеći nеšто višе о оsnivаnju grupе?

    Grupа “Ultras Cuva Nord” је nаsтаlа 1976. gоdinе, spоnтаnо се окupljајući nа sеvеrnој тribini sтаdiоnа Bаriја. Оsnivаnjем grupе zаuzета је vеliка Маrатоnа тribinа. Јеdаn оd оsnivаčа, којi је i dаnаs актivаn člаn је Flоriо. Njеgоvа idеја је bilа dа sе оrgаnizuјемо i pоčnемо zајеdnо dа оdlаziмо nа gоsтоvаnjа i pružамо pоdršкu svом кlubu. Ubrzо sмо nаprаvili prvе тrаnspаrеnте, а око prvе zаsтаvе је bilо окupljеnо pеdеsетак ljudi. Dаnаšnjа cifrа dоsеžе brој оd око hiljаdu ljudi.

    Dа li је јоš nеко оd оriginаlnih člаnоvа grupе актivаn i dаnаs?

    Osim Floria, još nекоliко момака iz sеdамdеsетih је i dаljе актivnо. Оni dаnаs nе učеsтvuјu u оrgаnizаciјi grupе, аli nе izоsтајu sа sтаdiоnа. Njihоv тrаnspаrент “Кuеi Vеккi” iма pоčаsnо меsто nа nаšој тribini. Јеdini iz те sтаrе екipе којi је i dаnаs јеdаn оd vоđа је lеgеndаrni Аlbеrто “Pаrižаnin”.

    Којu bi sеzоnu izdvојiо као nајbоlju?

    Nе bih моgао dа каžем која је sеzоnа bilа nајbоljа, аli је svакако pеriоd izмеđu 1996. i 2001. gоdinе dок sмо sе такмičili u Sеriji А. Таdа nаs је bilо nајvišе i prаvili sмо nеzаbоrаvnu атмоsfеru nа sтаdiоnu. Тribinе Svетоg Niкоlе bilе su prеpunе, коrеоgrаfiје su bilе nеizbеžnе nа svакој uтакмici а nа gоsтоvаnjа sмо оdlаzili u vеliком brојu. Ubrzо sмо pоsтаli јеdnа оd vоdеćih nаviјаčкih grupа u Iтаliјi којu su svi drugi pоšтоvаli.

    Iмате li priјатеljа меđu drugiм nаviјаčкiм екipама. Оdnоsnо ко su vам nајvеći rivаli?

    Nакоn dugо gоdinа suкоbа sа nаviјаčiма Sаlеrniтаnе i Rеđinе, оd prе pаr sеzоnа sа njiма је скlоpljеnо priмirје. Nа uтакмicама prотiv оvа dvа тiма тrаdiciоnаlnо је, zbоg blizinе grаdоvа, uvек bilо dоsта gоsтujućih nаviјаčа тако dа su incidеnтi bili učеsтаli. Sа nаviјаčiма iz Sаlеrnа sмо sе prе pаr gоdinа pоbrатiмili. Zа nајljućе prотivniке sматrамо nаviјаčе Nаpоliја, Lеćеа, Pаlеrма, Pеruđе аli i grupе sа sеvеrа pоpuт Inтеrа, Livоrnа i Vеnеciје. Priјатеlji sмо sа ulтrаsiма Sамpdоriје, Vićеncе i Тriеsтinе.

    Dа li је vаšа grupа pоliтičкi оriјеnтisаnа ?

    Тrudiмо sе dа pоliтiкu zаdržiмо izvаn nаšе тribinе. Nаviјаči Bаriја vаžе zа dеsnо оriјеnтisаnе аli nisмо ni blizu екsтrемni pо том piтаnju pоpuт Lаciјаlа, Inтеrnisта i мnоgih drugih којi јаvnо то pокаzuјu. Меđu nама iма i lеvičаrа pа bаš zbоg те izмеšаnоsтi pоliтiкu ni nе pомinjемо nа uтакмicама.

    Какаv је оdnоs izмеđu grupа sа sеvеrа i јugа Iтаliје i које su pо теbi nајbоljе grupе u Iтаliјi тrеnuтnо?

    Nеvеzаnо zа sтаdiоn, vеć uоpšтеnо rivаliтет izмеđu јugа i sеvеrа је оgrомаn i то sе оsетi u sviм drušтvеniм slојеviма i dеšаvаnjiма. Мnоgе grupе sа sеvеrа sе prема nама оdnоsе као rаsisтi prема crnciма, маdа i тu iма izuzетака. Nа sтаdiоn u Vеrоni, Bеrgамu, Мilаnu nема šаnsе dа dоđе iјеdnа grupа sа jugа а dа ih doмаći nаviјаči nе prоzоvu nеком pеsмом ili pаrоlом. Nајbоljе grupе sа sеvеrа su svакако: Brеšа, Атаlаnта, Đеnоvа, Sамpdоriја i Тоrinо а sа јugа: Lаciо, Rома, Nаpоli, Катаniја i Sамbеnеdетеnsе. О nаšој grupi nека sudе drugi.

    Какvi su vам оdnоsi sа uprаvом, igrаčiма, pоliciјом?

    Sа uprаvом i igrаčiма sе uzајамnо pоšтuјемо i то је сvе. Rаniје su sе vоđе družilе sа igrаčiма i iмаli blisке оdnоsе sа uprаvом. Кlub је dugо gоdinа pомаgао priliком оrgаnizоvаnjа оdlаzака nа gоsтоvаnjа, dок dаnаs svе sамi finаnsirамо. Мisliмо dа је тако nајbоljе, јеr sмо nеzаvisni i niко nе моžе dа nам prigоvоri zа bilо šта. Sа pоliciјом sмо оduvек iмаli lоšе оdnоsе, којi su sе u pоslеdnjе dvе sеzоnе јоš bišе pоgоršаli nакоn šто su јеdnом priliком pокušаli dа privеdu nеке nаšе vоđе nа šта sмо iм оdgоvоrili pеsnicама.

    Какvе rеzulтате bеlеži тrеnuтnо vаš кlub i коliко то uтičе nа dеšаvаnjа nа тribinама?

    Nа žаlоsт vеć pет gоdinа u Bаriјu sе dеšаvајu маlо svетlе sтvаri. Prоšlе gоdinе sмо ispаli u Sерriju C, аli sмо sе nа sреću екsprеsnо vrатili u viši rаng. Оčiglеdnо је dа је ispаdаnjе iz nајјаčе ligе 2001. gоdinе uтicаlо dа sе мnоgi nаviјаči оhlаdе i prеsтаnu dа dоlаzе nа sтаdiоn. Ipак, оvа sеzоnа као да је nеšто svетliја, pоšто nаs је nеupоrеdivо višе nа тribinама nеgо u iјеdnој sеzоni оd каdа nisмо u Sеriјi А. Svi sе nаdамо pоvrаткu u drušтvо nајbоljih nаrеdnе gоdinе šто bi svакако uтicаlо i nа nаšu brојnоsт.

    Rеci nам nеšто višе о оrgаnizаciјi grupе?

    Тrеnuтnо su pетоricа момака nајbiтniјi. Оni sе brinu о sviм vаžnijiм piтаnjiма. Svакi оd njih iма svојu екipu, која slеdi upuтsтvа svојih vоđа. Јеdni su zаdužеni zа коrеоgrаfiјu, drugi zа оrgаnizоvаnjе puтоvаnjа, тrеći zа izrаdu rекvizitа, čетvrтi zа оdnоs sа nоvinаriма, pоliciјом, uprаvом, а pетi zа člаnsтvо (оrgаnizоvаnjе sаsтаnака, пpriкupljаnjе nоvиh člаnоvа, sкupljаnjе člаnаrinе). U тih pет екipа је око 300 ljudi. Nајтеžе nам је nаći nоvаc zа коrеоgrаfiје, јеr sе оd nаs оčекuје dа uvек, nа svакој uтакмici zаblisтамо, као nекаdа. Оbičnо током lетnjе pаuzе svе оsмisliмо, šта ćемо nа којој uтакмici rаdiтi, svе то izrаčunамо i vеć таdа pоčnемо dа sкupljамо nоvаc. Dоbаr dео lоvе priкupljамо оd člаnаrinе i prоdатih nаviјаčкih rекviziта, аli је dоsта i pојеdinаčnih dоnаciја nаviјаčа.

    Какаv је zакоn pо piтаnju pirотеhniке i iмате li prоblема priliком unоšеnjа i pаljеnjа bакlji i оsтаlih pirотеhničкih srеdsтаvа?

    U Iтаliји је zакоn zа nаviјаčе vеома rigоrоzаn. Unоšеnjе pirотеhniке niје dоzvоljеnо. Siтuаciја је rаzličiта оd sтаdiоnа dо sтаdiоnа. Nеgdе те uhаpsе čiм тi nаđu bакlju, dок те nа drugом меsтu ni nе pоglеdајu ако је upаliš i bаciš u теrеn. Svака grupа i pојеdinаc su svеsni pоslеdicа које моgu dа snоsе, ако као šто iмате priliке dа vidiте gотоvо dа nема uтакмicе u Iтаliјi nа којој sе nе pаli pirотеhniка.

    Znаš li išта о nаviјаčima sa оvih prоsтоrа?

    Bаri niкаdа niје igrао u еvrоpsкiм кupоviма, тако dа nisмо ni iмаli priliке dа upоznамо nеке sтrаnе nаviјаčке grupе. О nаviјаčiма u Srbiјi, као uоsтаlом i u drugiм zемljама, znам vеома маlо pоšто slаbо prатiм dеšаvаnjа vаn Iтаliје. Znам zа nаzivе nекih nаviјаčkih grupа, такоđе znам i dа pојеdinci iмаju nеке коnтакте u Srbiјi аli nišта višе оd тоgа.

  • Giustizia Per Garbriele  (11.11.2007)

    ”Malopre sam zavrsio sa pustanjem muzike i sada, kao i uvek, krecemo da vas nosimo do pobede – uvek sa vama” – tako je izgledala poruka Gabriela Sandria, navijaca Lacia i poznatog rimskog DJ-a, upucena fudbaleru njegovog voljenog tima de Silvestriu, njegovom prijatelju, na dan odigravanja utakmice Inter-Lazio. Gabbo, kakav je nadimak bio Sandriu, je bio veliki obozavalac muzike i bio je DJ u najvecim klubovima u Rimu. Nije bio clan nijedne grupe ali je bio prijatelj Bande Noantri. Vece pre utakmice na svom blogu je napisao da u sutra ide na gostovanje i da u kolima ima jedno slobodno mesto, da se javi neki navijac ako hoce da putuje sa njim i njegovim prijateljima.Taj mec se nije odigrao ali nazalost odigrao se jedan jako tragican dogadjaj u kome je 28-togodisnji Gabriele Sandri ubijen.
    Lacijali su rano ujutru krenuli put Milana, oko 9:30 su napravili pauzu na pumpi u blizini malog grada u Tsokani, Areca. Na pumpi je doslo do slucajnog susreta sa navijacima Juventusa koji su putovali u Parmu, na utakmicu Parma-Juve. Pocelo je prepucavanje i sitnija tuca (vise neko samaranje), sa druge strane autoputa nalazila se saobracajna patrola koja je videvsi incident upalila rotljajke zatim je jedan policajac izasao iz vozila i ispalio metak u vis. Juventini su se ionako vec povlacili tako da su se i laciali spremili za nastavak puta. Tako je bilo, seli su svi u kola i krenuli dalje ka konacnoj destinaciji – Milanu. Medjutim, ubrzo zatim cuo se jos jedan pucanj.
    “Kada smo culi prvi metak mi smo vec bili u kolima i kretali dalje, zatim je usledio i drugi metak, mislili smo da je kamen, tek smo posle nekoliko sekundi videli da je Sandri pogodjen u glavu” kroz suze pricaju Sandrijevi sapunici. Prva vesti koja je odjeknula Italijom i svetom bila je da je navijac Juventusa usmrtio navijacaa Lacia. Strasno je to kako mediji uvek sve objave onako kako im to policija servira. Setimo se samo incidenta na Siciliji kada je odmah objavljena vest kako su navijaci Katanije ubili pandura, i na tome se ostalo par dana, sa svih strana su pljuvani ultrasi zbog svega i svacega a onda je kao sporedna vest izbaceno da je ipak policajac ubio svog kolegu ali o tome naravno nije bilo ni priblizno toliko medijske paznje. O izvinjenju ni da ne pricamo … Tako je bilo i ovde, posle nekoliko sati ipak je objavljeno sta se stvarno desilo a pandur je naravno tvrdio da je slucajno opalio taj drugi metak. Medjutim, jedan svedok (slucajni prolaznik) koji je u tom trenuku bio u neposrednoj blizini tvrdi da je video policajca kako puca ali ne u vazduh a da pritom drzi pistolj sa obe ruke i uopste nije izgledalo kao slucajno, znaci u pitanju je bio drugi hitac koji je usmrtio navijaca. Slucajno opalio ?!?! Vazi … Fudbalska federacija je na hitnom zasedanju odlučila da se odloži utakmica Inter – Lacio kao i Roma-Kaljari a da preostale utakmice iz popodnevnog programa počnu 15 minuta kasnije, u znak žalosti. Ultrasi u Italiji su sa razlogom pobesneli pa je utakmica Atalanta-Milan prekinuta zbog lomljenja staklene ograde koja deli navijace od terena a incidenti su se nastavili i napolju kada su i navijaci Milana napali policiju. Neredi manjih razmera su se odvili na jos nekoliko stadiona sirom cizme. U vecernjim casovima je takodje bilo nereda u Italiji a najzecih u Rimu i Bergamu.
    Navijaci Lacia i Rome su zajedno napali policijsku kasarnu i prilikom napada povredjeno je najmanje 6 policajaca. Ispisani su grafiti po Rimu koji su obecavali krvavu osvetu za Sandrijevu smrt.. U italiji je nastao haos, zbog reprezentativnih utakmica Seria A se nije igrala narednog vikenda a celnici FS Italije su suspendovali takmicenje u drugoj i trecoj ligi posle talasa nasilja sirom zemlje. strasno je kako je policija odmah pokusala da prebaci sve na navijace i to nije prvi put, takve se stvari stalno desavaju i to sirom evrope. Vlada Italije je odmah pocela sa kreirenjem novih zakona kako bi sto vise povecala represiju i smanjila slobodu navijacima. U novom paketu zakona moguca je i zabrana gostovanja ?!?! U celu pricu su se ukljucili i predsednici klubova a izdvajamo izjavu predsednika Atalante Ivana Rudjerija :
    ”Moj san je da zatvorimo taj deo stadiona, i umesto nasilnika, na utakmicama vidimo porodice i decu. Ali, da bih to i ostvario, potrebna mi je pomoć policije! Bez njih to ne mogu postići“.
    Nazalost to se i ostvarilo pa se nekoliko dana kasnije i zvanicno zatvorila Severna tribina stadiona u Bergamu, i to do 31 avgusta. Navijaci Atalante nece moci da prate svoj klub sa svoje tribine puna 4 meseca ! Strasno ! Represija u Italiji je sve veca iz kola u kolo, u narednom kolu cak 15 grupa sirom italije su dobile zabranu odlaska na gostovanja. Takodje planira se uvodjenje „ID kartica“ za navijače, specijalnih dokumenata, slične ličnim kartama, na kojima će biti digitalni zapisi o „karijerama“ navijača, s njihovim kompletnim ličnim podacima… da nije tuzno bilo bi smesno …
    Dva dana kasnije u Rimu je odrzana sahrana a okupljeni na trgu Svetog Pija Desetog u severozapadnom Rimu, delu grada u kojem je živeo Sandri, skandirali su „pravda, pravda“ i „Gabrijele je sa nama“. Na sahrani je prisustvovalo preko sest hiljada ljudi. Dopuovali su mnogi ultrasi sirom italije, navijaci Rome, Djenoe, Fiorentine, Milana, Intera i jos mnogih drugih su dosli u glavni grad da isprate Sandria. Cvece, suze, salovi, parole su bile na sve strane tog dana u Rimu, od svih parola izdvajala se “Osveta za Gabriela !” Kompletan tim Lacia je bio prisutan, cak se pojaviio i Francesko Toti, kapiten i legenda Rome, kao i Spaleti, trener rimske vucice. Takodje na sahrani su se pojavili gradonačelnik Rima Valter Veltroni, ministar Antonio Di Pjetro i prvi policajac Italije Antonio Manganeli. Kovceg sa Gabbom, preko koga je bilo na desetine salova raznih grupa i klubova, je ispracen velikim aplauzom kada je iznosen iz crkve.

    Za vikend, sirom Evrope su bile istaknute parole u znak secanja na Gabba. Izdvojicemo parolu Interista “Gabriele zivi u srcima svih ultrasa !” Jako je potresna bila atmosfera na prvoj utakmici Lacija od tragedije, sve je bilo u znaku Gabriela. Pre utakmice bivsi igraci Lacija, Francesko Kouto i Bernardo Koradi, sada igraci Parme, postavili su bukete cveca pored zastave sa likom tragicno preminulog navijaca, posle gola Lacia koji je postignut u poslednjem minutu utakmice, strenac pogotka, Fabio Firmani, je dotrcao do pomenute zastave i zagrlio je. Irriducibili su u cast preminulog, njegovih prijatelja i njegove porodice kao i u vidu protesta zbog celokupne situacije u zemlju proteklih dana, tek u dvadesetom minutu usli na tribinu na cijem je vrhu sve vreme visila velika zastava CURVA NORD GABRIELE SANDRI, zastava sa novim imenom severne tribine nebeskoplavih iz Rima …

    BLOG SOLOULTRAS,​http://soloultras.blogspot.rs/

  • Навијачка руља

    Fenomen rulje.Čovek kao pojedinac mnogo puta nađe se pred, za njega, fizički nesavladivom preprekom. U svetu navijača, najčešće to su, visoke metalne ograde, kordoni policije I tome slično…
    Da li se sećaš svoje prve utakmice? Naravno da se sećaš. Ne mislim na one gluposti tipa “tata me je odveo na istok i tada sam prvi put bio na stadionu”, mislim na prvi put kada si sam ili sa drugarima otišao na tribinu sa najvatrenijim pristalicama. Da li se sećaš gužve? Do tada si u gužvi bio jedino u pošti kad te matorci pošalju da platiš račun..al nije to to. To ne može da zameni osećaj kada stojiš pred kapijama stadiona, gužva je neopisiva, svi bi hteli da oni budu ti koji će sledeći da uđu, ljudima gledaš u leđa i potiljak, moraš da staviš ruke ispred sebe, kako bi plućima obezbedio dovoljno mesta da udahnu vazduh. Gomila se talasa i povremeno moraš da proveriš da li uopšte dodiruješ zemlju, od silnog njihanja, čini ti se kao da lebdiš. Vrlo nezgodno ako se u blizini nalazi ograda, na koju vrlo lako mogu da nabiju tebe i tvoje bubrege. Ali osećaj je fantastičan, kada kreće urlik na policiju da pušta brže, kada krene skakanje i pevanje kako bi se prekratilo vreme do ulaska na stadion, spajaš se sa ljudima oko tebe, nema tu pojedinaca. Svi su jedno. Svi su rulja. To je bio moj prvi susret sa opasnim gužvama, uglavnom u redovima ispred stadiona. Malo kasnije odlasci na utakmice, nateraju te, nekada i protiv tvoje volje da se nađeš u destruktivnoj masi. Miris incidenta je u vazduhu, ali visoka ograda je prepreka, prepreka se mora srušiti ritičim drmusanjem, šutiranjem i uz škripu ograda pada, osećaj je sjajan, pomisliš da za tebe nema prepreke na ovom svetu. Panika je takođe faktor koji se vrlo često vezuje za navijačku gomilu, ono što je nezgodno, na drugom kraju gomile, daleko van tvog vidokruga može da se dogodi sitniji incident ili čarka i da brzo izazove paniku, koja se sistemom domina prenosi ka tebi i tako bez razloga može doći do opšte jurnjave, često ni zbog čega. Postoji opasnost da ljudi nastradaju ili da prostim jezikom govoreći budu izgaženi. Navijačka rulja dakle predstavlja moćno oružje, nije policiji svejedno, ma kolike ona oklope imala, kada vidi masu od nebitno koliko ljudi kojima u očima tinja plamen i mržnja, uzvik i zvuk stvari koje padaju po podu ili lete kroz vazduh..moćno oružje, ali kao i sva moćna oružja može da postane opasno ako se ne koristi onako kako treba ili ako je u rukama pogrešnih ljudi.Setimo se Hejsela, setimo se panike, ali setimo se 5. oktobra…Masa, skup ljudi, bez nekog plana, koje spaja jedna ideja, da se neko napadne, od nečega odbrani ili da jednostavno skače i peva jer je srećna što njen tim vodi. Svi na kraju spoznamo i lepe i ružne momente u masi. Od trenutaka kada je cela tribina zagrljena, nema mesta za sve pa su ljudi i na stepenicama i svuda, vidiš samo glave, dokle god ti pogled seže, pevanje, skakanje, pa padanje niz redove, nimalo prijatno, ali u tim momentima nebitno, do trenutaka kada juriš policijskog kordona izaziva paniku, padaš i bivaš izgažen od strane svojih drugara sa tribine. Koliko god da se “običnim ljudima” to činilo opasno i koliko god nas puta ćale molio pre nego što izađemo iz kuće da se “klonimo gužve”…nekako na kraju, svi završimo u toj gužvi.

  • Класико Росарино

    Grad koji nam je dao Mesija, Batistutu, Če Gevaru dao nam je i derbi koji je zaražen ljubavlju i mržnjom. Tolikom da Gubavci i Bitange ne mogu da se dogovore ni oko humanitarnog meča. Tolikom da se puca i na dom bake Maksija Rodrigeza. Tolikom da je “palomita de Poj“ verovatno gol koji je doneo najviše radosti u istoriji fudbala
    Cezar Menoti, koji je Argentinu doveo do titule svetskog prvaka 1978. godine, jasno je odgovorio. Na pitanje kada je postao navijač Rosario Sentrala kao iz topa je ispalio: „Kad sam se rodio„. Roberto Fontanarosa, pisac i još jedan navijač Rosarija često je umeo da se priseti starca po imenu Kasale, koji je umro na tribinama od srčanog udara kada je omiljeni mu klub 1971. osvojio prvu titulu šampiona Argentine: „Kakve veze ima? Za ’kanalja’ to je pravi način da se umre. Kunem vam se – zavidim mu„. Kanaljasi  su inače gradski nitkovi, bitange. Nadimak koji su navijačima Rosario Sentrala nadenuli dušmani sa severa grada. Ovi su odmah uzvratili – navijači Njuels Old Bojsa sada su gubavci, leprozni. Ne smeta im to. Na stadionu „Marselo Bijelsa“ se začuju prilično bizarni stihovi. Pristalice Njuelsa pevaju o tome kako žele da umru od lepre. Toliko su zaraženi virusom.

    Odavno se on zapatio u kao lenjirom podeljenom Rosariju. Sever je ceo u plavim i žutim bojama Sentrala. Na jugu vladaju Njuelsova crna i crvena. Granice su jasno povučene grafitima. Neki su prostiru skoro po čitavim blokovima. U Rosariju nema neutralnih.
    „Ili navijaš za Sentral ili za Njuels ili ne postojiš„, čuvena je izjava ugostitelja Huana Jakoba čiji je restoran u bojama Sentrala.

    Jedino pitanje je: Bitanga ili Gubavac? Otkud ta podela? Vrlo prosto, jednom prilikom dva gradska rivala trebalo je da odigraju prijateljski meč u humanitarne svrhe.  Sav prihod je trebalo da završi na računu bolnice koja se specijalizovala za lečenje lepre. Njuels se pojavio, Rosario nije. Otud gradski nitkovi ili bitange (canallas), otud leprozni ili gubavci (los leprosos).

    Dugo već traje da podela. Klasiko Rosarino je najstariji u Argentini. Stariji i od Superklasika. Prvi je odigran 18. juna 1905. Faustino Gonzales je postigao jedini gol za minimalac Njuelsa. Ono “Old Bojs“ u imenu kluba upućuje da su klub osnovali svršeni studenti, profesori. Ajzak Njuel je bio engleski profesor. Bio je oženjen Nemicom Anom Jokinsen. Crvena i crna boja Njuelsa je omaž zastavama Engleske i Nemačke. Sam klub osnovao je njegov sin Klaudio Njuel. Rosario Sentral osnovalo je 16 Britanaca koji su radili u železničkoj kompaniji Sentral.

    Rivalitet se ubrzo razvio. Toliko da je odavno zašao u domen „patologije“. Prošle sezone ubijena su dvojica navijača Sentrala, godinu ranije 13-godišnji dečak ubijen je metkom samo zato što je nosio šal Njuelsa. Januara 2013. nazovi prijateljski susret morao je da bude odložen i pre no što je počeo pošto je policija shvatila da nema dovoljno ljudi da se izbori sa svim pretnjama. Na glavnoj tribini stadiona ranije poznatom po nadimku “El Koloso“ ogroman transparent navijača Njuelsa. Na njemu poruka: „1974 – vaše najveće poniženje„. Još se pamti godina kada su Gubavci prvi put proslavili titulu prvaka Argentine. Nasred Sentralovog Gigante de Arojita i to posle zaostatka od 0:2 na poluvremenu. U nastavku su golovi Kapura i Zanabrije bili dovoljni za potreban remi od 2:2.
    „Nikada nisam tako jako udario loptu… Kao da mi je neko gurnuo levicu„, prisećao se kasnije Zanabrija.

    Njuels je tada omraženom rivalu oteo titulu osvojenu u prvenstvu ranije. Sentral ih sada ima četiri – ima i pehar Comnebol Kupa iz 1995. kada je na poluvremenu gubio sa 0:4, a potom na penale savladao Atletiko Mineiro?! – Njuels je odmakao na šest, iako je kasnije krenuo u trijumfe. „l mas campeon de Rosario„. Najbolji klub Rosarija je titula kojom se sada diče Gubavci.

    Ne pretenduju da se takmiče sa Riverom, Bokom, Rasingom, San Lorencom ili Indepentijenteom. Ali se smatraju najvećim klubom iz provincije (Rasing i Independijente su iz Aveljanede, regionalne prestonice, prestonica regije Santa Fe je istoimeni grad, ne Rosario). Trude se da igraju napadački, atraktivan fudbal što je zaostavština Marsela Bijelse koji je u periodu od 1990. do 1992. vodio Njuels do dve titule prvaka i finala Kopa Libertadores u kojem je u penal seriji poražen od Sao Paola. Diči se igračima kakve je retko ko imao. Čak je i Dijego Maradona nosio dres Njuelsa, istina samo na pet utakmica. Gabrijel Batistuta je ponikao na “El Kolosu“. I Lionel Mesi je bio član Njuelsa, mada je otišao u Barselonu sa svega 13 godina. Svejedno i danas ima navijački klub nazvan po njemu.

    Rosario Sentral nema tako impresivnu listu igrača, ali jeste svetu podario legende kakve su Mario Kempes i Anhel di Marija. Međutim verovatno najveća legenda Bitangi je u Evropi ne toliko poznati Aldo Poj. Njegovi počeci doduše nisu bili obećavajući, klub je čak razmišljao da ga proda, ali se Poj, koji je odrastao tri ulice od „Gigantea“ sabotirao transfer tako što se prema legendi nedelju dana krio na ostrvu na reci Parana. Godinu kasnije ispisao je jednu od najslavnijih stranica u istoriji Sentrala.

    U polufinalu jesenjeg prvenstva Argentine Sentral je igrao sa Njuelsom. Bio je 19. decembar 1971. godine. Jedno ubacivanje odlučilo je pobednika. Poj se bacio u vazduh i glavom zatresao mrežu Njuelsa. „Palomita de Poj„. Tri dana kasnije Sentral je prvi put u istoriji osvojio šampionat. Navijači Njuelsa 19. decembra svake godine obeležavaju pogodak koji su čak kandidovali Ginisovoj knjizi rekorda kao „gol koji je doneo najviše radosti u istoriji fudbala“. Svakog 19. decembra navijači Sentrala se okupljaju i pokušavaju da ponove “golubicu“ (palomita). Manifestaciji se 1997. na Kubi pridružio iErnesto Gevara, najmlađi sin legendarnog revolucionara Če Gevare, sigurno najpoznatijeg navijača Rosario Sentrala.

    Ali nije sve tako romantično u provinciji Santa Fe. Već smo govorili o tragičnim sukobima huligana. Sedam dana pre večerašnjeg meča ispaljena su tri hica na kuću bakeMaksija Rodrigeza, Njuelsove uzdanice. Nesrećnica nije prvi put na udaru. Prošlog jula zidovi su joj išarani grafitima. Gubavci na pobedu u Klasiko Rosarinu čekaju još od 2008. Protekla četiri su izgubili.
    „Klasiko ili metak„, pisalo je na jednom od grafita.

    Problem je međutim što Njuels i ovaj put u derbi ulazi kao autsajder. Puna dva meseca ne zna za pobedu i bori se za plej-of za plasman u Kopa Sudamerikanu. Rosario je vezao tri, zauzima treće mesto na tabeli i još je u igri za najviši plasman (San Lorenco je pet koraka ispred, Boka četiri). 

    I ovaj put će tenzija moći da se seče nožem.
    „Rosario je bolestan. Ovde je navijanje davno otišlo u patologiju. Granica između ismevanja, ruganja i mržnje i nasilja je zamagljena. Ovo  se ne može porediti ni sa jednim drugim derbijem na svetu„, svedoči novinar Martin Souto.

    I zaista, samo je 12 igrača kroz 110 godina dugu tradiciji Klasika Rosarina prelazilo iz jednog u drugi klub. Zato poraz u derbiju Rosarija peče više nego na bilo kom drugom mestu. Rafael Bijelsa, Marselov brat, pisac, političar i pre svega poznati navijač Njuelsa, ovako je to objasnio.
    „Ovde kad vidiš kalendar, prvo tražiš kad se igra derbi. Prvenstvo bez Klasika je kao nedelja bez sunca. Ali kad izgubiš ne možeš da se kao u Buenos Ajresu sakriješ iza visokih solitera. Ovde nemaš gde da se sakriješ. Ne daju ti mira. Zavirili bi ispod kreveta samo da ti se isp..ju u usta„.

    U prvom pasusu pomenuti Fontanarosa, podsetimo obožavalac Sentrala i čovek koji je ispisao neke od najstrastvenijih stranica ikada napisanih o fudbalu, bio je još direktniji posle onog čuvenog megdana iz decembra 1971. i Pojovog gola.
    „Stari moj, da smo tog dana izgubili svi mi kanaljosi, ma koliko nas bilo, morali bismo da bežimo. U Peru, gde god. Ovde ne bi moglo da se živi od tih gubavih kretena, majku im j…m. Bili bismo ko one izbeglice iz Kambodže što beže na splavovima. Kur…i sinovi. Da sam tog dana morao da ubijem rođenu majku, da sam morao da ubijem Kenedija… Sve bi ih pobio samo da ih pobedimo… Neke utakmice prosto moraš da dobiješ„.

  • Ултрас Самбенедетезе

    1. Здраво, можеш да нам се представиш?
    Наравно, ја сам из Италије, навијам за Самбенедетезе и члан сам групе Нуклео Самб 1985, имам 32 године.

    2. Можеш да ми кажеш нешто више у вези твог клуба, и када је настао ултра покрет у твом граду.
    Самбенедетезе је највећи тим у Марче регији (Централна Италија), клуб је из малог рибарског села са око 50.000 становника, Самбенедетезе.
    Током 50их година, Самбенедетезе је играо у Серији Б и то је привукло много навијача, прва организована навијачка група је
    „ONDA D’URTO 1977“. Током 80их и 90их година, када је екипа играла Серију Б и Серију Ц, велики број навијача је пратило тим свуда по Италији, и Ултрас Самб што је заједничко име за све ултрасе Самбенедетезеа је стекао велико поштовање осталих ултраса на чизми.

    ‎3. Реци ми нешто више у вези Ултрас Самба, какве је организација, ваше место на стадиону, политичка орјентација.
    Ми смо у већини аполитична група, постоје пар под група које су на левој стани, пре свега мислим на Нуклео, Баиди Ђовани и Фоза Маринара, постоји и пар момака који су орјентисани ка десно, али у суштини, аполитилка. Што се тиче трибине, окупљамо се на северу, свака подгрупа има свој редослед на трибини. У задње 3 године, наш клуб и група су у веома не завидној ситуацији, организација је лоша, имамо много проблема са полицијом и председником клуба, који покушавају да нас униште. Клуб је банкротирао у јуну ове године, па смо из Серије Ц, пребачени у Ецеленцу, тј. 6у лигу. Али у периоду од 2001-2006 све је функционисало у најбољем реду, сада је све то мало теже.

    4. Како одрађујете гостовања по земљи, и који је неки стандардан број на домаћем стадиону и на гостовању?
    На гостовања идемо аутобусима, све у својој режији. Возом не идемо, јер први пут када смо ишли возом, на станци у Пескари смо направили штету у вредности од 250.000 евра. Наш стадион има 23.500 места и то је заиста пуно за село од 55.000 становника. Пре три године је било је продато 4500 сезонских карата, а просек на домаћим мечевима је око 7000 људи, што се тиче гостовања, број варира у односу на удаљеност места у које идемо, али креће се отприлике са 200-300 људи. 2001 смо направили праву инвазију на Парму, када нас је било 8000. Задњих 2,3 године је посета мања, јел кажем ти, репресија је огромна над нама, а и клуб је у лошој ситуацији, прошле сезоне је било 2500 људи у просеку код куће.

    ‎5. Да ли имате пријатељства са неким групама, и који су највећи ривали Самбенедетезеа?
    Још од давнина, Ултрас Самб су у добрим односима са момцима из Риминија и Ћивитановезеа. Постоје контакти и са ултрасима из Таранта, Авелина, Ђенове и Роме, може се рећи да смо са њима у добрим односима, поштујемо се максимално. А што се тиче највећих ривала, то је сигурно Асколи. Град је удаљен само 23км од Сан Бенедета и то је главни разлог наше мржње. Туче са њима су учестале, не само на утакмицама, већ и у граду, дискотеци, ресторану, кад год се сретнемо, увек је жестоко. Осим њих, ту су Пескара, Кавезе, Перуђа, Анкона, Бенавенто, Падова, Фођа… И још да додам, постоје неки контакти са Ултрас Фраибург екипом ( НБУ ), али ништа озбиљно.

    6. Реци ми каква је старосна струкута у твојој групи, мислим на Ултрас Самб у потпуности?
    Па пази, данас полако долазе млађи момци, просек је око 25,26 година, али има доста нас са преко 30, чак и 40 година.

    7. За Србију је то незамисливо. Реци ми овако, у Италији скоро сваки клуб има своје навијаче, да ли навијачи Самбенедетезеа навијају само за Самбенедетезе, или имају удела по трибинама већих Италијанских клубова, типа Лацио, Рома, Интер, Јувентус…?
    Наравно да симпатизери воле да скокну до Торина,Рима, Милана, да гледају добар фудбал, али ултрас је ултрас, ми пратимо само Самбенедетезе, то није само код нас, већ код свих Италијанских екипа, један тим, са њим си где год да игра, не битно које је лига. Ми смо ту, где год игра Самб, и у томе нас нико не може спречити.

    ‎8. Какви су навијачки обрачуни, да ли користите само руке, или нека додатна средства, штангле,флаше,цигле… Ножеви можда?
    Трудимо се да што више користимо руке, али у неким ситуацијама, посебно када су окршаји са полицијом, узима се шта ти падне под руку, а што се тиче ножева, док сам ја на трибини, а поприлично сам дуго у причи, у навијачким обрачунима нисам видео да се користе.

    ‎9. Велика је репресија над навијачима у Италији, какав је ваш поглед на то, и како се борите против тога?
    Власт покушава да нас уништи, претходних месеци су све очи медија упрети у нас, навијаче. Ми смо на насловним странама новина, пишу се свакојаке глупости, са циљем да се прикрију неки много већи проблеми која држава Италија има, уводе нам навијачке картице, хоће да нас обележе, као да смо животиње, страшно! Без нас, фудбал није ништа, ми ултраси пунимо стадионе, ми правимо атмосферу, играчи лете на крилима које им ми дајемо.
    Организоваће се велики скуп свих навијачких група у Риму 5.септембра, огроман протест… Прошли пут када је организован сличан протест у Болоњи, 2003 године, окупило се 8000 људи, сада очекујемо много већи број.

    ‎10. Каква је по теби ситуација у Италијанској тифо сцени, које су водеће екипе тренутно на чизми?
    Тренутно, Ултрас Наполи раде шта хоће, убедљиво најјача екипа на чизми. а што се тиче осталих група, по мом мишљењу у самом врху су и
    Аталанта, Ђенова, Сампдориа, Рома, Таранто, Каљари, Авелино… Па после сви остали.

    11. Како ви Италијани видите нашу навијачку сцену…
    Веома ми се допада оно што раде навијачи у Србији, али овде у Италији, ми не правимо велику разлику између држава екс-Југославије…
    Делије,Торцида,БББ,Гробари… Не правимо велику разлику, али ценимо оно што радите. Надам се да ће у скорије време нека ваша екипа гостовати овде, волео би да вас опет видим на делу. 2003 чини ми се сам присуствовао утакмици Кијево – Црвена Звезда, баш је лепо изгледало…

    ‎12. Хвала ти што си одвојио време за овај интервју, надам се да ће те се изборити са репресијом која тренутно влада.
    Хвала теби, и ја се надам. Драго ми је што имам прилику да претставим рад своје групе људима у Србији, и почаствован сам.

  • Curva Nord Atalanta Bergamo

    Curva Nord je ugašena! To je vest koja je izašla u nekoliko dnevnika u državi. Šta imate da izjavite na to?
    Il Bocia: Mi nismo izdali nijedno zvanično saopštenje gde izjavljujemo gašenje severne tribine. U prošlosti smo izdavali saopštenja, ali novine se nikad nisu bavile time. Na sastanku koji smo održali odlučeno je da se vratimo korenima, da će navijanje biti spontanije i prepušteno pojedincima, ali ni u jednom trenutku nismo pomislili na gašenje. Dokazano je da kad dođe do minimalnog problema sa policijom uvek isti stradaju, a to su ljudi koji su na čelu naše tribine.

    Dakle hocete reći da se Curva Nord ne gasi?
    Il Bocia: Na sastanku je bilo 500 ljudi
    moguće je da je neko drugačije protumačio našu odluku i pomislio da ćemo prestati da idemo na utakmice Atalante. Mi nismo nastali od danas do sutra da bi se tako lako odrekli od tribine. Za nama su godine i godine borbe za naša prava, prevazišli smo svakakve probleme, ali nekad su nas ostavljali na miru da ih rešavamo sami i svima smo bili dobri. U protekle tri godine nas smatraju odgovornim za svaku sitnicu koja ima veze sa Atalantom.
    Ne možemo više da nastavimo ovako, uvek smo u centru pažnje. Ne može policija nas da maltretira ako je neko ko je nosio Atalantin šal napravio neku glupost koja nema nikakve veze sa nama.
    Dakle radi se i o promeni načina navijanja, vraćanju korenima. Koliko je na ovu odluku uticala zabrana koju ste dobili?
    Il Bocia: Uticala je mnogo, jer kod nas su uvek bili na prvom mestu zdravi ideali, prijateljstvo i dobra atmosfera, Atalanta je
    kao prvo jedna velika porodica i tu smo da pomažemo jedni drugima. Kad ti diraju nekoga iz tvoje porodice ne možes da reaguješ bez emocija. Ovo što se meni desilo je vrhunac jedne velike represije. Dešava se da odemo u Kaljari gde ne možemo da okačimo naše zastave, imamo 110 karata, ali nas ne puštaju da uđemo na stadion, gostovanje u Đenovi protiv Sampdorije nam je zabranjeno, jer smatraju da je to utakmica visokog rizika. Kako visikog rizika kad nas vezuje dobro prijateljstvo sa njihovim navijačima!? U Bergamu se ponašaju kao da smo mi jedini problem u gradu. Nama su naše zastave nešto najbitinije i nadamo se da ćemo ih jednoga dana opet nositi kao slobodni ljudi. U poslednjim godinama gubimo nadu, jer nas zatvaruju u kavezima kao da smo ne znam šta skrivili. Osnovna prava su nam uskraćena. Iako se ne slažemo sa mnogim zabranama počeli smo da ih poštujemo. Diffidati idu svake nedelje da se potpisuju dva puta u policijskoj stanici iako bi za to vreme mogli da odvedu svoju decu na izlet.

    Koliko puta su ti zabranili da ulaziš na stadion i kako je to uticalo na tebe?
    Il Bocia: Hahaha. Ne bih znao da ti kažem, ali više puta je došlo do toga. Uvek sam platio i odgovarao za svoje postupke. Deset godina je zbog toga ispaštala moja porodica, ali uvek sam bio spreman da dam sve Atalanti. Poštovao sam odluke Mup-a i nisam se nikad žalio. Ali ova zabrana je prevršila svaku meru.

    Sta imate da kažete onima koju smatraju Vašu odluku kao politički potez. Mnogi su rekli da na ovakav način pokušavate da vršite pritisak na organe reda, na državu i na javnost, jer hoćete da dokažete kako tužno i mirno izgleda stadion bez vas?
    Il Bocia: Zašto bez nas. Gde god bude igrala Atalante mi ćemo biti tu. Kao što je 2000 ljudi otišlo u Milano, tako ćemo ici u Leće, Kataniju itd. U današnje vreme ljudi su navikli da im sve bude spremno, da sve bude organizovano do minimalnog detalja. Na ovaj način hoćemo da se vratimo korenima. Da to bude kao što je nekad bilo. Neće biti dovoljno da se dođe na dan utakmice ispred autobusa, platiti koliko treba i uživati. Navijanje neće biti više organizovano već prepušteno pojedincima. Pre deset/petnaest godina je to bilo normalno.

    Sto se tiče materijala, fanzina…?
    Il Bocia: Sve je to posledica ove odluke…

    Il Covo, vaše mesto okupljanja i jedno od najvećih navijačkih sedišta u Italiji, šta će biti sa njim?
    il Bocia: Il Covo će uvek postojati. Ako ne budemo išli danas u sedište ići ćemo na neko drugo mesto, ali ćemo se uvek okupljati i slaviti pobede naše Atalante. Družićemo se i dalje. Sedište je nekada postojalo da bi se našli posle utakmice i da bi svako izneo svoje utiske i gde bi se prvenstveno stvarala dobra atmosfera i pevale pesme. Pokret koji smo stvorili ovih godina neće tek tako nestati. Nastvićemo da se okupljamo na ulicama, u parkovima, u sedištu, ali biće sve spontanije.

    La festa della Dea (Žurka Boginje)? Da li će i dalje postojati?
    Il Bocia: Pričaćemo o tome. Nama te stvari prijaju, da vidimo roditelje kako dovode decu, igrače na bini i sve to zajedno je nešto neopisivo. To je deo nas i nećemo se odreći tek tako.

    Mnogi kažu da ste bas Vi ti koji terate porodice od stadiona!
    Il Bocia: Ko doživljava tribinu zna kako stoje stavri. U novinama svaki dan pišu svakakve priče. Ja dolazim ovde da Vam kažem kako se osećam i kako stvarno stoje stvari, a to sto pišu novine to me ne zanima. Ponavljam, uvek sam odgovarao za svoje postupke, ali na utakmici protiv Milana (dan kada je G.Sandri ubijen) nisam ni bio na tribini. Svi moji drugari su pohapšeni tog dana, ali samo tri momka su razbila to staklo. Ne vidim zašto treba svi mi da ispaštamo zbog toga. Posle tog incidenta moje ime je pominjano u svim medijima, a platili su i svi oni koji su mi bili blizu.

    Što se tiče tog 11. novembra i tog razbijenog stakla. Vi ste posle toga izdali saopštenje u kome ste osuđivali takva i slična ponašanja. Da li je došlo do nekih promena i da li je Curva Nord zrelija dve godine posle tog događaja? 
    Il Bacio: Taj proces odrastanja je počeo pre 15 godina baš zbog toga, jer je problem već tada postojao. Represija, moderni fudbal, televizija, pay tv sve nas je to ujedinilo da se borimo protiv toga. U nedostatku jednog organizacionog centra koji postoji u većini klubova, Curva Nord je morala da prihvati veliku odgovornost što se tiče svega. I ta zurka Boginje je naš proizvod. Nije lako okupiti igrače iz ’63, iz ’81, pokazati mlađim generacijama šta znaci ta ljubav prema klubu. Sve je to nama zapalo i mi smo to prihvatili, ali to niko ne spominje. U novinama često se priča o vozovima prepunim navijača i traži se da se Ultrasi osude zbog nekih šteta. Zašto mene za svako gostovanje zove direktor FS-a (Italijanske železnice) i pita me: „Galimberti, hoćeš da ti organizujemo voz za Đenovu? 30.000 i može!“ Zašto se o tome ne priča? Mi smo takve ponude više puta odbili, jer smo već organizovali autobuse… Zašto se uvek loše priča o nama, mi smo se uvek odgovorno ponašali i što se tiče toga tribina je dostigla neku zrelost

    Vraćajuci se na vašu odluku. Da li će tako nešto ohrabriti tzv. pse lutalice da naparave neki incident u potrazi za vizibilnost u medijima? 
    Il Bocia: Naravno da posotoji rizik, ali što da ispašta cela tribina zbog nekih pojedinaca. Shvatiće i sami da za dobrobit Atalante i našeg ambijenta ne treba smišljati tako nesto.
    Mi se nadamo da ćemo se jednog dana vratiti sa strastvenim navijanjem, sa organizacijom, ali ko će preuzeti odgovornost da vodi sve to kad su kazne ovakve kakve jesu. Postoje momci koji bi hteli da organizuju, da zamene starije, ali ko je tako glup da preuzme stolicu koja je postala tako vruća i plaća za svaku sitnicu? Uvek smo bili na raspolaganju i Mup-a i svih, jer smo ponavljali u sebi:“Tribina je najbitnija, tribina je najbitnija…“ Preuzimali smo odgovornost za sve što je bilo u vezi sa Atalantom, ali ne možemo više da plaćamo toliki ceh.

    Što se tiče kluba, u kakvim ste odnosima sa upravom?
    Il Bocia: Hteli bi da nam uprava izađe u susret u nekim stvarima kao što radi Pozzo u Udinezeu. Ne možemo sami sve da snesemo. Svi pričaju o Atalanti, ali gledaju samo svoje džepove. Na stadion odlaze samo ljudi sa parama, ulaznice su preskupe. Narod mora da se probudi i izađe na ulice, jer je ovo prevršilo svaku meru.

    Kako ćes podenti ovih 5 godina bez utakmica?
    Il Bacio: Ja sam uvek plaćao za svoje greške, ali ne podnosim nepravdu. Da plaćam zbog drugih to više ne mogu. Stariji drugovi me opominju da prestanem sa tim da uvek stajem ispred svih i preuzimam tuđu odgovornost. Svi to kažu, ali šta da radim…preživeću i to, sad sam se i navikao na te zabrane.


    Možemo da te nazovemo vođom navijača?
    Il Bocia: Vođe navijača nikad nisu postojale. Postoje ljudi koji su bitne referentne tačke na jednoj tribini i oko kojih se odvija mnogo toga.

    Reci mi jednu pozitivnu i jednu negativnu stvar koju bi izbrisao iz ovih deset i više godina provedenih na Severu?
    Il Bocia: Pozitivnih stvari ima na gomilu, ali jedna od najlepših je možda kad nas je bilo 900 u Sijeni kad smo već znali da ispadamo u drugu ligu. Navijali smo kao da smo u trci za kup Uefa, bilo je neverovatno. Svi su nam zavideli na tome, jer su osetili kakvu povezanost i odanost imamo prema našim bojama. Takođe i aplauz prema Romi i golu Kasana koji nas je izbacio u drugu ligu je bio veoma emotivan trenutak. tada je predsednik Ruggeri trebalo da shvati šta se sve skriva iza imena Atalanta. Šta je sve to što samo mi imamo.

    A negativna stvar? Da li je to razbijeno staklo 11.novembra?
    Il Bocia: To su stavri koji su deo svega ovoga, ali mnogo više je pozitivnih sećanja nego onih negativnih u ovih 15 godina organizovanog navijanja. Ja se nadam da će jednoga dana klub prijatelja i organizacioni centar opet proraditi, jer to je ono što nam je najviše nedostajalo. Neko ko bi nam pomogao u svemu ovome i koji bi se pobrinuo naročito za porodice, decu i starce koji dolaze na stadion.

    Ali, Claudio, iskreno rečeno, da li Ultrasi polako nestaju sa tribina?
    Il Bocia: Pa kako da narod odlazi na stadion sa starim entuzijazmom? Bubanj je postao oružije, nositi zastave je smatrano nasiljem…sa Kjevom da bi poneli zastavu na dve motke:“Tu Chievo, io Chiavo“ (Ti Kjevo, ja Karam) morao sam da zovem 25 karabinjera, levo desno da se cimam…postalo je gotovo nemoguće nastaviti u ovakvim uslovima. Na početku utakmice su sve tribine prazne, a van stadiona redovi da bi se kupile ulaznice. Drug ti je bolestan, a ti ne možeš da koristiš njegovu sezonsku…odjednom je sve postalo zabranjeno i svi su sumljivi šta god uradili.

    Neki kažu da porodoce više ne idu na stadion, drugi da se navijački pokret polako gasi. Šta je istina?
    Il Bocia: Istina je da ti manje vremena treba da odeš u banku i otvoriš račun nego da kupiš kartu za stadion. Naravno da će ljudi pre da odu u bioskop nego na utakmicu, a neka se sad pitaju što su nam stadioni poluprazni…

    Kada se priča o Ultras mentalitetu o čemu se tačno radi?
    Il Bocia: To je mentalitet ljudi koji funkcionišu kao neki motor koji pokreće jednu grupu ljudi, to se širi na celu tribinu, pa na ceo stadion i diže euforiji u celom gradu da bi se svi okupili oko nečega zajedničkog. To je isto u svakom gradu. Mi, Ultrasi, smo zapravo taj motor koji je tu zbog Atalante i dobro je što smo tu, jer bez nas bi bilo kao u pozorištu. To ti dolazi iz srca. Niko ti ne kaže kako treba, to se rodi u tebi kad si mali i guraš napred zbog ljubavi prema Atalanti…to je strast!

    Postoji ljubav prema Atalanti, ali postoji i mržnja prema drugim klubovima…
    Il Bocia: To je tako u Italiji. Nismo mi izmislili odanost prema rođenom gradu. Mržnja se nastaje polako i godinama postaje sve veća i veća.

    Mržnja se ispoljava samo na verbalnoj osnovi ili…?
    Il Bocia: Ma i dobre batine ponekad padnu. To je neminovno…ja sad ovde pričam o organiziciji svoje tribine, ali mi smo poštovani u celoj Italiji, jer smo uvek pokazali strastvenu odanost prema klubu, a kad je trebalo i na takav nacin.

    Još jedna stvar me zanima. U tenutku kad ti je izrečena kazna da li si dobio poruke solidarnosti od protivničkih navijača?
    Il Bocia: Da, da, naravno, to se uvek dešava i od ljudi koji su povezani sa Atalantom. Sve to mi je mnogo drago.

    Da li su se oglasili i navijači Breše?
    Il Bocia: Oni su mi jos pre 4 godine posvetili parolu:“Nemico leale, Bocia non mollare!“ (Bocia izdrži, neprijatelju lojalni!) zbog slične kazne. To su stvari koje su mi stavrno drage i koje će mi ostati u sećanju, jer znači da ono što sam radio je ipak vredelo. I ja sam grešio, daleko od toga da nisam, ali ko je bez greha neka baci prvi kamen.

    Da li si to radio zbog neke vizibilnosti u celom ovom mehanizmu? Neki su rekli da si vođa naroda…
    Il Bocia: To je posledica svega što sam radio. Ja sam takav, ali pored sebe imam sjajne momke, najbolje drugare sa kojima sam branio naše boje po celoj Italiji i hteli bi da to radimo i po Evropi… Atalanta ima fudbalsku istoriji koju učiš od roditelja dok si mali i svi navijači Atalante bi zaslužili nesto više.

    To znači da želite vizibilnost za pozitivne stvari koje su vezane za navijanje?
    Il Bocia: Mi samo želimo da postoji lojalnost i kod novinara i svih kritičara. Mi smo uvek izašli na sud, uvek smo bili tu kad su nas zvali i preuzimali odgovornost za naše postupke…uvek! Postoji narod koji piše o nama, koji nas osuđuje, ali se krije i ne sme da nam kaže u lice šta o nama misli. Mi govorimo samo iz srca, nemamo neke sakrivene ciljeve, ne zarađujemo ni evro, jer nas to nikad nije interesovalo. Ko naparavi sranje zna da će za to platiti. U utorak je bilo 500 momaka na sastanku i niko nije hteo da se ugasimo, ali niko više ni ne može da preuzme odgovornost za sve ovo. Tribina je uvek najbitnija, ali čija je više ta tribina?

  • Заставе

    Сећам се своје прве заставе, тачно се сећам…Цео дан у школи провео смишљајући лого за екипу, размишљајући да ли да нам прва застава буде име клуба, краја или групе. Које боје, које комбинације, које величине, ја би то да изгледа као она од асколијана, ма курац, нема шансе ми то да нацртамо … Коначно, крај школе, цимам ортака да се нађемо за 15 минута испред зграде да почнемо да радимо. Питам га да ли је набавио фарбу, јесте, до јаја ! Још само ја да набавим платно, шта ћу како ћу, ма ипак ћу узети кеви онај чаршав, јебига немам ни динара… шта сада, неће провалити … Нашао сам се са ортаком, а у крају дувају сви ветрови света. Где ћемо, шта ћемо… ‘ајмо у солитер има она мала просторија на крају ходника кроз коју ретко ко пролази. Некако улазимо, бацамо платно на под, причвршћавамо га циглама јер је ветар дувао кроз поломљени прозор у улазу. Обојица извлачимо из џепова скице које смо цео дан цртали, одлучујемо се за његову, јебига била је боља… и полако, идемо прво оловком да бацимо скицу. Јеботе, дрхти ми рука ко да радим не знам ни ја шта, морамо да успемо, морамо да у суботу имамо транс на огради ! Скица је готова, изгледа ок а сад ајде оно најзајебаније – фарбање.
    Отвори фарбу, убаци мало разређивача, онај у фарбари му је рекао да сипа тачно толико да дође до врха кантице и онда да промеша. Лагано умочи четку, добро је исцеди и удри. Прва линија, прво слово, ок је за сада. “Шта радите ту ментоли мали!?“. Погледам горе, матори са вучјаком нам куца на стаклена врата. Излазите напоље да вам сада не би јебао матер. Ауу шта ћемо јеботе, дижи заставу … како смо је дигли на поду је остало пола киле фарбе, све што смо нацртали се пресликало на под. Испред улаза смо се трудили да је раширимо колико можемо, да се не би слепила али курац, ветар нам је преклопи, добро је, није страшно… ајмо у други солитер и тамо има ова просторија само да је откључана. Опет јебени ветар нам виори заставу али овога пута право на мене, оде јакна у курац. Ма скида то разређивач сигурно, теши ме ортак. Улазимо у други улаз, ширимо заставу и вршимо увиђај штете. Ајде није страшно идемо даље, још једно слово, па још једно, још мало и то је то. Готова је напокон. Ајде да је подигнемо, поново слика на поду. Излазимо напоље, ветар је стао, качимо је на зидић и чекамо да се осуши а успут убеђујемо један гругог како ће бити до јаја. Осушила се, ок није лоше, могло је боље само ово треће слово је мало веће али ко му јебе матер, неће се то на текми провалити, ма да ! Гајби поскидао пертле са старих патика и ставио на заставу да би могао сутра да је окацим на ограду. Једва сам заспао, кроз главу ми пролази како ће то сутра све изгледати, колико ће нас бити, да ли ће онај мали исцимати те клинце ко што је рекао. Викенд, текма, лудило, јеботе како ме шљака овај трип. Долазимо на стадион, качим заставу, одаљавам се 20 метара да видим како изгледа одатле па из овог па из оног угла. Навијање, зезање, циркање … врх текма. Долазим гајби, нестрпљиво чекам ортака да ми донесе фотке, дошао је отвара се прва фотка и ево је ! Наша лепотица, реално није најбоља али наша је и нама је никад јача ! Следећа ће бити још боља, сада већ знамо неке форице. Сећам се и сав се најежим … ма било је до јаја !

    А чега се ти сећаш ? Зеленог дугмета на машини која је слику са твог компа бацила на провидно платно ? Ма даааај …. Против модерног фудбала-против модерног навијања !

    (Н.И.Н.#12)

    #ограда је огледало трибине