curvasrb

Категорија: Читаоница

  • Катанија

    Организовано навијање у Катанији настало је 1979. године у популарном катанијском кварту „Castello Ursino“, са првом организованом групом „Falange d’Assalto Rossazzurra“, смештеном на „Curva Sud“ и основаном од стране навијача „Francesco Famoso“, који је због тога добио надимак „Ciccio Falange“.

    Након „Falange d’Assalto“ одмах је уследило оснивање других ултрас група крајем осамдесетих година, као што су „Onda d’urto“, „Teddy Boys“, „Panthers“, „Hells Angels“, „Brigate Ultrà“, „Indians“, „Eagles“ и „Gioventù Rossazzurra“.

    Из осамдесетих година остаје упамћено организовано гостовање за бараж против „Cremonese“ за улазак у „Serie A“, одигран у јуну 1983. године, када је 40.000 Катанијаца отпутовало на стадион „Olimpico“ у Риму, остајући у колективном сећању као једно од најбројнијих гостовања у историји фудбала.

    Године 1991. неки ултраси су се преселили са „Curva Nord“ на „Curva Sud“ и основали групу „Primo Amore“, касније преименовану у „Irriducibili“, са којом је дошло до прекретнице у навијању, које ће од тада увек бити присутно на сваком гостовању, у било којој категорији.

    Још један важан тренутак била је административна релегација у „Eccellenza“ 1993. године због финансијских неправилности. Наиме, 1994. године „Franco Proto“, председник „Catania ’93“, покушао је да то искористи тако што је пребацио спортско право „Leonzio“ из „Lentini“ у „Catania“, стварајући „Atletico Catania“. Међутим, навијачи „rossazzurri“, иако је „Catania“ играла чак две категорије ниже, одбили су присуство другог тима, чиме је пројекат председника „Franco Proto“ постао узалудан и пропао за неколико година. Иако је „Atletico“ играо у вишим ранговима, „Catania“ је у својој првој години у „Eccellenza“ бележила просек од 9.000 гледалаца на свакој домаћој утакмици.

    Крајем деведесетих, нове генерације катанијског навијања, стасале у годинама „CND“ и „Serie C2“, основале су групу „A Sostegno di una fede“. У тим годинама „Curva Nord“ катанијског стадиона постала је једна од најватренијих и најколоритнијих у Италији, доприносећи повратку успеха екипе „rossazzurra“. Тако су настале организоване групе „Decisi“ — издвојена из „Falange“, насилна и бескомпромисна група која је претрпела велику репресију од стране органа реда — „Drunks“ и „I pazzi rossazzurri“.

    Године 2000. настала је прва организована група на „Tribuna B“, произашла из одвајања од „Irriducibili“, под називом „Associazione Non Riconosciuta“, познатија као „A.N.R.“, која се касније преселила на „Curva Nord“.

    Током времена није недостајало инцидената са противничким навијачима, често због сталног присуства катанијских навијача на свим гостовањима, са којима су различите ултрас групе домаћих екипа покушавале да се „суоче“. Било је и трагичних епизода, као што је смрт навијача „Messina“ „Antonino Currò“, а пре свега вече сукоба 2. фебруара 2007. године, када је живот изгубио главни инспектор „Filippo Raciti“ после сукоба између ултраса и снага реда.

    Дана 1. фебруара 2017. године преминуо је „Francesco Famoso“, звани „Ciccio Falange“, историјски оснивач ултрас покрета „Falange D’Assalto“ и вођа ултраса навијања „rossoazzurro“. Њему су стигле почасти из свих крајева фудбалске Италије, али не само одатле, јер је историјском ултрасу „rossazzurro“ одата почаст и од стране страних навијача, као што су навијачи „Borussia Dortmund“ и „Bayern Minhen“.

    Дана 16. децембра 2016. године угасила се група „A sostegno di una fede“, након што је објавила саопштење у којем је објаснила разлог распуштања групе. На „Curva Nord“ главна група постала је „UCN“, односно „ultras curva nord“, формирана од истих чланова групе „A sostegno di una fede“, а придружиле су јој се и друге групе.

    После банкрота „Calcio Catania“ и поновног оснивања катанијског фудбалског друштва, на „Curva Nord“ главна група постала је „Catania Curva Nord“, позната и као „CCN“, чији симбол чине две црвено-плаве заставице, једна на пруге и једна шаховска, са словима „C C N“ између њих. Кривина и данас има много група и на гостовањима се појављује са транспарентом „ULTRAS“, са заставицама између натписа „ultras“. На „Curva Sud“ присутне су следеће групе: „Falange D’Assalto“, „Irriducibili 1991“, „Caos Boys Rossoazzurri“, „Bad Boys“, „Black Lion“, „Sezione Barriera Canalicchio“, „Estremamente Etnei“ и „Bronx Catania“, које се налазе у доњем прстену, док се горе налазе „I Pazzi“, „Catania Originals“, „Vanedda Cucchiara“, „Klan Magmatico“, „95100“, „Nel Nome di Catania“, „Panza Presenza e Sustanza“, „Liotrizzati“, „Veterani Vecchia Guardia“ и „Il mio canto libero sei tu Catania“.

    Групе присутне на „Curva Nord“ су: „Catania Curva Nord“, „Stazione Clan“, „Quartiere Monte Po’“, „Essere Ultras“, „Dannatamente Innamorati“, „San Giorgio“, „Piazza Palestro“, „Librino Catania“, „Ogni Maledetta Domenica“, „Cibali Ultras“, „Vecchio stampo“, „Zona Aeroporto“, „Via San Jacopo“ — одсутни због „D.A.SPO“ — „Finché Vivrò“, „Militanza Ad Oltranza“, „TDCL“, „Settore San Paolo“, „Zafferana rossoazzurra“ и „impronta rossoazzurra“.

    На „Tribuna B“ главна ултрас група је „Mecha Klan Catania“, основана 2015. године, али су присутне и „Banda Principe“, „Tana Rossazzurra“, „Catania Mania“, „Simpson boys“, „Orgoglio e passione“.

    На „Tribuna A“ присутна је група „C.D.A. Clan Dante Alighieri“, основана 2023. године, смештена у горњем прстену у сектору „E“, док је у сектору „F“ присутан клуб „Gli Elephant Catania club Melbourne“, клуб председника „Ross Pelligra“.

    У „Catania“ су ултраси са „Curva Sud“ током сезоне 2015/16, односно прве у којој је „Catania“ наступала у „Serie C“, одлучили да прихвате навијачку картицу и од тада су присутни на сваком гостовању, представљени транспарентом „Estrema Appartenenza“.

  • Curva NORD PISA

    Организовано навијање у Пизи почиње шездесетих година прошлог века, када се први пут на стадиону „Арена Гарибалди“ појављује транспарент „И Пионијери дела Суд“. Ултраси као јединствена навијачка група формирају се 1975. године, а љубав и посвећеност Пизанаца свом клубу остала је непромењена упркос бројним спортским и организационим разочарењима током година.
    Око средине 70-их година настају две важне групе „Ањели дела Норд“ и „Фоса Нерадзура“. Међутим, њихов животни век био је релативно кратак. Године 1978. формира се група „Фајтерси“, а само годину дана касније, на јесен 1979, из њихове структуре настају „Ренџерси“ који преузимају вођство у Курви и заузимају Северни сектор на стадиону.
    Исте године на власт долази харизматични председник Ромео Анконетани, човек старе школе, који ће својом енергијом и страстом оставити дубок траг у клубу. Његов лик био је толико важан да му је 1999. године у част постављена велика фотографија на Курви Норд, окружена симболима градског грба.
    Почетком 80-их година започиње „лепа прича“ Пизе  у периоду од 1982. до 1991. клуб остварује шест улазака у Серију А, уз три успешна повратка из Серије Б. Године 1984. долази до раскола унутар „Ренџерса“, након чега настаје група „Сконволтс“, која ће постати један од главних актера ултра покрета у Пизи.
    Током 80-их навијачи Пизе достигли су високе нивое страсти и масовности, јачајући свој утицај и јединствени стил. Групе као што су „Рендџерси“ и „Сконволтс“ водиле страствено навијање, које је ношено класичним вредностима 70-их  великим заставама и спектакуларним кореографијама.
    Политички, навијачка сцена Пизе је имала изражену левичарску оријентацију, што се види и из симбола на транспаренту „Ренцерса“, где се налази лик Че Геваре.
    Први значајнији сукоби одвијали су се са навијачима Ливорна и Фиренце, који су и данас међу најомраженијим противницима. Други историјски непријатељи укључују навијаче Дорије, Луке, Асколе и Вероне, са посебним нагласком на десничарске групе.
    У сезони 1984/85 „Вориорс“, недавно формирана група, реализује прву велику заставу Северног сектора са натписом „Ко води Север, ко жели славу“. Године 1985. оснивају се „Вандерерс“. Између 1984. и 1987. године одржано је неколико масовних гостовања, укључујући 12.000 навијача у Милану и 6.000 у Кремони, као и 1.200 у Пађани 1979, када је Пиза први пут изборила пласман у Серију Б.
    У марту 1990. настаје група „Свитати“, младих и активних навијача који су видели Курву Норд као више од обичног навијања. Тада је утицај Анконетанија на Северни сектор био огроман од финансијске помоћи за гостовања до заштите у правним питањима. Анконетани није био само председник клуба, већ и деспотичан, али великог срца, човек који је бринуо о свим аспектима живота клуба.
    Те године формира се и Комитет поноса Пизе (C.O.P.) као први већи координативни одбор у Курви Норд, који је био у супротности са Центром за координацију клубова и доминацијом Анконетанија. Међутим, овај комитет је брзо угашен.
    1990. је последња година Пизе у Серији А, али Курва остаје пуна. Током тог периода појављују се мале групе попут „Каповолти“, „Доктор Мартенс групе“, „Федајна“ и „Армате“, које су доприносиле очувању навијачке атмосфере.
    Пре него што су се први пут сусрели са спортском катастрофом — брисањем из такмичења 1994. године и почетком од нуле у Екселенцији — последње сезоне у Серији Б биле су изузетно тешке. Ова криза довела је до смањења броја „Ренџерса“ и распуштања „Фајтерса“ и других мањих група.
    Из ових тешких времена изникло је чврсто језгро навијача које је, подстакнуто повратком добрих резултата, обновило Северни сектор. Њихова жеља за фудбалом била је огромна, а праћење клуба у Екселенцији било је спектакуларно, укључујући упад на терен и јуриш на судију у Перињану.
    1995. године формирани су „Иглси“. Брз повратак у Серију Ц2 и враћање на Северни сектор након принудног измештања због радова на стадиону омогућили су наставак класичних дербија са Ливорном, Луком и Специјом.
    Један од најпознатијих инцидената догодио се 6. априла 1997. године, када су пред утакмицу Пиза–Ливорно одржане туче у којима је било 10 повређених. Ипак, Пизанци су успели да одузму транспаренте противника, које су током полувремена истакли као кореографију.
    1998. година донела је готово крај трибине, након сукоба са Понтердом, велики број навијача био је под суспензијама и хапшењима. Међутим, 1999. године долази до значајне смене генерација у „Сконволтсима“, „Ренџерси“ остају чврсти, а „Свитати“ настављају са истим жаром.
    Јануара 1999. године, на утакмици Специја–Пиза, трибина доживљава трагедију када се Маурицио Алберти, члан „Ренџерса“, онесвестио након инцидента са навијачима Специје. Нажалост, након 16 дана у коми, преминуо је окружен подршком навијача. Од тада, у част Мауриција, свуда у Италији висе транспаренти „Мау овункуе“, а Северни сектор носи његово име. Сваке године организује се меморијални турнир у његову част.
    У сезони 1999/00 настаје нова група „Каповолти“, формирана од младих пријатеља, без политичке припадности.
    Пиза губи полуфинале плеј-офа, али исте године осваја Куп Италије у Серији Ц. Током наредних година, навијачи се суочавају са бројним изазовима и сменама у руководству клуба, али остају веран ослонац тиму.
    2001/02. године формира се „Клуб Аутономо Нерадзуро“. Курва Норд наставља да прати успоне и падове клуба, организујући масовна гостовања и кореографије.
    Након кратког боравка у Серији Б 2007/08 и 2008/09, клуб доживљава другу катастрофу у 15 година. „Ренџерси“ остају лојални и настављају да подржавају клуб и у изазовним временима, укључујући и протесте против „Тесера дел тифосо“.
    2010. догодио се инцидент у Терни, где је група навијача без картица организовала напад на навијачки бар, што је резултирало 17 забрана уласка.
    Упркос свему, „Ренџерси“ су се истакли и у хуманитарним активностима, помажући угроженим подручјима и становништву погођеном катастрофама.
    клуб почиње поново од Серије Д, осваја групу 2010. године, али пролази кроз тешке године до 2016, када коначно стиже повратак у Серију Б.
    У 2016. години, на утакмици против Брешие, због лоше организације долази до озбиљних инцидената, што резултира са 84 забране и 8 хапшења.
    Тих година Курва Норд је сазрева и постаје стабилна група, не престаје да даје безрезервну подршку свом тиму, који је 2017. испао из Серије Б.
    2018. године изгубљени су осмина финала плеј-офа уз лепу кореографију, док је 2019. освојен плеј-оф у двомечу против Триестине, враћају се у Серију Б. 2025. године клуб обезбеђује промоцију и улазак у Серију А после 25 година турбуленције и играња у свим ранговима такмичења у Италији. Град је на ногама, група у успону. Једва чекамо њихова издања у следећим годинама и очекујемо право навијачко освежење.

    Picture

    Главна група: Ренџерс Пиза. Остале постојеће групе: Сконволтс, Свитати, Вандерерс, Каповолти, Клуб Аутономо Нерадзуро, Векиа Гардија, Групо Санта Ана, Капане Груп, Градината 1908, Ђованоне Груп, Понтасеркио Пиза, Соло Пиза, Пизани д.о.ц., Групо Бикола, Пизани ал Норд, Пизани ин Версилија, Бела ми’ Пиза, Поимабриаи, Нероне Груп, Ђнело Груп, Вулва Груп, Зона Норд.

    CURVASRB 2025.

  • Кали

    ​„Брате, а јел можеш да продужиш још пар дана, долази нам Крузеиро, а сутра играју Колумбијци у Варели, играју куп уефа са Дефенсом? Јеб’о бразилце, ове мораш да видиш… а знаш да смо добри са њима.“ Није било потребно дуго размишљати па да одложим повратак за 7 дана…
    Буразера из Калија са привременим боравком у Буеносу сам упознао првог дана по доласку. Како се тај дан завршио, и нама и њему ће сигурно остати у сећању ,а и у виду ожиљака по вугли, телу и рукама. Одмах по буђењу нас је дочакало објашњење где смо, и колико је сати. После изненадног нестанка због пребацивања од шљиве, руске водке, аргентинског вина и колумбијске траварице, на путу до куће буразер налеће на неколико чланова ривалске екипе Депортива који блејаче поред штајге, и кад су му снимили тетоваже, нешто га цимају, а овај одмах скаче ко опарен-шта ко је реко-ја сам реко. Окршај се завршава лошије по њега наравно, па на гајби завршава са ожиљцима по вугли, телу и резовима од чакије по рукама, и то још да пева. Ујутру је ипак скокнуо до болнице, јебига. Рекао је да неће више никад пити ракију, у шта сумњам. Кад ти овако почне прво јутро на одмору, поред тога што умиреш колико и теби није добро, скапираш да ниси ниси погрешио са избором одмора…+смајли што се плези.
    ​…Крећемо ка Варели, који представља један од крајева Буеноса, тј. градова како их они капирају. Тамо сваки крај је у принципу градић са центром, ту и тамо нормалним деловима и виљама(villa-виша)-аргентинским фавелама. Колико је чега више, зависи. Варела је генерално цела фавела, сиротиња до јаја, 50ак км од центра Буеноса, са популацијом од сигурно 500 000 сиротиње углавном. Како ми објаснише, зајебано место и за саме Варелаше. Локални клуб Дефенса и Хустисија је последњих година доживео први процват и неке успехе, а ово им је било прво учешће у купу уефа. Запало им да укрсте копља са Америком из Калија, екипом из горњег дома колумбијског фудбала, најпопуларнијим клубом у Калију, који је познат као леп град,  са прелепим девојкама и једним од најмоћнијих картела, који је скењао и медељинце, ал’ те приче нас не занимају ко како и зашто, то читајте на оним шатро крими страницама што ложе дечурлију. А одма’ да вам кажемо, и то су све будалаштине, што се снима и чита. Дан пре текме смо заблејали код нашег буразера на гајби, роштиљ, пиво и прича. Прича…јебига… лудачка, замислите како је навијачко одрастање по фавелама Калија, па ето, таква. Нити може нити треба да се прича овако, преселите се у Кали, па ћете видети. Ипак, прави навијачки живот је пун сличности било на ком континенту. Ко га разуме на прави начин и живи на прави начин, иста задовољства и активности ће наћи и горе и доле. Разлика је једино у стварима које га окружују, ал то је на свакоме да изабере. Свидело ми се што је и на том континенту иста прича и трип док они причају теби и ти њима. Зато је навијачки живот до јаја ако си прави навијач.

    Мало заблејасмо у центру Вареле, прошетали, бацили око и фотку, кад смо већ ту, и кренусмо пут стадиона. Да би разумели слику, ¾ Буеноса и крајева је фазон Земун са већином кућама и кућицама. Зграде су фазон ту око центра, и онда све правоугаоне улице и уличице, а скоро баш све су једносмерне, и тако функционише саобраћај. Нема семафора , јер ни нема лудило саобраћаја кад су сиротиња , правило десне стране ако процениш да неће да кочи, онда кочиш.  У Варели нпр. гомила улица осим великих саобраћајница ни нема асфалт. Који ће им  курац кад немају кола. Сиротиња бураз. Стадион  лево-десно, лево-десно , лево-десно и тако… док се не паркирасмо, а онда пешака. Већ ту гомила колумбијаца зевзечи исто лево-десно. Сви у дресовима, разних боја коже. Шорцеви, папуче,тикепа, ту и тамо које фарке и дресови. За европљане чудно окружење. Налазимо се ту са другарима, и крећемо пут трибине пешака, неком улицом као као оне обичне мале улице у земунском Новом граду, идемо сокаком, док са прозора икс кућа локаци кроз прозоре кућа нуде воду, сок, вопи из лавора са истопљеним ледом, а ови имућнији ваљају и пљеке које пеку у дворишту. Јебига, значи сваки пезос. Трип је фазон локацијски  утакмица Борац Прогар-Срем Јаково са 2000 колумбијаца који су пропутовали 5000 км. да би стигли.  До јаја! Атмосфера опуштена, без тензије, има и домаћих у дресовима Дефенсе, који се ту шећкају. Остало све црвено од дресова Америке и Индепендијентеа  који су им браћа. Стварно,  две групе имају јако пријатељаство, и има доста аргентинаца ту. Домаћа група зна да нема ништа од инцидената и то, јер нема неког ривалитета, а и нису више то та времена, јер се никоме не исплати. После боравка на стадионима, и скапирао сам зашто су забрањени гостујући навијачи већ годинама у првенству. Због целе приче локације стадиона, доласка одласка, немогуће је организовати безбедно утакмицу кад имаш људе и приче које имаш, и то је то. Са утакмицама у европи  је друга прича. Плато испред  гостујуће трибине стадиона ливада де су паркирани бусеви, тј. канте којима их је мурија довезла уз центра код обелиска за џ. Лепо од њих, а и једино паметно. Ту је већ живље мало и види се да је утакмица и да су ту навијачи. Екипа, мување, цирка, галама, трка, фрка… Милион прича носи парче ливаде. Хахахаха…каквих сцена и главица, јеботекурац… мислим да све стаје у легендарну изјаву Дике покојног из краја, Бог да му душу прости…“шокови, блокови, блицеви , стробови, пролазиш главом кроз зид, цела Карабурма плаче!“ Свакаквих њушки, има…ал опет навијачка су група. Бубњеви, заставе на гомили, мотке залепљене, све како треба. Сусрети, грљења, осмеси, спрдња… све као и свугде где су навијачи. Опет, све је другачије. Гомила ситних, мршавих, такорећи неугледних људи кад поредиш са Европом. Понашање, гласови, фазон, изглед. Немогуће је описати све то. Бели, црни, гарави, мелези, чупави, ћелави, обучени, голи, боси. Никад се до сада нисам нашао у луђеј скупини и месту а опет као да сам ко зна који пут ту са њима. Мало смо кренули да причамо шта би било кад би било.

    „Како би реаговали сад да их неко нападне, ево појави се оданде екипа, ‘оће да се бије?“ , упитах. 
    „Брате, тукли би се, како могу и колико могу. Ал, би се ти одма вратили назад…и сви знају то“
    „Што?“
    „Па зато што би повадили одма све што имају, ножеве и утоке, и јебига…“
    „Тај фазон а? Одакле им“
    „Па донели им ови што су дошли раније и домаћи пријатељи, браћа, кумови.“
    ​
    Ако неко истрипује да их нападне и понизи, пребије, узме заставе,бубњеве, што је у навијачком свету нормално у нашим главама, у њиховим ћеш морати да за то ризикујеш најскупљу цену, а коју су и они спремни да плате. Оћеш да ми узмеш заставе? Дођи пичко да те избушим, а ти избуши мене ако си мудо, па ко преживи причаће се. Спремни су да за клуб и групу  дају живот, и да га узму ако мора. Будалаштина сине, али јебига, тако је. У њиховим световима по фавелама колумбијским, живот има много малу цену, и њима је то нормално. Кристално јасно кад се окренеш и не видиш пуно старијих навијача, све ђимла.  Јужна Америка бато! Сетите се оних емисија о МС 13 и осталим бандама по латино-америкама, и то је то. Само што су ови још и навијачи, који те враћају на почетак зашто се уопште и налазиш ту. Јебига, волиш да њушкаш и видиш друге, да би видео где си ти. Опет, ако занемаримо тих пар „ситница“, хехе… зезање. Једна од лудачких прича је њушка, који је 10 ак дана путовао да би стигао у јебену Варелу без пасоша због потернице, прелазио на дивљака грану  у кануу преко реке са пиранама зонфа…каже… „…јебига, мор’о сам да испоштујем гостовање са браћом Рохосима“, знаш оно, знаш оно. Други прилази, психоделија,  мртав од ко зна чега, види ја странац… нуди ми сличице, покушава да провали којим језиком му се захваљујем да не батре, већ снимио добра маја, бермуде, тикепа, а он го у шорцу, папучама и некој маји исцепаној, око врата златно ланче и Санта Мариа де ла салуте.  А буразер са почетка приче га зна, ту је, у причи…ахахах, објашњава му нешто, да сам наш, на крају му даје неку кинту, јер овај ћоравог пезоса нема, само оне сличице, и нуди се да уради шта год треба за овог, али шта год, па ако буде нека кинтица-опуштено(читај отме, рокне,одради) . Сад ми криво што не узех чарапе, које је продавао батица ту испред. Фура ранац , продаје чарапе са грбом клуба, а ту је зна се са свима, па сигурно има ортака и људи коме требају нове чара’е после пет сома киломатара. А прод’о је ту и тамо, заради се који пезос.  И тако… милион прича носи парче ливаде испред стадиона у јебеној Варели…

    ​Мурија блеји са стране, боли их курац, под пуном ратном опремом. Било мало тензијања кад су им забранили да унесу бубњеве, тако су се договорили са домаћим навијачима уз благослов клуба, а 100% и кинту, како гости не би парирали домаћима и покварили им навијање, који су на сваки начин јурили пролаз даље. Вођа домаћих се појавио ту са муријом , лагана блеја, жасу. Ови су видели да нема договора око тога и да ће тако бити, али су тражили да буду унутар стадиона код улаза, и да је боље да нико ништа не покушава којим случајем.  Упадамо на трибину, класичан аргентина мали стадион ишаран лудачким муралима и графитима, гостију са другарима из Буеноса око 2000. Лепа отмосфера ел класико, навијају и остале трибине, иза гола, траке, папири, трубе, бубњеви. Колумбијци свакакви…доста оних црних црнаца, мелеза, белаца,  мандова, класика што их замишљаш са тевеа. Доста жена, девојака, и нормалних људи зачуђујуће. Дошли људи да гледају Америку на гостовању, певају, прате фудбал, нервирају се. Много кева и ћалаца са децом, од годину дана до 4, 6, 8, 10 година. То је тамо нормално , запуцаш са женом и бебом од дину дана до јебене Вареле 5000км од Калија да гледаш клуб. Буразер са чарапама на огради, пева, лупа се по срцу. До јаја! Нека женска екипа, њих 6,7…качи заставу, навијање, машу рукама, ал долазе ортаци, и надувавају их, проваљујем о чему се ради. Скидају им заставу, креће лик да односи, ту нека главна креће да га смара, да га куне, знаш оно кад кад хистерише ко у серијама, кења на шпанском шта ти мени не може, ја овооно, каброниходепута, ја текеро америкудекоразон, док није, ‘ладно, попила шут у главу, а није да је није упозорио пар пута. Бедак, ал… Ту опет куне, ал себи у браду, жали се овом мом, овај јој лепо каже… сине мићо смири се, правила мораш да поштујеш, а ти се правиш будала. Молим лепо. Не мож’ да кажеш менталита ултра, хаха, али опет, доказ да је права навијачка прича једина и универзална. Како се где спроводи, диктирају околности. Неких посебних прича са трибине нема. Мало навијања, мало нервирања, мало дружења, стандардно гостовање. Кад их погледаш све скупа… интересантна гомила баш, хахаха. Упознају ме са ликом који је као један од битних млађих, тренутно је на бауштели у Чилеу, личи на Смокишу до јаја. Морао до даљњег мало тамо, јер је организовао са екипом и отео 3 заставе од депортива. Све регуларно, шпијунирање, планирање, овооно, само што су их изотимали са утокама, па су му ови три пута решетали гајбу, па као да се смири мало ситуација. Сад је задужен да организацију навијача ван Колумбије на гостовањима преко. Размишљање све како треба, прате се навијачке приче по Колумбији, Ј. Америци, Европи по мало, само на њихов кретенски начин. Готиви фудбал и цео фазон, навијачки живот. Клинац 23 године, иде на Америку од  11-те, а по погледу као да причам са ликом од 43 … и тако…
    ​
    Крај, излазимо, екипа све како треба понашање, организација, навијачки, маса прати и сви делују ко један. Напаљени су, адреналин ишчекивања догађаја на гостовању пумпа. Галама, песма, зезање. Капирам лагано да би пре напао лехове и рухове заједно на руке, него ове мале диаблосе од  50кг под меном Барон Рохо. Упадају лагано по бусевима, рапоређују се сви како треба.  У сваком бусу где им је банда је ,барем,  по утока, и мурија то зна, ал’ боли их курац, јел те теро неко да их цимаш. Друга прича…
    Одлазе, висе из бусева, навијају. Вртим слике од последњих пар сати, и питам себе први пут у животу (а било је будалаштина разних): „Тебра, који ћеш ти курац овде?!“ За секунд свашта нешто може да се издешава и оде све у курац,  у фавели у јебеној Верели,  са икс психопата из фавела Калија и ужасно кварном и корумпираном муријом…
    Ал’…ззнашоно, зззнашоно …  🙂
    ​ПС

    Дуго размишљах да ли да избацим овај део са утокама и како они виде улицу, али сам се ипак одлучио да оставим, јер да би схватио шта је добро, мораш да видиш шта је лоше, а ако си паметан, можда и избегнеш да видиш јер си чуо и прочитао од неког старијег и паметнијег. У навијачком покрету у Ј. Америци има много добрих ствари, али и премного лоших. Зато су имали и имају гомилу, што ривалских што међусобних, ратова на и око трибина. Такво гледање на ствари никоме добро није донело, већ само тешке моменте у животима, за разлику од онога због чега људи иду на стадион и уживају у том свету, а то је дружење, зезање на утакмицама  и мало надметања на улици. Иако са ове наше стране баре има икс будалаштина, тамо заиста има много више дивљине, и никако се не бих мењао са њима, иако сви као свршавају на њих. Пре неколико деценија није било тако, данас јесте. Зато треба учити на туђим грешкама и искуствима која су стварна, и будућност стварати на основу историје.  Ово пишемо због оних „клинаца“ који ће прочитати ово, а  нису добацили шта је навијање и прави навијачки живот, или назовимо га менталитет.  Не, то није оно што чујете од гомиле шабана и материјалиста на трибинама који због користиљубља, комплекса и кукавичлука  не знају да раздвоје другу улицу од прве, ове наше, ма у којој земљи и трибини се нашли. Гомилу примера имамо и у Европи, а као катастрофу и овде, јебе нам се Европу. Тренутно глумљење лудила и непоштовање неписаних правила, 1000% ће те одвести у пакао сутра, то је потписано и подвучено црвеним одавно. Не само и у овом нашем паралелном навијачком, него и у стварном свету.
    ​
    А како радио , тако ти и Бог помогао… буди уверен да ће тако бити!

  • Синеманија

    ​Скинули као Слобу тих година, постали смо као фенси, као до јаја, и почели се отварамо према „Европи“ тих дана, јебо нам пас матер. Фестивал један, фестивал други, култура вау, журке јеии… дође на ред и фестивал филма, а да није „Фест“. Синеманија…вааауууу…
    И тако дође та Синеманија, као а’е са бицори да будемо „ин“, и погледам програм негде, кад оно…премијера Футбол Фектори,  преведено Хулиганска страст. А’ сте га превели, дебилчине… и већ сам видео с ким идем, и када (…ићи ћемо следеће године).
    Радим турнус, ал’ већ сам пре два дана средио на стару фору да морам нешто јурим, чекајте ме у холу. Паљба са аеродрома (навијачи-шљам-необразовани-у рудник… ћерурвамјебемшатроновинарску),  Сава центар, лепо вече, излећем из трамваја (није било кола синови), мало поранио, некада није било гужве на ауто-путу, улазим  унутра, људи весели, лепи, модерни,  излазе са пројекције… „ јаааооо што је суууупер филмић јеботе, баш је романтичан! “, заљубљени парови цвркућу, и све је баш вауууу! Питао сам се како ће да изгледа наредних пола чуке у фоајеу сале где се пуштао филм, што ми је прилично насмешило брк.
    Један по један, два по два, 5 по 5… поче  да се пуни хол. Како ко уђе, исти покрети код свих… лево-десно поглед, скенирање…кад сниме- свако своме јату. Неко у омањем, неко у већем броју. Срећом  бејаше велики хол, па би места за све, а да близина не електрише косу на вангли, ко је има. Kako је време одмицало, све је гласнија била та нека, чудна тишина. Само неко домунђавање, већ креће да буде као непријатно, ал опет много занимљив осећај, мислим свакоме недоживљен до тада. Ови што се познају, само миг и климање главом, а онда наравно домунђавање ко, шта. Некада се више људи знало, није ко сада. Моро сам да скокнем испред на секунд, пошто овај надимљени бамбус не зна који улаз, и видим прелази пешачки из 21. мини кортео, враћамо се унутра, брк не престаје да вуче на једну страну. „Сви су туууу као никадаааа“ хаххах… Одвојене групице београдских навијача, ја мислим први пут скоро сви заједно на неком малом простору, а да није на улици или некој спонтаној акцији…ал’ оно као… нашли смо се да будемо културни, погледамо филм и то. Јебига, лепше је с културом! Тишина достиже врхунац јер је ситуација никад луђа, како је описати не знам, затишје пред буру, тај неки фазон. Јесте као напета атмосфера, ал’ опет, неки готиван адреналин те пичи, није онај лудачки. Сви смо исто дошли да погледамо филм, само нас боје деле. Секунде као сати… ал су сви скапирали да је будалаштина да неко испадне будала, Богу хвала! Најјачи  моменат је кад сам, погледавши около, скапиро да нико од „нормалних“  Београђана није дошао да погледа филм, већ само што би рекли на западу „крем де ла крем“, или „шљам де ла шљам“ на истоку, ал ви то не разумете хахаха…
    Неко је убрзо повукао ногу, и кренуо у салу, и онда једна по једна, свака групација је лагано сачекала свој ред. Културица, стилуд. Опет је неко „о’зго“ средио да буде велика сала, а број људи да дође таман да нико не седи ни близу кога. Још један моменат за памћење је групно проламање смеха кад су декуте зачадили буксну на оном прозору. Остало, нема неке претеране филозофије, гледали сте филм сви. Мада, тишина током пројекције је рекла да су сви били добрано у филму, ако ме разумете…
    Конец… исто културица, једна по једна екипица излази напоље, као оно у вртићу два по два, по групама кад излазимо, хахаха. И следећа сцена за памћење… опет ти „нормални“ људи у фоајеу, који су дошли на следећу пројекцију. Ту је већ поново  жамор, фестивал, мода, вауууу… и видиш како излази банда КДЛК или ШДЛШ, и како урбани (Бео)„грађански“ жамор уступа место тишини, а збуњени погледи се сусрећу.  Онда погледи беже, јер не разумеју ништа друго осим свог, на жалост, уског видокруга, за разлику од „нашег“, који смо дошли само да погледамо филм, исто као и они…
    Сви ми гледамо исти филм, само нас „редитељи“ деле.
    ​
    Мислите о томе…

  • Италија – Приче са стадиона

    Поштовање. Хвала што си пристао да пишеш за наш Блог. Да ли можеш да се представиш нашим читаоцима? 

    Здраво! Ја сам Педро, имам 48 година, рођен сам у Напуљу, али скоро 20 година живим у иностранству. И даље сам Ултрас мог града, чак и више него мог клуба. Никада нисам улазио у групу, ја сам поносни ‘пас луталица’.
    ​

    Одрастање у Напуљу. Како је изгледао твој навијачки пут и како изгледа стасавање једног италијанског ултраса?

    Можда звучи изненађујуће, али није било толико природно навијати за Наполи. За време мог детењства, Наполи је био слаб, мучио се и борио за опстанак у лиги. Са друге стране, клуб из Торина (извините, али не могу да кажем ни име) је био веома успешан, а знате да деца воле да побеђују. Имао сам много школских другова и пријатеља који су навијали за тај тужни клуб… На сву срећу, моја породица је била верна Наполију. Ујаци су ме први пут довели на Сан Паоло када сам имао 5. година. Постати ултрас је био природан избор. Када сам први пут ушао на стадион, више ме је привукла публика, навијачи који су навијали и певали, огромне заставе, шарени димови… Тих година стадиони по Италији су били пуни, у Напуљу такође, упркос лошим резултатима клуба. Гледање фудбала на терену није била опција, био сам премали и није било могуће пратити, јер је увек нека одрасла особа стајала испред мене. Зато сам се више фокусирао на певање и подршку, био сам заљубљен у страст и енергију која је долазила из гомиле.

    Које моменте у свом навијачком животу би издвојио као кључне за твоје навијачко сазревање и обликовање твог менталитета?

    Годину првог историјског ‘скудета’ Наполија 1987. године. Баш те године, моја породица је одлучила да се пресели у Милано, на север, 800 км удаљено од мог града. Имао сам 13 година и пропустио сам огромну прославу. Наредних година, почео сам активније да пратим свој клуб, углавном одлазећи на гостовања које је Наполи играо на северу Италије, и то углавном сам. У Италији нико не води Наполи, на северу поготово. Чак су ми и гостовања по ‘малим’ клубовима и градовима, попут Кремоне, Пјаћенце… била тешка, јер сам био сам. Као такав, био сам лака мета за домаће ултрасе. О гостовањима Наполија на Сан Сиру, против Милана и Интера, или у Бергаму против Аталанте, у Бреши, Верони, да и не говорим… то је био ‘руски рулет’. Стално сам долазио у ситуације које су ми давале три опције: прва је била да бежим, друга је да се суочим са сигурним батинама, а трећа опција је била да будем паметанији како бих избегао претходну. То није значило скривање се или избегавање конфликта, већ то да нисам смео да се кучрим, нисам био арогантан и поштовао сам ривала. Мој менталитет је да поштујем све (праве) ултрасе, јер се увек може наћи неко паметнији, јачи и искуснији од тебе.

    Шта је по теби прави навијачки менталитет ? 

    То је питање од милион долара! Свако од нас има свој начин којим живи навијачки живот. Ја волим да научим нешто ново, сваки дан, а не да тапкам у месту. Све се мења и развија па тако и покрет којем припадамо. Ово је грешка коју видим у Италији, многи ултраси и даље мисле да смо ми једини мајстори ‘организоване подршке’ на стадионима. Живе у прошлости, не прихватају промене.

    Шта сматраш за свој највећи успех а шта за твој највећи неуспех у навијачком животу?

    Мој највећи успех је то што сам био активан и ван свог града. Живео сам у Брну, у Чешкој, и пратио сам их дуги низ година. Исто сам радио и са неким малим клубом на северу Италије, Про Сесто у 3./4. лиги. Био сам са Делијама на неким гостовањима у Европи. Мој највећи неуспех је што нисам могао стално да пратим свој клуб. То што живим 800 км од Напуља, често економски нисам могао да испратим. Када путујете сами, трошкови су већи. Поготово када сам се преселио у иностранство. Могао сам себи да приуштим само 7,8  мечева по сезони и то није довољно да се приближим другим ултрасима.

    Историјски гледано, које периоде би издвојио као најбоље за навијачки покрет у Италији?

    Крај и средина 90-их су били врхунац ултрас покрета у Италији. Стадиони су били пуни, у свакој лиги, сваки клуб, имао је групе које су пуниле трибине. Срећан сам што сам доживео те године као активан навијач. Већ 1995. године са несрећом пре утакмице Ђенова – Милан ( смрт Вићенца Спањола ),  јасно се уочавао сигнал слабљења сцене. Репресија је порасла, медијско етикетирање, пооштравање закона за насиље на стадионима и тако даље…Неки су у тој ситуацији видели прилику да стекну личну корист, новац или комадић власти уз спрегу са полицијом и политиком… Ово је био почетак краја покрета.
     

    Да ли би могао да извојиш неке по теби преломне тренутке и акције које су промениле навијачки покрет у Италији током историје? 

    Од касних 60-их до раних 70-их у већини градова Италије су настале прве ултрас група. Један важан детаљ: Италија је тих година имала баш узаврелу политичку ситуацију, са сталним тензијама, протестима и демонстрацијама на улицама. Први ултраси били су тинејџери који су покушавали да копирају бунтовнике екстремних политичких група; десних и левих крила. Чак и у првим именима: командоси, бригада… Тек после десетак година, ултрас групе су почеле да развијају нешто озбиљно. Пре тога, биле су само групе клинаца који скандирају и навијају за клуб, док су се старији момци борили за истинске промене система и власти на улицама. 1978. године долази до првог озбиљног инцидента на стадиону, која се директно повезује са ултрасима. Било је то пре и за време утакмице Аталанта – Торино. Торино је био топ тих година. Годину дана касније, током дербија Рима, десила се смрт навијача Лација, Папарелија. Неколико недеља након тог догађаја је било забрањено качење застава са именима ултраса или било чега што би повезивало и указивало на покрет који се везивао за насиље. Године 1985. догодила се трагедија на Хејселу. Такође је та епизода имала огроман утицај на сцену. Показало се да је при одласку на гостовање потребна одговарајућа организација. То је означило разлику између симпатизера и ултраса. 1987. је година када су Иридућибили Лацио рођени. По мом скромном мишљењу, они су означили следећу разлику, између ултра и ултраса. 1995, као што сам већ рекао, је трагедија пре утакмице Ђенове – Милана, са порастом репресије. 2007. догодиле су се две трагедије, смрт полицајца којег је убио његов колега у Катанији и злочиначко убиство Габријела Сандрија, од стране полиције. Те године су биле врхунац полицијске бруталности и репресије.

    Напуљ и регија Кампања са много навијачких група. Да ли бих могао да издвојиш по теби најбоље?

    Тешко је изабрати. Постоје мале групе које заслужују помињање. После Наполија поменуо бих Салерно, Авелино, Кавезе, Ноћерину, Турис…

    Разлика у навијачком менталитету група са југа и севера земље?

    Ултрас покрет је настао на северу. На северу се боље живи, тамо су радна места, југ је сиромашан. И дан данас, многи са југа морају да се преселе на север да би студирали или радили. Групе на северу земље су ‘мешовите’ – локални становници и ‘имигранти’ из јужне Италије и иностранства (углавном Румунија, Албанија, северна Африка). Нешто попут онога што се дешава у Немачкој, Француској или Шведској… Групе са југа су „чисте“, имају само домаће. Такође, клубови са југа су фудбалски много мање конкурентни од оних са севера. Са југа земље, само је Наполи освојио италијанску лигу, (Каљари је победио једном, али се не сматрају Италијанима…). С друге стране, клубови са југа могу да рачунају на ‘имигранте’ када играју у гостима на северу, док су северне групе мање бројне када долазе на југ ( искључујући Интер, Милан и клуб на ‘Ј’). Друга разлика је у томе што је на северу има много више пара, а  када се има пара, има и више могућности за трошење слободног време. На југу је фудбал, често, скоро једина страст код младих људи.

    Да ли би могао да издвојиш неке групе у Италији које се по теби издвајају од осталих. Менталитет, организација, снага?

    Аталанта је била врхунска по организацији и менталитету. Исто мислим за Лацио на почетку Иридућибили ере. Каљари је поштован јер никада нису пропустили прилику за сукоб, лицем у лице. Милан 90-их је такође био врхунски у организацији, посебно са групом Фоса де Леони. По мени су мање групе, у нижим лигама најбољи пример ултрас менталитета: Самбенедетезе, Таранто, Пиза, Кавезе…

    Репресија над навијачима у Италији, какве су последице картице оставиле на навијачки покрет у Италији? 

    Картица је била ‘масовно оружје’. Искоришћене су да окрену ултрасе једне против других – завади па владај. Операција за стварање подела у покрету, између група које су одлучиле да прихвате наметнуто и група које су се томе противиле. У неким тренуцима ови други су групе са картицом сматрали ‘првим непријатељем’, јер су продали своју душу систему. Још увек имам ово мишљење. Данас је само неколико група одржало обећање да ће бојкотовати картице.

    Стиче се утисак да се навијачи у Италији после проблема са картицама полако буде, трибине су све пуније, да ли сматраш да покрет у Италији иде у правом смеру?

    Напротив! Не видим пуне стадионе, а ако и има, ови су пуни навијача, а не ултраса. Можда неки ултра, али сигурно прави ултраси не могу да сустигну ову ситуацију.

    Сведоци смо промена у систему вредности и интересовања код млађих нараштаја, како мислиш да навијачки покрет треба да се носи са тим, како привући младе на трибине и усмерити их на прави навијачки пут?

    Видим да су у Европи младе генерације укључене и имају велике одговорности у многим покретима. Тако је и најбоље, свака генерација има ограничено време на располагању, након тог периода, моћ одлучивања би требала да буде предата следећој генерацији. Не могу да замислим маторца попут мене да се такмичи у уличној тучи са 25-годишњаком. Исто важи и за идеје. У  Италији смо по том путању на дну лествице,  јер до ових промена није дошло. Борим се са технологијом која није тако лоша за ултрас свет, ако се користи на прави начин

    Мишљење о утицају интернета и друшвених мрежа на навијачки покрет?

    Споменуо сам то у претходном одговору. Видим корист од друштвених мрежа и интернета. Све је у томе како се користи. Друштвене мреже се могу користити за организовање заједничких протеста или за дељење занимљивих тема. Повезивање је лакше захваљујући технологијама.

    Да ли пратиш навијачка дешавања у свету и да ли бих неке групе или земље издвојио од других? 

    Видим велики развој скандинавске сцене. Исто мислим и за северну Африку. Они би могли бити следећи ‘топ’, за деценију или две, ко зна?  Ипак, мој фаворит је подручје Балкана.

    Имали у навијачом свету и даље правих пријатељства између навијачких група или све постаје узајамни интереси?

    Нисам велики љубитељ ултрас пријатељстава. Више волим узајамно поштовање. Тек након година познавања, некога бих сматрао ‘братом’.

    Предности и мане навијачких група у Италији у односу на остатак европе?

    Предност је што у Италији постоји огромна страст за фудбалом, чак и у малим градовима. Нешто што могу да видим само у Великој Британији и Немачкој. Недостатак, рекао сам раније, живот у прошлости превише држи и спречава развој сцене.

    Договорене навијачке туче или спонтани сукоби. Да ли модеран фудбал, стадиони, групе, смањују могућност за импровизацију и спонтаност?

    Вероватно сам међу ретким Италијанима који преферирају договорене туче. Док сам живео у Чешкој, видео сам својим очима позитивне аспекте ове опције. Није више време за импровизацију и спонтаност. Осим ако не планирате да вас ухапсе за  час посла. Дуги низ година ултраси су владали и имали моћ да утичу на дешавања у фудбалу; насиљем на трибинама, прекидање утакмица… Данас фудбал више није исти спорт. Фудбал је постао бизнис, ту су ТВ права, огроман новац. То је шоу која не дозвољава прекиде, а насиље није укључено у њихов програм (осим ако је потребно да се одврати маса од стварних проблема). Ултраси имају прилику да наставе са покретом, да смање ризик и сачувају животе и будућност младих, да буду паметни и сами организују своју ‘забаву’. Наравно, нека основна правила треба поправити. Видео сам огромну разлику између генерација хулигана. Изгледају ми сада као робокапови које смо некада сви мрзели. Више су машине, него људи.

    Да ли си и у коликој мери упознат са радом навијачких група у Србији и какво мишљење имаш о навијаком покрету у нашој земљи? 

    Уживао сам у неколико посета Србији. Имам извесно разумевање за организацију Делија, којe ценим као једнe од најбољих група у Европи. Веома поштујем Рад, јер волим ‘мање’ групе, дивим се њиховој храбрости. Не знам много о Гробарима, али имам утисак да су Делије међу најбољима у Европи јер имају природног ривала, 365/365 24/24… Можда је мана покрета Србије недостатак противника, ја могу поменути још остале 3 групе, Фирма Нови Сад, Земун и Ниш. Али можда је то због мог слабог знања.

    Гостовање репрезентације Србије у Ђенови. Битан датум за навијачки покрет у Србији. Какав је однос навијача у Италији према том догађају?

    То је било контроверзно. Један део покрета је стао на српску страну, због саме организације гостовања али и због репресије са којом су се суочили после тога (неким момцима сам предложио најбољег ултрас адвоката). Друга страна је била увређена акцијом и схватила је то као провокацију. Међутим, нису прстом мрднули да је спрече или да се супротставе.

    Мишљење о акцији Делија у Риму, какве мислиш да ће последице оставити на италијанску навијачку сцену и ромину трибину?

    Не само зато што волим стил Делија, сматрам то огромном акцијом. Лекција једној од најбољих италијанских група и целом покрету: време је да се пробудите ако и даље желите да вас зову ултрас! Превише година у мирним водама, готово без акција, без адреналина. Превише мириних рекација на одлуке власти: забрањено гостовање без навијача, сектори отворени само за власнике картица… Ултрас који не ризикује није ултрас. Као и у претходном питању, ситуација је слична, две супротне стране: једна се диви храбрости, друга осуђује храброст. 

    Порука за крај?

    Рекао сам више него довољно, надам се да ти нисам насмрт досадио. Будите паметни, прилагодите се ситуацијама, учините све за коначни циљ. Ако треба, боље је да се мало повучемо, за јачи јуриш…

    Curvasrb Storie di Stadio 2023.

  • Верона – Каљари 03/04

    Пола седам ујутру хладноћа је горка и мрак обавија град који чека да се пробуди. Светло се пали у предграђу Каљарија. Сви спавају, али има и оних који ће кренути у нову авантуру. Дестинација Верона. „Одлазак не значи само праћење свог омиљеног тима. Са страшћу вадимо парче Сардиније и дајемо га нашим емигрантима“. Из Каљарија летом до Милана a затим изнајмљеним минибусом и колима за Верону кренуло је 33 Сконволтса, избегавајући све провере и пратње. Не постоји прави разлог, никада не постоји написмено зашто. Можда  једноставно речено жеља да покажете свету да нисте инфериорни никоме. Једина мисао која испуњава ваше срце и ум је да срушите све пред собом. Нема места за страх. Не треба да се бојите. Морате победити по сваку цену. Није важно колико људи имате поред себе, као ни број противника. Сама одлука и подвиг су вечни. Када се фитиљ запали. Има оних који остају позади, у одбрани заставе. Сви остали, напред. Голим рукама. Ко остане да стоји побеђује. Правила игре су једноставна. Наравно, увек се нађе неко ко иде даље и преступи. Они су ‘копилад’ која користе камење и сечива. Већина људи не разуме наше принципе. Они су засновани на вредностима и менталитету и као такви се морају поштовати. Са новим законима, морате да користите главу. Наравно, морамо се борити са мозгом. У супротном ризикујемо да завршимо иза решетака. А онда више нема фудбала. Жртве које дајемо за Каљари су огромне. Песме, заставе, гостовања. Наш ултра живот се састоји од хиљаду трикова. Увек и у сваком случају, за Каљари. У срцу, у глави, у рукама. Сврха мисије је освета за напад који су неки Сконволтси претрпели од навијача Вероне побратимљених са другим делом навијача Каљарија, Фуриосима. „Била је то поштена туча, без икаквих неславних последица, која је трајала 15-20 минута, пре доласка пандура који су блокали Сконвотсе и све их одвели у полицијску станицу. Честитам Сконволтсима, који су се борили храбро и одано како и доликује. Нема победника и поражених, ударци се задају и примају“.

  • Верона – Каљари 03/04

    Пола седам ујутру хладноћа је горка и мрак обавија град који чека да се пробуди. Светло се пали у предграђу Каљарија. Сви спавају, али има и оних који ће кренути у нову авантуру. Дестинација Верона. „Одлазак не значи само праћење свог омиљеног тима. Са страшћу вадимо парче Сардиније и дајемо га нашим емигрантима“. Из Каљарија летом до Милана a затим изнајмљеним минибусом и колима за Верону кренуло је 33 Сконволтса, избегавајући све провере и пратње. Не постоји прави разлог, никада не постоји написмено зашто. Можда  једноставно речено жеља да покажете свету да нисте инфериорни никоме. Једина мисао која испуњава ваше срце и ум је да срушите све пред собом. Нема места за страх. Не треба да се бојите. Морате победити по сваку цену. Није важно колико људи имате поред себе, као ни број противника. Сама одлука и подвиг су вечни. Када се фитиљ запали. Има оних који остају позади, у одбрани заставе. Сви остали, напред. Голим рукама. Ко остане да стоји побеђује. Правила игре су једноставна. Наравно, увек се нађе неко ко иде даље и преступи. Они су ‘копилад’ која користе камење и сечива. Већина људи не разуме наше принципе. Они су засновани на вредностима и менталитету и као такви се морају поштовати. Са новим законима, морате да користите главу. Наравно, морамо се борити са мозгом. У супротном ризикујемо да завршимо иза решетака. А онда више нема фудбала. Жртве које дајемо за Каљари су огромне. Песме, заставе, гостовања. Наш ултра живот се састоји од хиљаду трикова. Увек и у сваком случају, за Каљари. У срцу, у глави, у рукама. Сврха мисије је освета за напад који су неки Сконволтси претрпели од навијача Вероне побратимљених са другим делом навијача Каљарија, Фуриосима. „Била је то поштена туча, без икаквих неславних последица, која је трајала 15-20 минута, пре доласка пандура који су блокали Сконвотсе и све их одвели у полицијску станицу. Честитам Сконволтсима, који су се борили храбро и одано како и доликује. Нема победника и поражених, ударци се задају и примају“.

  • Кabylie Boys

    – За почетак, можеш ли да се представити читаоцима нашег блога?
    ​
    Пре свега, дозволите ми да се представим, ја сам млад навијач алжирског Kabyle клуба познатог као JSK (Jeunesse sportive Kabylie = Young athletic Kabylie) са надимком Канаринаци, живим у Алжиру, главном граду Алжира, али сам ја сам пореклом из Tizi Ouzou; главни град који је дом клуба.
    Клуб је основан 1946. године, сматра се најпознатијим клубом у Алжиру, са 28 званичних локалних титула што га чини најтрофејнијим клубом у земљи, и 7 афричких титула што га чини једним од највећих клубова у целом региону.
    Веома важна чињеница, клуб има дуг и важан историјски утицај, играо је велику улогу у алжирској револуцији против француске колоније, у то време многе вође револуције су били део клуба.
    – Како је изгледао ваш навијачки пут и како изгледа одрастање и сазревање алжирског ултраса?

    Наш ултра покрет је настао 2007-2008 године, тада је основано много група, навешћу неке од њих; Street gialo, Folek boys, Yankee boys али су све врло брзо угашене формирајући једну велику групу под именом Ultra Kabylie Boys 22. октобра 2009. године, главни циљ је био да се уједињени под једним великим ентитетом, заједно раде на одбрани клуба једним јединственим гласом.
    После тога су основане још две групе, под називом Samba boys 2011 у The leaders 2013.
    Од 2014. до данас све групе на трибини се удружују у један велики колектив и стају иза једне заставе Zona Amazigh, свака група има свој задатак и начин размишљања које делимо на састанцима које одржавамо у ономе што зовемо north Corva, моја група је главни организатор, кључна кост колектива.
    ​

    – Навијачки покрет у Алжиру, можете ли га приближити нашим читаоцима?

    Цео концепт ултра покрета у Алжиру је још увек веома нов, као што је раније поменуто, настао је тек 2007. године са групом под називом Verde Leone из другог клуба познатог као Mouloudia d’Alger. Али с временом се појавило много група, које су све више сазревале и развијале се, посебно уз помоћ друштвених медија који нам омогућавају да своје кретање у свету делимо са западним земљама као што су Италија, Француска, Србија, Енглеска… итд. са суседним земљама као што су Мароко и Тунис.

    ​- Како функционише организација ваше групе и реците нам нешто више о томе?

    Наша група укључује стотине људи из Tizi Ouzou и шире. Група има секиције широм нашег града али такође су ту и момци из других градова у Алжиру, као и они у Франциској и Канади где живи доста наших људи.

    ​Zona Amazigh, мноштво барјаке, застава и графита који величају клуб, наши навијачи имају много референци са Amazigh културом региона. Плава, зелена и жута боја, заставе Amazigh су свуда где се окренеш, што ћете такође наћи и код група Tifo of Moroccan Amazigh са којима делимо заједнички идентитет и братски однос са The Ultras Imazighen и Red rebels (Hasnia Agadir).

    Број 2959 се често појављује на нашој трибини, то је година настанка групе у Amazigh календару, што је еквивалентно 2009. години по грегоријанском календару.
    Наћи ћете Amazigh слово, ⵣ, смислени елемент нашег дизајна који се налази на заставама, барјацима и мајицама.
    У смислу комуникације и парола, Kabylie Boys управља свим језицима; Amazigh, арапски, француски, енглески или италијански, ми смо отворени према свету и прилично толерантни према свима, без обзира на њихову етничку припадност или језик.

    Идеолошки, група није политички оријентисана, али је увек за правду широм света (Палестина, Курди.). Група је овде у смислу фудбала, идентитета, антирасизма / анархије. UKB2959 доказује да ултраси могу да играју важну улогу у друштву, имамо фразу која нас карактерише у једној од наших песама, „Отпор на свим нивоима“. Што значи да имамо заједничку сврху да увек будемо отпор у служби слободе и народа.

    Пријатељи и непријатељи; Група Kabylie Boys не почиње и не упушта се у туче или контраверзе, јер је мирна, али ко год покуша да јој приђе ми ћемо узвратити сигурно. Ево шта се десило са навијачима Setifа. 2017. године њихове групе су покушале да нападну Kabylie Boys, на крају су остали без заставе, овде смо послали јасну поруку свима.

     У сваком колективу долази до сукоба и не слагања али докле год свако заузима своје место и поштује другог, све је добро.

    Што се тиче пријатеља, постоји братимљење са мароканским групама Imazighen, Red Rebels и Grancio из Bejaia, добар однос са овим групама је углавном због нашег заједничког Amazigh идентитета. Такође имамо добре односе са навијачима Mouloudia, Chebab Belouizdad и Raja Moroccan.

    – Како изгледа гостовање ваше групе у другом граду?

    Kabylie Boys је познат по добрим издањим на гостовањима. Скоро на сваком гостовању сектор предвиђен за наше навијаче је пун, због популарности нашег тима, навијачи пристижу из целе земље. Путовање у град Bashar је једини изузетак, због чињенице да је овај град далеко, налази се у пустињи 1.500 км удаљен од мог града, а постоји и ривалство са навијачима одатле. Због разлике у језику (ми говоримо Amazigh, а они говоре арапски), и кад год одемо тамо, неизбежно ће доћи до сукоба.

    ​На нашем последњем гостовању тамо 2018. године, око 4000 наших навијача је пошло тамо, када смо стигли људи су почели да нас гађају камењем и аутобуси су нам били поломљени. После меча дошло је до велике туче и општег хаоса, када смо изашли са стадиона почели смо да ломимо продавнице и разбијамо аутобуске станице и аутомобиле, полиција је тада интервенисала пуном снагом и извела нас из града.
    ​

    – Шта сматраш највећим успехом, а шта највећим неуспехом ваше групе?

    Највећи успех за нас је освајање титула и стално остајање у врху, нажалост ниво последњих година говори супротно, али ми и даље верујемо.

    Када је у питању наша група, успех за нас је био достизање 700 чланова у 2015. години, као и наша афричка путовања у Конго, Тунис, Мароко, Судан, треба поменути и велико гостовање 2018. године до града Constantine (400 км) за полуфинале Купа Алжира против клуба Мулудија, где су трибине биле све жуте са око 40 хиљада навијача и све улице града Cirta препуне канаринца.

    Уз то, главно достигнуће је раст групе, у смислу размишљања и зрелости, и то је оно што примећујемо последњих година, а фокус је увек на млађима унутар групе.

    – Колико навијачких група постоји у Алжиру, у каквом су односу, ко су ривали, а ко пријатељи међу собом?

    Група унутар земље се процењују на око 200 група, али ћу вам навести оне најважније које имају веће базе;
    JS Kabylie (Kabily boys), Mouloudia alger (Green Corsaire, Verde leone), Belouizdad (Fanatic reds ), Constantine (Loca ragazzi ), Setif (Inferno), Oran (Red Castel), Bejaia (Granchio).

    Што се тиче односа, постоји велика тензија између група Mouloudia и Constantine, чак се и забрањују гостовања између њих због великих проблема, а постоје и проблеми између наше групе Kabylie Boys и Inferno Setif
    С друге стране, постоје добри односе између Kabylie boys и Mouloudia.  Setif и Oran такође имају добре односе. Kabylie boys и Bejaia имају добре односе због заједничког циља који делимо, а то је циљ Amazigh.
    ​

    – Гледајући северну Африку, свету су најпознатији навијачи из Марока. Какви су односи навијачких група из других земаља, има ли сукоба и какве су могућности?

    Што се тиче односа између алжирских група и група суседних земаља, он је прилично добар. Нема проблема, иако постоје политички проблеми између Алжира и Марока.
    Иста ствар са Тунижанима, сведоци смо мирних гостовања две стране и нема места малтретирању, дочекујемо се са љубављу и поштовањем.

    – У којим земљама Африке се развио навијачки ултра покрет и можеш ли их некако рангирати?

    Ултра покрет у Африци није много распрострањен, има га у северним земљама (Тунис, Египат, Алжир, Мароко, Либија) само због близине ових земаља и честог мешања са европским земљама.

    Покрет је основан у Тунису најпре 2002. године, а затим се проширио на Магреб 2006. године, Алжир и Египат 2007. године,  Либију 2010. године.

    По мом мишљењу најбољи од њих је туниски покрет, посебно на свом почетку, јер је био веома сличан италијанском покрету.
    Затим долази алжирски покрет који има свој стил, ми Алжирци смо инстинктивно страствени и увек имамо ту жар према фудбалу као спорту и према ономе што волимо, онда долази Мароко, они се много фокусирају на фолклор, док су Египат и Либија на крају , због недостатка многих група због њихових политичких проблема и повлачења водећих као што је Ultra Ahlawy.

    – Да ли пратите дешавања у Европи и Србији и да ли имате узоре међу навијачким групама?

    Да, пратим доста дешавања у иностранству и лично највише волим италијанске ултрасе, јер имају јединствен стил пун оригиналних принципа и идеја, и дубину размишљања.
    Волим покрете у земљама источне Европе, Хрватској, Србији и Пољској такође имају велики ентузијазам у навијању и то веома ценим.

    – Какав је однос државе и полиције према навијачима, трпите ли неку врсту репресије, да ли је тешко бити навијач у Алжиру?

    У овом конкретном тренутку, наша група и наши навијачи много пате од репресије, а то је због политичких питања, пошто је наш регион (регион Kabylie) током времена много патио од великог расизма од стране постојећег политичког режима који је одувек радио на брисању Amazigh идентитета.
    За вашу информацију, Алжир има два званична језика: Tamazight, који је био оригинални језик 2500 година, и арапски од исламских освајања. Ово је поделило земљу на две етничке групе; Amazighs (домаћи) и Арапи.

    Наша гостовања у подручја арапског говорног подручја сведоче о великој репресији од стране полиције и великом отпору са наше стране. Од 2019. године застава моје групе је забрањен због присуства слова Yaz ⵣ који представља берберски идентитет, али смо се увек трудили да га на силу покажемо упркос свему.

    – Однос и ставови алжирских навијача према Француској?

    Став навијача у Алжиру је јасан према Француској захваљујући колонијалном периоду који је остао у Алжиру 130 година, осетљивости је било и увек ће бити и никада неће престати и то изражавамо у свакој прилици коју имамо.
    Али у исто време, налазимо неке контакте између алжирских група и левичарских француских група. Постоји пријатељство између Green Corsair, MCA и Yankee Marseille, као и пријатељски односи између навијача мог тима и неких група Collective Paris, а све је то због присуства велике заједнице Алжираца тамо у Француској.

    – Утицај криминала на навијачке групе у Алжиру и северној Африци?

    Криминал је распрострањен у већим градовима због сиромаштва и слабе друштвене ангажованости и свести појединаца у Алжиру и северној Африци уопште, ултра групе и долазе из тих градова јер је фудбал једини излаз за младе, а стадиони једино место да се њихови гласови чују. Дакле, можемо рећи да стопа криминала има снажан утицај, али тренутно није широко распрострањен на трибина због чињенице да је покрет још увек донекле нов и млад, али према мојим предвиђањима, у наредним годинама, криминал ће неизбежно бити активни елемент унутар ових група.

    – Каква је по теби будућност навијачког покрета у северној Африци и да ли се развија у добром правцу?

    Мислим да је северноафрички покрет од велике важности, јер се неизмерно развија. Наравно, постоје неке ствари које могу бити погрешне, али ће се временом неизбежно променити на боље.
    ​

    – Какви су твоји планови за будућност и како видиш себе за 10 година?

    Мој главни план је да мигрирам у Европу и променим место становања јер су друштвени услови и економска криза у Алжиру сваке године све гори.

    – Порука навијачима у Србији?

    ​Србија се сматра пријатељском земљом према Алжиру. Између две земље постоји стара веза још од дана Алжирске револуције. Србија се сматра једном од ретких земаља које су гласале у Уједињеним нацијама за независност Алжира. Дакле, ми то препознајемо и ценимо, ја вам лично желим све најбоље и више успеха и сјаја за српски народ.

    Интервју CURVASRB,  јануар 2022.

  • Lauta Army Plovdiv

    Оснивање навијачке групе и њени почеци?

    Lauta Army је формирана од 3 хулиганске групе Gott mit uns – est 1998, The Usual suspects /Lauta Hools/ – est 1992 и Napoletani Ultras Plovdiv – est 1995

    TUS – једна од првих добро организованих хулиганских група у Бугарској, која носи дух кежуал културе.

    NUP– углавном млади и активни ултраси

    GMU – радикални десничарски хулигани. Главни чланови су олд скул момци, који су били најактивнији 90-их и 00-их година. Вођа групе је 3 године у затвору због туче са навијачима ЦСКА 2008. године.

    Дакле, ово је укратко Lauta Army – 3 активне групе са јаком везом међу нама, заснованом на пријатељству и поштовању.

    Осамдесетих година инциденти су се дешавали ван стадиона углавном и то су биле неорганизоване туче, чекања на станицама, јурњаве по улицама, отимање шалова и застава, ломљење возова…све је то имало своју драж, али дошло је време када се требала створити група, која има чвршћу организацију. Управо због тога су рођени Tequila Boys / данас The Usual Suspects пре скоро 30 година.
    Током година имали смо много сјајних туча са другим групама, а најзанимљивије су наравно са нашим великим непријатељима овде у Бугарској – ЦСКА Софија и Ботев Пловдив.
    Дакле да резимирам, могу рећи да су све три групе формиране пре много година, инспирисане хулиганизмом 1980-их и 1990-их у Енглеској, Немачкој и Италији.

    Да ли су људи из тог периода и даље активни на трибини и у којој мери, каква је старосна структура трибине?

    Сви наши чланови старе школе су и даље активни – једни више, други мање, али сви су некако укључени у нашу ствар. Млади имају рок од годину дана да покажу шта могу и да покажу да се остали чланови могу ослонити на њих.
    Добра ствар код нас је то што смо током година успели да одбранимо нашу ствар без поделе. Сви се међусобно поштујемо и свако из Lauta Army је спреман да се бори за особу поред себе.

    Какве резултате ваш клуб тренутно бележи и колико то утиче на дешавања на трибинама?

    Последње 3 године су биле веома успешне за наш клуб – освојили смо 2 Купа Бугарске уз победе над највећим непријатељима – Ботевом и ЦСКА, 1 Супер куп, а ове године смо освојили сребрне медаље у домаћем првенству.
    Мало је теже у данашње време видети да кажем регуларног навијача који не иде на стадион, због девојака, новца или победа и трофеја. Тако да, наравно, утиче и учинак тима. Ово, наравно, не важи за нас, организоване припаднике Lauta Army, који свуда пратимо наш тим и бранимо наш ауторитет!

    Шта сматрате највећим успехом групе?

    Наш највећи успех је што смо успели да створимо организацију у којој се сви могу ослонити једни на друге у било ком тренутку.
    Што се триче улице онда је то дефинитивно надмоћ над нашим локалним ривалом Ботевом.
    Имали смо доста сусрета са њима протеклих година. Неке веома велике сусрете пре и после дербија. Натерали смо их да се предају на аутопуту пред један дерби у Бургасу, град на мору. Победили смо у свих 7 договорених туча са њима – последња туча од маја 2020, 14 на 14 где смо их поново добили. А најупечатљивије је било када смо им украли цео корео пред један од дербија. Била је то опет велика срамота за њих.
    ​
    Највећи неуспех?

    Можда када смо пре неколико година играли са ЦСКА. Они су пробили из свог сектора, а ми смо им пришли преко терена, али полиција нам је значајно прискочила с леђа тако да смо морали да се повучемо како бисмо избегли хапшење и кривично гоњење људи. ЦСКА и даље мисли да смо се повукли само због њих , што је лаж, али је, нажалост, ултра свету дала погрешну представу о томе шта се догодило тог дана.

    Реците нам нешто више о организацији групе?

    Вође из ове 3 групе, које сам написао изнад TUS, NUP, GMU предводе LAUTA ARMY, добро позната као јака организација.
    Током година, вође групе су се усталили као познате и цењене личности на бугарској хулиганској сцени. Увек смо заједно и заједно доносимо одлуке. Чак и ако понекад дође до несугласица или незадовољства једном или другом одлуком или нечим другим, до сада смо увек налазили решење дијалогом једни са другима и правили компромисе – увек за циљ и у име светле будућности и доброг угледа.

    Како се носите са репресијом власти и полиције с обзиром на величину и број?

    Данас је веома тешко носити се са овим стварима. Притисак је свуда – телефонски позиви, кућне посете, инспекције, лажне оптужбе, полицијско насиље итд.
    У прошлости су стадиони били симбол слободе; место, где навијачи могу да изразе свој став без бриге о полицијском или политичком притиску.
    Сада праве навијаче, праве ултрасе прогањају као злочинце и криминалцие.
    Нажалост, чак и међу ултрасима у навијачким групама има људи који су спремни да издају и продају нашу идеју. Морамо се борити против свега овога. Морамо подржати наша мала друштва у којима се можемо осећати јаким и слободним.

    Да ли међу осталим навијачким групама имате пријатеље и на којим основама су она настајала, ко су вам највећи ривали?

    Први озбиљни контакти са нашим великим пријатељима са Курве А, Наполи, остварени су 2005. године и наше званично пријатељство траје заправо од 2006. Они су наши пријатељи ПЕР СЕМПРЕ. И они и ми смо увек подржавали једни друге – и у добру и у злу. Наша веза је веома јака. Ово није једноставно пријатељство или нека површна ултра-коалиција. Ми смо једна велика породица.
    Друго пријатељство, које је највише негодовано, је са момцима из Банда Туке, московског Спартака.
    Наравно, сваки непријатељ наших пријатеља је и наш непријатељ.

    Да ли бисте по квалитету издвојили неке групе у Европи?

    Упркос тешким временима за ултрасе и хулигане, примећујемо да у многим земљама групе покушавају да расту, што је за сваку похвалу. Осим традиционално јаких сцена већ дуги низ година познатих група, примећујемо велики напредак у организацији из Чешке, Словачке, Мађарске, Француске, Белгије, скандинавских земаља.
    ​
    Да ли је ваша група политички оријентисана?

    Ми смо десничарска организација. Имамо право да бирамо кога мрзимо, а кога не.
    У Бугарској многи мрзе комунисте – због режима од 1945. до 1989. године, због метода којима су деловали и због себе самих. Левим организацијама није место у друштвеном животу. То су нискообразовани људи сумњиве репутације, погрешне сексуалне оријентације, који су плаћени да стварају анархију.

    Утицај криминала на навијачке групе у Бугарској и нешто више о тренутној ситуацији на навијачкој сцени у земљи?

    Нажалост, у Бугарској ултра и хулиганска сцена није много активна. Већина бугарских „хулигана“ преферира туче на интернет форумима. Више фотографија и постова на интернету него инцидената.
    Левски и ЦСКА имају добре  ултра и хулиганске групе.
    Са навијачима Левског делимо међусобно поштовање, имамо исте непријатеље – Ботев и ЦСКА.
    Са навијачима ЦСКА годинама имамо толико ултра и хулиганских сусрета – где год и кад год се сретнемо, увек следе велике туче.
    Ботев није ни близу разумевања за хулиганство. Они су кукавице које нападају само када се окупи много људи против много мање групе – тако раде – као Цигани.
    Већина њих се плаши да се суочи са нама. Они мисле да је то игра, али када дође време, и испостави се да је то јебена стварност, почињу да беже!

    Сведоци смо промена у систему вредности и интересовања млађих генерација, како се носите са тим и како успевате да привучете млађе на трибину и усмерите их на прави пут?

    Проблеми су заједно модерно и потрошачко друштво. Вредности су изгубљене. Један играч је коштао 200 милиона долара…Мрзимо модеран фудбал, навијачи без приватности.
    Што се младих тиче: да бисте били активни члан једне од група, морате да живите за групу и за остале момке из Lauta Army и да им докажете своју лојалност.
    Данас је мало тешко наћи заиста посвећену особу која не иде на стадион, због моде. Овде могу да кажем да смо срећни што имамо тако сјајне младе момке.
    Имамо сопствену теретану око 10 година – велика улога за едукацију младих и посвећеност циљу. Почели смо са тренинзима кик бокса, а касније смо се фокусирали само на бокс. Ми смо међу 3 најбоља боксерска клуба у Бугарској, имамо много медаља са различитих шампионата.
    Желим да кажем и да спорт подиже храброст и јача карактер. За нас је то веома важно и ми се ослањамо на ово.

    Порука за крај?

    Поздрав свим ултрасима и хулиганима који се залажу за своје идеје, који нису на продају.  Будите здрави и уједињени

    ​Интервју CURVASRB,  oктобар 2021.

  • Curva Sud Roma

    – За почетак, можете ли да се представите читаоцима нашег блога?

    Зовем се Лоренцо, идем на стадинон од 1973. године и од кад знам за себе у ултра сам покрету, сада као бивши АС Рома ултрас.
    Данас имам 55 година и адвокат сам, још увек идем на Курву Суд са млађима. Ја сам вам старија њушка,  може се рећи.

    – Како је изгледао твој навијачки пут и како изгледа одрастање и стасавање једног италијанског ултраса?

    То је дефинитивно најбољи део мог живота, посебно у 80’
     и 90’, чак сам се и у 00’ годинама добро забављао. Били сте слободнији, закони нису били тако ригорозни као данас и све је било више људски, такође је фудбал био више људски.
    Закон стадиона је увек исти, почнете да идете са оцем, затим идете сами и покушавате да научите из онога што видите. Почињете од задњг реда и, ако сте истински навијач, можете стићи у први ред . То се мени догодило.
    Нисам се никад покајао, срце и мисли су исте као кад сам имао 18 година. Ја сам рођен вероватно пре вас који ово читате, ви морате да прихватите нову ситуацију. Морате пренети добре вредности млађим ултрасима. Они су за мене хероји јер се морају сналазити и кретати у ситуацијама које се у нама непознaте и којих није било у протеклим деценијама.

    – Да ли можеш да издвојиш неке за тебе кључне моменте у историји Ромине трибине и опишеш њихове даље последице на трибину?

    Толико је кључних тренутака да се тешко можете сетити свих. Наравно, 11. марта 1973. године, то је историјски датум, јер су тог дана (дерби) навијачи Лација напустили Курву Суд.  До тада су ако нисте знали навијачи Лација такође стајали на Курви Суд, јер је одатле био ближи тунел са играчима. Од тог датума навијачи Лација прелазе на Курву Норд, а ми остајемо на Курви Суд.  Затим је уследило убиство навијача Лација 28. октобра 1979. године, ракетом испаљеном са Курве Суд. Овај случај је имао озбиљне последице, осим хапшења, Команандо застава Ултра Курве Суд била је забрањена дуги низ година. 80’ године миришу на насиље, ромини ултраси су били дивљи и масовно се ишло на гостовања. Још увек се сећам потписа на возу „ЦУЦС Рома уништава“, била је то реалност у то време. Онда је дошао модерни фудбал и све се променило али ромини ултраси и даље имају врло добру репутацију, знајете Рим је велики град и тешко је уништити покрет у њему.

    – Свака трибина а поготово она са толиком традицијом има своје успоне и падове, по теби када је Курва Суд била најјача а када најслабија?

    Као што рекох 80’, 90’ па и 00’ година смо били топ. Навијачи Ливерпула су Рому описали као италијански Милвол. Најслабије су сигурно 10’  и 20’ , због различитих технологија које се користе на стадиону. Добијете забрану за стадион од 10 година због глупости.
    Ако говоримо о подршци,  80’  су биле најбоље. Али у то време ниси имао Ајфон и друге разоноде. Имали смо само Рому.
    Са последњим сином, он сада има 13 година. Могу да приметим да он има превише других занимација, иде са мном, наравно, зато што сам му ја отац и он је прави млади навијач. Али капирам и схватам да има толико „кул“ ствари по њему које треба урадити, а не остати на трибини стадиона са CCTV камером уперном њему директно у лице.

    – С обзиром на твој навијачки стаж и искуство,  да ли може да нам опишеш Ромину трибину и њену организацију пре него што си постао активни навијач – у време када си био најактивнији као навијач – и у данашње време?

    Активан сам ултрас још од своје 13’ године (нормално тад сам био још мали) али организација је још тада била савршена. Не могу да причам за време пре тога. 
    Савршено је и данас, али разлика је у томе на пример што се некад на стадион ишло 5, 6 сати раније, сада улазите пола сата пре почетка утакмице. Данас имате много више ограничења него некад, тако да имате и много мање простора и посла. Али ако се нешто ради и организује, на пример на дербију, ту не могу да нађем неких разлика. Много ултраса се јако брзо активира и сви покушавају да помогну.

    – С обзиром на величину трибине, како се група бори са очувањем правог навијачког менталитета и правца? 

    Знате, друштво је уништило све. На пример, путем нашег веб сајта имао сам дуги низ година прилику да нешто паметно напишем и усмерим млађе шта је исправно а шта не. Многи ултраси су одрастали читајући те приче, пратили су их и ултраси из целе земље а и шире. Онда је дошао Фејсбук и сви су се концентрисали на његове „лајкове“.  Дакле, више се није могла ширити права идеја са нашег веб сајта и права прича се свела опет једино на трибину, кафану и улицу. Разговори увек постоје и „старији“ ултраси увек имају последњу реч о смеру који треба следити. Али не морате бити нужно „старији“ јер млади момци добро знају шта је исправно а шта не.

    – Шта сматрате највећим успехом, а шта највећим неуспехом ваше трибине?

    Највећим успехом, кад је реч о подршци мислим да су кореографије 80’  година направиле велики успех и искорак, нико није био навикнут да ради такве ствари у то време. Што се тиче других ствари, верујем да је то наше гостовање на Олд Трафорду у Манчестеру 2007. године. До тада на једном месту нисам видео наш бољи састав.
    Највећи неуспех је кад нешто пође по злу. У првом дербију након освајања скудета 00/01, није нам успела кореографија. Било је то поражавај    ућа чињеница за нас у то време. Што се тиче других ствари, понекад су ромини ултраси имали потeшкоћа са ултрасима Лација. Било је периода па и деценија кад нам нису представљали никакав проблем али након тога морам признати да су направили добар посао и да нам није било нимало лако.

    – Како се ваша трибина а и уопште навијачки покрет у Италији носи и штити од промена у друштву и да ли и у коликој мери то све утиче на њу?

    Веома је тешко, из разлога које сам већ навео. Верујем да ултраси пре свега морају да буду заљубљеници у свој клуб, већи од осталих. Ово је кључ. Мора да зна историју клуба и навијача. Са таквим личностима можетe се супротставити свему на овом свету и очувати праве вредности и идеале.

    – Сведоци смо промена у систему вредности и интересовања код млађих нараштаја, како се носите са тим и како успевате да привучете млађе на трибину и усмерите их на прави пут?

    Верујем да најмлађима мораш дати неку обавезу и одговорност. Лако се тада примети који млад момак је ту добар. Знате, морате проценити његове могућности. Може бити не насилан, али савршен за смишљање кореографија и застава, с друге стране може ћутати током целе утакмице али може бити веома корисан у другим ситуацијама. Они су наша будућност, ако сте „старији“ ултрас једноставно им морате рећи која су наша правила понашања, а онда их морате пустити да се слободно изразе у мерилима тих правила навијачког покрета.
    Без профита, само страст, одрицање и пријатељство. Да следе идеале, да чувају свој град и да воле свој клуб. Морате имати свој став. За мене се не може поредити да се пробудим у четри ујутру и да одем на гостовање 800км, и вратим се кући након што смо изгубили са 0:4, са неким уласком у неку дискотеку или слично, нажалост већина мисл    и другачије. Вероватно смо на погрешној страни, али срећни смо што смо тамо. Можда послед​њи романтичари. Или можда последњи љубитељи наших градова.

    – Kаква је твоја процена навијачког покрета уопштено, да ли мислиш да ово све иде у правом смеру?

    Не иде у добром смеру, јер не постоји заједничка линија. Главни проблем је за мене новац. Ултрас није посао, то је страст.

    – Политика на трибинама у Италији је увек била јако изражена а то није заобишло ни вашу трибину, какви су твоји погледи на то?

    Трибина је огледало града, оно што се осећа на улицама осети се и на трибини. Проблем није политика трибине већ политика од трибине. У овом последњем случају навијачи издају своје фудбалске идеале за идеале политике.
    У 70’ годинама Рим је био више оријентисан ка левици, ал на трибин    и
    ​ ЦУЦСа је било доста момака десничара. Када смо имали проблем 90’ година са имигранитма било је тешко избећи неке песме и заставе на трибини. И тад смо имали врло добар период и такве ствари су се ставиле по страни. Свима је било чудно и нису могли да разумеју како један мегафон држи момак који је десничар а други момак који је левичар.

    – Однос навијача Роме са навијачима Динама из Загреба и  Панатианикоса, на којим основама су базирана та пријатељства?

    Прошло је време пријатељства трибина. На Курви Суд имамо много ултра група и контаката са другим групама је много. Није као у прошлости. Али кад друга група са трибине има добре односе са групама из друге земље остатак трибине то поштује. Дакле знам јако доста о Загребу, Панатинаикосу, Атлетико Мадриду, неке мање групе имају контакте на пример са Саутемптон​ом. Данас је то све више индивидуално.

    – Какав је однос између ултра група са севера и југа земље?

    Нема то више никакве везе. На пример Аталанта је дугогодишњи пријатељ са Тернаном која је из централне Италије, такође ми имамо симпатије са Удинезеом, Сампдоријом, Пармом. То више није географска ствар.

    – Ривалитет са Лацијом, како је могуће да се ретко дешавају сукоби између ваших навијч​ких група с обзиром да сте из истог града?

    Знате, у Риму ултра покрет није као од пре неколико деценија. Ултраса је прилично мало и сви се знају. У граду има три милиона али не могу да кажем колико ту има тачно правих римљана. Такође, на дан дербија је прилично немогуће учинити било шта.

    – Kоје навијачке групе у Италији посебно ценеш и издвојио бих их од других и по који основама?

    Верујем да су осим Роме наравно, Наполи, Аталанта, Лацио, Милан и Верона и даље добри. У неким приликама и даље могу да се појаве у великом и квалитетном саставу. Није као у прошлости али за наше прилике су добри.

    – Репресија над навијачима у Италији, какве су последице картице оставиле на навијачки покрет у Италији?

    Изгубили смо генерацију због тога. Знате, много година ултраси нису посећивали гостујуће утакмице. И знате да се права екипа углавном на таквим утакмица и ствара. С друге стране, ово је поново сабило покрет под једну заставу. Може се рећи да је пројекат владе пропао, чак и ако су се појавили нови системи контроле навијача.

    – Да ли пратиш навијачка дешавања у свету и да ли бих неке групе или земље издвојио од других?

    Да, покушавам да пратим. Али је јако тешко јер има превише извора. Верујем да је Источна Европа заправо врло тврд терен за сваку навијачку групу. Србија, Хрватска, Пољска, Руска, Грчка. На овим местима није лако.
    Морам да кажем да не волим договорене туче које су при    лично честе у Источној Европи, више волим спонтаност.

    – Да ли си и у коликој мери упознат са радом навијачких група у Србији и какво мишљење имаш о навијаком покрету у нашој земљи?

    Имам јако добро мишљење о навијачком покрету у вашој земљи. Групе су добро организоване, можда због свог животног искуства, људи су јако фанатични према својим клубовима. Много ми се све то свиђа. Ово је утисак који имам одавде. Волим лудило и ово морам рећи, српски ултраси су јаки момци.
    Такође је подршка невероватна, не знам добро законе у вашој земљи, али свака    ко мора да се доста трудите да то све буде на том нивоу. Поштовање.

    – Порука за крај?

    Ултрас је стил живота и верујем да је ова реченица у вашој земљи одлично прихваћена.

    Интервју CURVASRB,  април 2021.