„Брате, а јел можеш да продужиш још пар дана, долази нам Крузеиро, а сутра играју Колумбијци у Варели, играју куп уефа са Дефенсом? Јеб’о бразилце, ове мораш да видиш… а знаш да смо добри са њима.“ Није било потребно дуго размишљати па да одложим повратак за 7 дана…
Буразера из Калија са привременим боравком у Буеносу сам упознао првог дана по доласку. Како се тај дан завршио, и нама и њему ће сигурно остати у сећању ,а и у виду ожиљака по вугли, телу и рукама. Одмах по буђењу нас је дочакало објашњење где смо, и колико је сати. После изненадног нестанка због пребацивања од шљиве, руске водке, аргентинског вина и колумбијске траварице, на путу до куће буразер налеће на неколико чланова ривалске екипе Депортива који блејаче поред штајге, и кад су му снимили тетоваже, нешто га цимају, а овај одмах скаче ко опарен-шта ко је реко-ја сам реко. Окршај се завршава лошије по њега наравно, па на гајби завршава са ожиљцима по вугли, телу и резовима од чакије по рукама, и то још да пева. Ујутру је ипак скокнуо до болнице, јебига. Рекао је да неће више никад пити ракију, у шта сумњам. Кад ти овако почне прво јутро на одмору, поред тога што умиреш колико и теби није добро, скапираш да ниси ниси погрешио са избором одмора…+смајли што се плези.
…Крећемо ка Варели, који представља један од крајева Буеноса, тј. градова како их они капирају. Тамо сваки крај је у принципу градић са центром, ту и тамо нормалним деловима и виљама(villa-виша)-аргентинским фавелама. Колико је чега више, зависи. Варела је генерално цела фавела, сиротиња до јаја, 50ак км од центра Буеноса, са популацијом од сигурно 500 000 сиротиње углавном. Како ми објаснише, зајебано место и за саме Варелаше. Локални клуб Дефенса и Хустисија је последњих година доживео први процват и неке успехе, а ово им је било прво учешће у купу уефа. Запало им да укрсте копља са Америком из Калија, екипом из горњег дома колумбијског фудбала, најпопуларнијим клубом у Калију, који је познат као леп град, са прелепим девојкама и једним од најмоћнијих картела, који је скењао и медељинце, ал’ те приче нас не занимају ко како и зашто, то читајте на оним шатро крими страницама што ложе дечурлију. А одма’ да вам кажемо, и то су све будалаштине, што се снима и чита. Дан пре текме смо заблејали код нашег буразера на гајби, роштиљ, пиво и прича. Прича…јебига… лудачка, замислите како је навијачко одрастање по фавелама Калија, па ето, таква. Нити може нити треба да се прича овако, преселите се у Кали, па ћете видети. Ипак, прави навијачки живот је пун сличности било на ком континенту. Ко га разуме на прави начин и живи на прави начин, иста задовољства и активности ће наћи и горе и доле. Разлика је једино у стварима које га окружују, ал то је на свакоме да изабере. Свидело ми се што је и на том континенту иста прича и трип док они причају теби и ти њима. Зато је навијачки живот до јаја ако си прави навијач.
Мало заблејасмо у центру Вареле, прошетали, бацили око и фотку, кад смо већ ту, и кренусмо пут стадиона. Да би разумели слику, ¾ Буеноса и крајева је фазон Земун са већином кућама и кућицама. Зграде су фазон ту око центра, и онда све правоугаоне улице и уличице, а скоро баш све су једносмерне, и тако функционише саобраћај. Нема семафора , јер ни нема лудило саобраћаја кад су сиротиња , правило десне стране ако процениш да неће да кочи, онда кочиш. У Варели нпр. гомила улица осим великих саобраћајница ни нема асфалт. Који ће им курац кад немају кола. Сиротиња бураз. Стадион лево-десно, лево-десно , лево-десно и тако… док се не паркирасмо, а онда пешака. Већ ту гомила колумбијаца зевзечи исто лево-десно. Сви у дресовима, разних боја коже. Шорцеви, папуче,тикепа, ту и тамо које фарке и дресови. За европљане чудно окружење. Налазимо се ту са другарима, и крећемо пут трибине пешака, неком улицом као као оне обичне мале улице у земунском Новом граду, идемо сокаком, док са прозора икс кућа локаци кроз прозоре кућа нуде воду, сок, вопи из лавора са истопљеним ледом, а ови имућнији ваљају и пљеке које пеку у дворишту. Јебига, значи сваки пезос. Трип је фазон локацијски утакмица Борац Прогар-Срем Јаково са 2000 колумбијаца који су пропутовали 5000 км. да би стигли. До јаја! Атмосфера опуштена, без тензије, има и домаћих у дресовима Дефенсе, који се ту шећкају. Остало све црвено од дресова Америке и Индепендијентеа који су им браћа. Стварно, две групе имају јако пријатељаство, и има доста аргентинаца ту. Домаћа група зна да нема ништа од инцидената и то, јер нема неког ривалитета, а и нису више то та времена, јер се никоме не исплати. После боравка на стадионима, и скапирао сам зашто су забрањени гостујући навијачи већ годинама у првенству. Због целе приче локације стадиона, доласка одласка, немогуће је организовати безбедно утакмицу кад имаш људе и приче које имаш, и то је то. Са утакмицама у европи је друга прича. Плато испред гостујуће трибине стадиона ливада де су паркирани бусеви, тј. канте којима их је мурија довезла уз центра код обелиска за џ. Лепо од њих, а и једино паметно. Ту је већ живље мало и види се да је утакмица и да су ту навијачи. Екипа, мување, цирка, галама, трка, фрка… Милион прича носи парче ливаде. Хахахаха…каквих сцена и главица, јеботекурац… мислим да све стаје у легендарну изјаву Дике покојног из краја, Бог да му душу прости…“шокови, блокови, блицеви , стробови, пролазиш главом кроз зид, цела Карабурма плаче!“ Свакаквих њушки, има…ал опет навијачка су група. Бубњеви, заставе на гомили, мотке залепљене, све како треба. Сусрети, грљења, осмеси, спрдња… све као и свугде где су навијачи. Опет, све је другачије. Гомила ситних, мршавих, такорећи неугледних људи кад поредиш са Европом. Понашање, гласови, фазон, изглед. Немогуће је описати све то. Бели, црни, гарави, мелези, чупави, ћелави, обучени, голи, боси. Никад се до сада нисам нашао у луђеј скупини и месту а опет као да сам ко зна који пут ту са њима. Мало смо кренули да причамо шта би било кад би било.
„Како би реаговали сад да их неко нападне, ево појави се оданде екипа, ‘оће да се бије?“ , упитах.
„Брате, тукли би се, како могу и колико могу. Ал, би се ти одма вратили назад…и сви знају то“
„Што?“
„Па зато што би повадили одма све што имају, ножеве и утоке, и јебига…“
„Тај фазон а? Одакле им“
„Па донели им ови што су дошли раније и домаћи пријатељи, браћа, кумови.“
Ако неко истрипује да их нападне и понизи, пребије, узме заставе,бубњеве, што је у навијачком свету нормално у нашим главама, у њиховим ћеш морати да за то ризикујеш најскупљу цену, а коју су и они спремни да плате. Оћеш да ми узмеш заставе? Дођи пичко да те избушим, а ти избуши мене ако си мудо, па ко преживи причаће се. Спремни су да за клуб и групу дају живот, и да га узму ако мора. Будалаштина сине, али јебига, тако је. У њиховим световима по фавелама колумбијским, живот има много малу цену, и њима је то нормално. Кристално јасно кад се окренеш и не видиш пуно старијих навијача, све ђимла. Јужна Америка бато! Сетите се оних емисија о МС 13 и осталим бандама по латино-америкама, и то је то. Само што су ови још и навијачи, који те враћају на почетак зашто се уопште и налазиш ту. Јебига, волиш да њушкаш и видиш друге, да би видео где си ти. Опет, ако занемаримо тих пар „ситница“, хехе… зезање. Једна од лудачких прича је њушка, који је 10 ак дана путовао да би стигао у јебену Варелу без пасоша због потернице, прелазио на дивљака грану у кануу преко реке са пиранама зонфа…каже… „…јебига, мор’о сам да испоштујем гостовање са браћом Рохосима“, знаш оно, знаш оно. Други прилази, психоделија, мртав од ко зна чега, види ја странац… нуди ми сличице, покушава да провали којим језиком му се захваљујем да не батре, већ снимио добра маја, бермуде, тикепа, а он го у шорцу, папучама и некој маји исцепаној, око врата златно ланче и Санта Мариа де ла салуте. А буразер са почетка приче га зна, ту је, у причи…ахахах, објашњава му нешто, да сам наш, на крају му даје неку кинту, јер овај ћоравог пезоса нема, само оне сличице, и нуди се да уради шта год треба за овог, али шта год, па ако буде нека кинтица-опуштено(читај отме, рокне,одради) . Сад ми криво што не узех чарапе, које је продавао батица ту испред. Фура ранац , продаје чарапе са грбом клуба, а ту је зна се са свима, па сигурно има ортака и људи коме требају нове чара’е после пет сома киломатара. А прод’о је ту и тамо, заради се који пезос. И тако… милион прича носи парче ливаде испред стадиона у јебеној Варели…
Мурија блеји са стране, боли их курац, под пуном ратном опремом. Било мало тензијања кад су им забранили да унесу бубњеве, тако су се договорили са домаћим навијачима уз благослов клуба, а 100% и кинту, како гости не би парирали домаћима и покварили им навијање, који су на сваки начин јурили пролаз даље. Вођа домаћих се појавио ту са муријом , лагана блеја, жасу. Ови су видели да нема договора око тога и да ће тако бити, али су тражили да буду унутар стадиона код улаза, и да је боље да нико ништа не покушава којим случајем. Упадамо на трибину, класичан аргентина мали стадион ишаран лудачким муралима и графитима, гостију са другарима из Буеноса око 2000. Лепа отмосфера ел класико, навијају и остале трибине, иза гола, траке, папири, трубе, бубњеви. Колумбијци свакакви…доста оних црних црнаца, мелеза, белаца, мандова, класика што их замишљаш са тевеа. Доста жена, девојака, и нормалних људи зачуђујуће. Дошли људи да гледају Америку на гостовању, певају, прате фудбал, нервирају се. Много кева и ћалаца са децом, од годину дана до 4, 6, 8, 10 година. То је тамо нормално , запуцаш са женом и бебом од дину дана до јебене Вареле 5000км од Калија да гледаш клуб. Буразер са чарапама на огради, пева, лупа се по срцу. До јаја! Нека женска екипа, њих 6,7…качи заставу, навијање, машу рукама, ал долазе ортаци, и надувавају их, проваљујем о чему се ради. Скидају им заставу, креће лик да односи, ту нека главна креће да га смара, да га куне, знаш оно кад кад хистерише ко у серијама, кења на шпанском шта ти мени не може, ја овооно, каброниходепута, ја текеро америкудекоразон, док није, ‘ладно, попила шут у главу, а није да је није упозорио пар пута. Бедак, ал… Ту опет куне, ал себи у браду, жали се овом мом, овај јој лепо каже… сине мићо смири се, правила мораш да поштујеш, а ти се правиш будала. Молим лепо. Не мож’ да кажеш менталита ултра, хаха, али опет, доказ да је права навијачка прича једина и универзална. Како се где спроводи, диктирају околности. Неких посебних прича са трибине нема. Мало навијања, мало нервирања, мало дружења, стандардно гостовање. Кад их погледаш све скупа… интересантна гомила баш, хахаха. Упознају ме са ликом који је као један од битних млађих, тренутно је на бауштели у Чилеу, личи на Смокишу до јаја. Морао до даљњег мало тамо, јер је организовао са екипом и отео 3 заставе од депортива. Све регуларно, шпијунирање, планирање, овооно, само што су их изотимали са утокама, па су му ови три пута решетали гајбу, па као да се смири мало ситуација. Сад је задужен да организацију навијача ван Колумбије на гостовањима преко. Размишљање све како треба, прате се навијачке приче по Колумбији, Ј. Америци, Европи по мало, само на њихов кретенски начин. Готиви фудбал и цео фазон, навијачки живот. Клинац 23 године, иде на Америку од 11-те, а по погледу као да причам са ликом од 43 … и тако…
Крај, излазимо, екипа све како треба понашање, организација, навијачки, маса прати и сви делују ко један. Напаљени су, адреналин ишчекивања догађаја на гостовању пумпа. Галама, песма, зезање. Капирам лагано да би пре напао лехове и рухове заједно на руке, него ове мале диаблосе од 50кг под меном Барон Рохо. Упадају лагано по бусевима, рапоређују се сви како треба. У сваком бусу где им је банда је ,барем, по утока, и мурија то зна, ал’ боли их курац, јел те теро неко да их цимаш. Друга прича…
Одлазе, висе из бусева, навијају. Вртим слике од последњих пар сати, и питам себе први пут у животу (а било је будалаштина разних): „Тебра, који ћеш ти курац овде?!“ За секунд свашта нешто може да се издешава и оде све у курац, у фавели у јебеној Верели, са икс психопата из фавела Калија и ужасно кварном и корумпираном муријом…
Ал’…ззнашоно, зззнашоно … 🙂
ПС
Дуго размишљах да ли да избацим овај део са утокама и како они виде улицу, али сам се ипак одлучио да оставим, јер да би схватио шта је добро, мораш да видиш шта је лоше, а ако си паметан, можда и избегнеш да видиш јер си чуо и прочитао од неког старијег и паметнијег. У навијачком покрету у Ј. Америци има много добрих ствари, али и премного лоших. Зато су имали и имају гомилу, што ривалских што међусобних, ратова на и око трибина. Такво гледање на ствари никоме добро није донело, већ само тешке моменте у животима, за разлику од онога због чега људи иду на стадион и уживају у том свету, а то је дружење, зезање на утакмицама и мало надметања на улици. Иако са ове наше стране баре има икс будалаштина, тамо заиста има много више дивљине, и никако се не бих мењао са њима, иако сви као свршавају на њих. Пре неколико деценија није било тако, данас јесте. Зато треба учити на туђим грешкама и искуствима која су стварна, и будућност стварати на основу историје. Ово пишемо због оних „клинаца“ који ће прочитати ово, а нису добацили шта је навијање и прави навијачки живот, или назовимо га менталитет. Не, то није оно што чујете од гомиле шабана и материјалиста на трибинама који због користиљубља, комплекса и кукавичлука не знају да раздвоје другу улицу од прве, ове наше, ма у којој земљи и трибини се нашли. Гомилу примера имамо и у Европи, а као катастрофу и овде, јебе нам се Европу. Тренутно глумљење лудила и непоштовање неписаних правила, 1000% ће те одвести у пакао сутра, то је потписано и подвучено црвеним одавно. Не само и у овом нашем паралелном навијачком, него и у стварном свету.
А како радио , тако ти и Бог помогао… буди уверен да ће тако бити!
Оставите одговор