Za početak, reci nam nešto o istoriji navijanja za Peskaru. Istorija navijanja počinje 1976. godine kada se grupa malđih ljudi, na čelu sa Andelom Manzom, organizuje u novu grupu, različitu od Fedelissimi kluba. Zastava RANGERS se prvi put pojavljuje na utakmici Peskara-Como 1977. godine. Te godine naš klub je po prvi put izborio plasman u Seriju A i kako su na stadionu bili radovi, grupa se privremeno situirala na južnu tribinu zajedno sa Fedelissimi koji su u međuvremenu promenili ime u Ultras. U sezoni 1978-79, dve grupe su se napokon premestile na severnu tribinu, koja je od tada pa do danas ostala mesto okupljanja ultrasa Peskare. Na kraju te sezone je zabeleženo jedno od masovnijih gostovanja ikada kada je oko 40 000 navijaca otputovalo u Bolonju, na mec protiv Monce u okviru play-off utakmice za Seriju A. Definitivno najbolje godine za ultrase Peskare su bile kasne osamdesete kada se klub ponovo plasirao u Seriju A. Tih godina (1985) je nastala i ekipa Bad Boys koja je bila jedna od najboljih u zemlji. Pored pomenute, nikle su i još neke grupe: Cherokee (veoma jaka grupa), Park Kaos, Gruppo Tritati, Bronx Pescara, Mr. Hyde … Bronx i Mr. Hyde su se rasformirali posle nekoliko godina dok su Park Kaos, Cherokee i Tritati to učinili 1998. godine kada su svi ušli u Rangers da bi ojačali grupu dok su na tribini ostali i Bad Boys. Tako je izgledala naša tribina sve do 2004. godine kada su i „loši momci“ odlucili da ugase grupu pre utakmice Peskara-Napoli.
Kakva je trenutna situacija na tribini ? Trenutno postoji samo jedna grupa, Rangers. Postoje sekcije iz mesta u blizini Peskare (Silvi i Ripa Teatina)kao i mnogo malih grupa ali svi poštuju i priznaju Rendžerse kao glavnu ekipu. Tribina ove sezone odiše entuzijazmom, u klub je došla nova uprava i svi očekujemo dobra izdanja ove sezone, kako na terenu tako i na tribinama.
Organizacija grupe ? Za sve aktivnosti tribine (organizovanje gostovanja, koreografija, marketing …) je zadožen „direttivo“ grupe. Prijatelji-Neprijatelji? Imamo dve prijateljske grupe, Vićencu (datira još od 1977. godine) i Mesinu. Takođe imamo dobre odnose sa ultrasima Livorna i Ðenoe. Postoje lična prijateljstva sa članovima mnogih tribina ali pomenuta dva su zvanična. Takođe, postoje kontakti sa Torcidom iz Splita (dva grada se nalaze tačno jedan prekoputa drugog). Naši najveći neprijatelji su ultrasi Lacija još od 1977. godine kada su napali žensku ekipu Peskare i to rivalstvo je postalo mržnja 1992. godine kada je jedan od njih nožem ubio našeg coveka ispred jedne diskoteke. Ostali rivali su : Foda, Samb, Ankona, Askoli, Bari, Taranto, Roma, Salernitana, Napoli, Verona, Avelino, Kosenca …
Ima li politike na vašoj tribini ? Politike nema uopšte, naša stranka je Peskara i plavo-bela boja
Koliko ljudi broji vaš kop na domaćoj a koliko na gostujućim tribinama ? To zavisi od dosta stvari, kao na primer, od situacije u klubu. Ove sezone imamo prodato pet hiljada sezonskih karata a na prvoj tekm nas je bilo oko deset hiljada dok je prošlogodišnji prosek između tri i četiri hiljade. Na brojnost na gostovanjima takođe utiče dosta stvari , nikada nas nije manje od sto a prošlogodišnji maksimum je bio dve hiljade protiv Lanciana a vredi pomenuti i hiljadu ipo u San Benedetu.
Na ogradi se redovno viđaju zastave BUBU, znamo da je u pitanju vaš pokojni član, nešto više o tome … Bubù nije bi samo član grupe, on je bio vođa. Petnaest godina je bio lider Rendžersa i upravo je on zaslužan za novu generaciju utrasa u gradu. Umro je u Januaru 2006. godine ali od tada niti jedna utakmica Peskare ne prolazi bez njegovog imena.
Nešto više o policijskoj represiji nad vašom tribinom. Da li imate zabrane i koliko ? Zanimljivo je da nemamo mnogo problema sa policijom, imamo svega 30-ak zabrana na celoj tribini. Nažalost, kako stvari stoje to će se uskoro promeniti pokretanjem ovih kartica za navijače (tessera del tifoso). Činenica je da postaje sve teže i teže opstati u svetu ultrasa kada je Italija u pitanju nešto više o tome … Upravo to, u poslednje vreme je jako teško biti ultras u Italiji, sve je protiv nas. Televizija, policija, javno mnjenje .. u zemlji koja zaista ima mnogo problema ultrasi su prvi na udaru a razlog je više nego očigledan, mazanje oči javnosti i sklanjanje pažnje sa pravih problema. Što je najgore, ljudi upijaju propagandu koju im servira televizija. Tako da od 2007. godine svaki vikend mi nismo sigurni da li ćemo pratiti svoj klub jer moramo da čekamo ministra ili lokalnu policiju i da vidimo da li će nam zabraniti gostovanje. U nekim gradovima je nemoguće ući na stadion sa šalom DIFFIDATI LIBERI, nebrojano puta nam uzimaju i kaiševe …
Iz tvog ugla, da li če ultrasi preživeti ? Mislim da če pravi ultrasi umreti sa pojavom ovih navijačkih kartica. Ultras pokret je rođen ovde kao nezavisan i pobunjenički pokret i nemoguće je postati *zvaničan* navijač kao što vlast hoće …
Koje su, po tebi, trenutno najbolje tribine na čizmi ? Svakako su napolitanci najbolji (Curva A) ali postoji još mnogo dobrih grupa a ovom prilikom bi izdvojio ultrase Atalante i Đenoe.
Za kraj, kakvo je tvoje viđenje navijačke scene u Srbiji i da li ljudi sa tribine prate dešavanja kod nas ? Moje mišljenje je da je vaša scena jedna od najboljih u Evropi. Mnoštvo dobrih grupa i dobrih akcija. Voleo bi jednog dana da dođem i pogledam uživo neke utakmice. Što se mojih ortaka tiče iskreno slabo se prati i uglavnom poznaju Grobare i Delije neki i United Force ali generalno imaju veliko poštovanje prema navijačima iz Srbije.
Fudbalski klub Kaljari je jedan od retkih klubova sa juga Italije koji je osvojio titulu prvaka države. Njegovi navijači organizovano postoje od kraja osamdesetih, a jedna su od retkih apolitičkih grupa. Glavna grupa se naziva Sconvolts, koja se nalazi na severnoj tribini stadiona SantElia , a druge manje ekipe zauzimaju južni sektor. Kaljaritani su u dorbim odnosima sa navijačima Barija i Lećea, iako su ove dve grupe najomraženiji neprijatelji, vezuje ih veliko prijateljstvo za Fođane i Sampdorijane(prekinuto u poslednjim godinama), a najveće rivale im predstavljaju ekipe Napolija, Milana, Juventusa, Verone, Toresa iz Sasarija (lokalni derbi) tu su još Ankona, Inter, Palermo, Roma, Padova, Lacijo, Đenoa … Nesumnjivo je da su Sconvoltsi ekipa koja je imala brojne incidente i sama sebi stvorila veliki broj neprijatelja i kad bi pitali bilo kog Ultrasa sa čizme koju ekipu najviše respektuje, odgovor bi bio Sconvolts Cagliari. Da bi objasnili zašto je to tako počećemo ispočetka. Nastaju 6.februara 87, posle nekoliko nesuglasica unutar Severne tribine. Zapravo, tada dominantna grupa UCCN (Ultras Cagliari Curva Nord), zbog internih svađa, odlučila je da izbriše svoje ime sa navijačke mape, jer je uvidela da novoformirana ekipa mladih momaka pod imenom Sconvolts širila totalno novo viđenje Ultras pokreta i gurala svoju priču na totalno drugačiji način od ostalih tribina. Tako Sconvoltsi, što bi u slobodnom prevodu značilo smućeni, preuzimaju tribinu i organizuju prva gostovanja, na koja je trebalo otići i vratiti se svi zajedno, jer je primaran cilj bio da se svi međusobno dobro upoznaju. Prve godine su bile veoma teške, klub se nalazio u teškoj rezultatskoj i finansijskoj krizi, a u Kaljariju retko ko je verovao u hitar povratak kluba u elitu. Ako bi još dodali da na svako gostovanje je trebalo putovati brodom, lako je shvatiti u kakvoj situaciji su bili ovi mladi momci. Ali leto 1990 donosi novi val optimizma i navijačke strasti u prestonicu Sardinije. To je leto kada je organizovano svetsko prvenstvo u Italiji, a u grupi koja će igrati utakmice u Kaljariju nalaze se ni manje ni više nego Englezi i Holanđani. Te godine Sconvoltsi radikalno menjaju svoj stil: nema više bubnjeva i papirića kao u Argentini, prelazi se na kežual stil (prvi bomberi), ne postoje više vođe, sada samo grlo i dlanovi, a komunikacija sa medijima totalno se zabranjuje svim članovima grupe. Kao i na tribini, Kaljari se menja i na terenu. U klub dolaze igrači poput Franceskolija, Fonseke i Herere, koji još više galvanišu već euforične navijače, a ovi njima posvećuju brojne navijačke pesme. Ipak, Fonseka prelazi u rivalski klub Napoli, pa je na meču u Kaljariju bio glavna meta domaćih navijača. Od tog dana Sconvoltsi odlučuju da će pevati samo klubu i neće više bodriti igrače kao pojedince.
U narednim godinama Sconvoltsi postaju pravi lideri Ultras pokreta u Kaljariju, a za mnoge su jedna od referentnih tačaka u navijačkom svetu na čizmi. Parole Biti ultras u glavi, Svuda na naš način i Ultras sedam dana u nedeljisu samo jedne od fraza, koje su viđene u Kaljariju, a nakon toga i na mnogim stadionima širom zemlje. Nastaju i prva ozbiljna rivalstva sa Napolijem, Đenovom (zbog doskorašnjeg prijateljstva sa Dorijanima), Romom, Laciom i Veronom, sa kojima je postojalo i prethodno prijateljstvo raskinuto iz političkih razloga, ali to je samo verzija koja je poznata opštoj javnosti. U poslednjim godinama grupa se morala suočiti i sa gubitkom dvoje pripadnika. Zapravo, izgubili su život Davide, u saobraćajnoj nesreći i Valery Melis, zbog bolesti prouzrokovane osiromašenim uranijom nakon međunarodne misije koju je vršio na Kosovu i Metohiji. Nedostatak dvojice momaka, naročito Valerija, koji je bio jedan od poznatijih na Severu, nije mnogo toga promenilo unutar grupe. Mlađa generacija je preuzela stvar u svoje ruke, a stara ekipa je i dalje tu da bi pripomogla mlađim naraštajima. Najveći gubitak, kao što sami kažu, je njihova zastava, koja nije izgubljena u navijačkom okršaju ili ukradena od strane protivničkih grupa nego stoji zaključana u prostorijama kluba, jer po novom zakonu predstavlja smrtonosno oružje.
Upravo borba protiv represije je jedna od svetlijih tačaka u poslednjim godinama, a kulminacija te borbe je viđena u ovogodišnjem napadu na centralni Zatvor Kaljarija, gde su Sconvoltsi vodili pravi rat sa policijom da bi pokazali na šta su sve spremni da oslobode druga sa tribine, koji je uhapšen zbog nepoštovanja zakona vezanim za ponašanje na sportskim borilištima. Kao što smo već rekli, Sconvoltsi su jedinstvena grupa baš zbog ovakvih i sličnih akcija, a samim tim da na svako gostovanje putuju brodom, da im je prvi neprijatelj policija, da u tučama ne koriste noževe i da se ne bave politikom dokazuje koliko su ustvari jedan korak ispred svih što se tiče Ultras mentaliteta. Jačini ove grupe je doprinelo i interno rivalstvo sa grupom Furiosi, takođe nastala krajem osamdesetih godina, ali ekstremnijom što se tiče političkih shvatanja. Furiosi (Pomahnitali) su, sve do gašenja grupe 2003. godine, zauzimali gornji sektor Severne tribine, dok su Sconvoltsi bili na donjem delu. Na gostovanjime je takođe dolazilo do podele, a više puta su izbijale i interne tuče. Dok ovi drugi nisu bili poznati po nekom preteranom navijačkom mentalitetu, Sconvoltsi su još jednom dokazali veliku ljubav prema svemu što predstavlja njihov grad i tako uskočili u pomoć domaćim rivalima kada im je 1992. godine na utakmici protiv Milana pao udarni transparent. Zastava nije odbranjena, ali Milanisti su tog dana jedva izvukli žive glave sa ostrva. Iako bez zastave, Furiosi nastvljaju da funkcionišu kao grupa sve do poslednjeg kola sezone 2003-2004. Nakon toga se pojavljuju još jednom u narednoj sezoni, tačnije na meču sa Napolijem, istakavši parolu Nismo se vratili, uvek smo bili tu. Ovaj gest je isporvocirao Sconvoltse, koji su napali pomahnitale i isterali ih sa tribine. Tog dana su poslednji put viđedni na Severu, a nekoliko pripadnika grupe se je preselilo na Jug i priključilo grupi Cagliari Calcio 1920.
Sconvoltsi su takođe grupa koja je pokazala veliko poštovanje prema preminulom navijaču Lacija, Gabrijeleu Sandriju. Naime, na utakmici protiv Milana, centralni deo Severne tribine je ostao prazan, a istaknute su parole Gabriele Sandri…jedan od nas i 45 minuta ćutanja…da se ne zaboravi. Mnoge grupe su ovom prilikom protestovale na svoj način, ali ako bi se poštovanje iskazivalo u minutama ćutanja, Sconvoltsi bi bili na vodećim mestima. Naše mišljenje je da ova grupa se u poptunosti razlikuje od ostalih. Kada su početkom devedestih svi imali cirkus na tribinama, oni su furali svoj kežual stil, a sada kada se mnogi više bave marketingom i oblačenjem u firmiranim odelima, oni brže bolje pokušavaju da očuvaju ono malo što je ostalo od Ultrasa na čizmi. Njihova pesma ni u jednom trenutku ne staje, a jedinu zastavu koju ćete videti na tribini je grb grada ili tzv. Testa di moro. Ne postoji internet stranica koja piše samo o njima, nemaju puno klipova na jutjubu niti slika svojih novih šalova, jer im to nije na prvom mestu, a pesme su im u većini otpevane na sardinijskom narečju. Protive se širenju politike među navijačima, nisu pripadnici nijedne stranke, ali ne zagovaraju anarhiju. Mnogi bi rekli da su takvi, jer nisu sposobni da urade nešto konkretno, ali ko ih dobro poznaje zna da su Sconvoltsi takvi kakvi jesu i tačka i da ih treba poštovati šta god uradili. Jednom rečju oni su Anti, a njihovu posebnost dokazuje i činjenica da svake nedelje, uprkos brojnim zabaranama, 50-60 Ultrasa putuje brodom do najudaljenijih destinacija na čizmi, a priključuju im se brojni Kaljaritani širom zemlje, jer znaju da, gde god se našli, u svakom trenutku predstavljaju najneobičniju pokrajinu na čizmi, a njima je to, očigledno, najbitnije.
1. Реци нам нешто више о историји МЗТ Скопље? Клуб је основан 1966 године под називом КК МИK(прве четири сезоне носи то име а после тога КК Скопје) од стране неколико ентузијаста који су почели да тренирају на отвореним теренима на Аутокоманди (то је насеље које је паралелно са Аеродромом само што се налази са друге стране реке Вардар) и за неколико година су успели да створе солидну школу кошарке. Изградњом хале у новом насељу Аеродром клуб се сели почетком осамдесетих година и као спонзор долази Металски Завод Тито па тако и клуб добија име МЗТ СКОПЈЕ, име које и данас носи. Средином и крајем осамдесетих година игра неколико сезона у првој СФРЈ лиги. Највећи успеси су дошли наравно средином 90тих година када клуб игра у европским куповима и побеђује кући тадашње великане Реал Мадрид, Порто, Бенфика итд.У историји има 4 купа Македоније и симптоматично ниједну титулу шампиона државе. Године 2009 и поред финансијских проблема, уз помоћ навијача и неколико људи клуб је успео да преживи. Данас стоји на чврстим ногама а за следећу годину је најављен и улазак у НЛБ Јадранску лигу.
2. Када је основана ваша група, колико имате чланова, које подгрупе и како се организујете? Почетци навијања за наш клуб датирају од 1986те године када се појављује прва застава МЗТ коју је урадио човек који је касније био један од оснивача групе STORKS. Касније та група мења име у SERVICE CREW. Коначно, 1997ме године група се регрупише и добија име FAMILY AERODROM. На домаћим утакмицама број људи у копу варира измећу 300-400 људи док на дербију стигне до више од 1000 људи. Young Team Aerodrom, White Park Hooligans, Troublemakers, Guerrilla, су подгрупе које су тренутно у мировању јер смо сви иза једне заставе. Подгрупе егзистирирају више на нивоу друштва. Организација је све боља, на гостовања идемо претежно аутобусима или комбијима мада у пар наврата се ишло и возом или ко како стигне због забране организованог гостовања од стране полиције и кошаркашке федерације. На појединим утакмицама су дељени информатори ради побољшања менталитета људи и дизање навијачке свести код млађих. Трудимо се да повећамо број људи у језгру групе јер не може се све сводити на 10так појединаца и њихов о залагање.
3. Навијачима у Србији је чудно да поред једног познатог фудбалског клуба из Скопља још из времена СФРЈ ви идете само на кошаркашке утакмице, можеш ли нам појаснити мало тај феномен? Тачно, углавном сва питања од страних навијача иду у том правцу, како то да навијате само на баскету. То је ствар навијачких принципа и кодекса. У прошлости је одређен број људи са наше трибине посећивао паралелно и ФК Вардар и ишао са Комитима или Лојал Фанс. Није баш логично да се у дневној фудбалској утакмици пева како је крв ЦРВЕНО-ЦРНА, а да када се увече оде на баскет пева како је та ИСТА крв ПЛАВО-БЕЛА. Када је на сцену ступила млађа генерација хтела је да раскрсти са овим проблемом из разлога што се људи не могу довољно посветити једној трибини. Одлучено је да ко посећује нашу трибину буде само на њој, а онима који су ишли паралелно и на фудбал је дато да одаберу где ће продужити. Наравно, велики је број оних који никада нису ни ишли на фудбал и пратили су само баскет и који су наравно подржали овај предлог. Кодекси налажу, један клуб – једна љубав.
4. Да ли имате пријатеље/непријатеље међу другим групама? Официјално пријатељство немамо са ниједном групом, све се своди на појединачна пријатељства углавном са људима из суседних земаља. Градски ривали су нам навијачи Работничког, Сити Парк Бојс, а наравно непријатељи су нам шиптари (шверцери) са којима је било неколико догодовштина.
5. Можеш ли издвојити неки догађај који ти је у драгом сећању (гостовање, туча или нешто друго) а везан је за твоју групу? Прошле сезоне је на снагу ступила нека измишљена забрана гостовања, домаћи клуб није смео примити гостујуће навијаче а ако би евентуално ушли и почели навијати делегат утакмице је имао задатак да утакмицу прекине док се гости не избаце из хале. Све у свему, гомила глупости на једном месту. Ми смо одрадили све утакмице до тада и следило нам је гостовање у Свети Николе, то је један мали градиђ на истоку земље. Нас 18 смо ушли у воз и упутили се тамо, само што воз не иде до града него на 10-15 километара одатле. Нисмо имали никакав план све док не стигнемо тамо. Срећом у возу нам је помогао један лик одатле јер нам је нашао такси од железничке до градића. Стижемо некако тамо, а имали смо паре само још за карте. Делимо се у групе по двоје са договором да се нађемо унутра у хали. Полако и неприметно смо ушли и раштркали се по хали, а 15так минута пре почетка сели смо сви заједно и формирали коп. Тамо су нам се прикључила још двојица наших који су отишли за викенд у госте па смо били равно 20 глава. Почиње утакмица коначно а ми скачемо одједном и на изненађење свих грми песма. Делегат,полиција,управе клубова се договарају шта ће бити и доносе одлуку да можемо да останемо унутра. Вадимо заставе и до краја утакмице наша песма води играче до победе.Доказали смо свима да им забране не вреде, после се исто ишло док је трајала забрана и у Струмицу али тада са комбијима. Такође не желим заборавити марш са спас клуба у септембру 2009те године, миран протест на који је дошло око 1000 људи који воле клуб, а који смо организовали свега за пар дана и тако спасили клуб од гашења.
6. Шта сматраш за највећи успех групе? За само 2-3 године смо успели да урадимо доста тога и да од тотално неорганизоване трибине створимо групу вредне помена. Урађене су многе заставе, барјаци свих величина, кореографије и пароле, гостовања , инциденти са муријом и другим групама, маркетинг секција је урадила одличан посао а креативни допринос се огледа и у оригиналним песмама које избацујемо сваке полусезоне. Наравно, све је ово дошло од самофинансирања чланова, никакви спонзори,управа итд. нам не помажу финансијски. Конкретно за највећи успех и доказ за величину групе сматрам потез када смо свом другу који је у колицима и коме је била потребна финансијска помоћ, дали сав новчани приход од маркетинга и остали буквално без ичега само да би му помогли.
7. Какву сарадњу имате са управом клуба/полицијом? Имамо свог члана у управном одбору клуба који прати дешавања у клубу и ако има нешто на релацији клуб-навијачи он брани наше интересе. Односи са овом управом су добри, имамо право на 400 сезонских улазница што је од прилике трећина хале. Помогли смо да се клуб дигне на ноге, сада желимо заједно да стигнемо до успеха. Са полицијом нема сарадње, они су увек око нас са неким питањима и предлозима да се сарађује. У задње време репресија над навијачима јача, наша полиција узима примере из Србије где су ствари пренапумпане и где је реална слика ствари искривљена, па тако и код нас упадају кући људима без икаквог разлога и позивају их на разговоре а да се ништа није десило. Користе неке методе заплашивања , а примера ради пре 2 сезоне када смо играли утакмице да не би испали из лиге и када је у хали било 200 људи, било је у просеку по 50так полицајаца из јединице за брзо распоређивање (то је исто што и жандармерија у Србији) што је свакако нелогично с обзиром на то да у шиптарским крајевима ретко када одлазе. Све више се осећамо као странци у својој држави.
8. Како оцењујеш то да су код вас можда и активнији навијачи у дворанама него на стадионима? Ситуација у спорту код нас се полако поправља, а дворански спортови су популарнији од фудбала јер су највећи успеси нашег спорта дошли преко рукомета и кошарке. Треба напоменути да владајућа фудбалска гарнитура у фудбалској федерацији има доста нерегуларности и да је фудбал доведен до руба егзистенције. Прошле године је чак и симбол мак-фудбала ФК Вардар испао из лиге али уз помоћ неких договора је ипак наставио у првој лиги и то је надам се јасна слика о стању нашег фудбала. Инвестиције у фудбалу су мање јер спонзори знају да ће им се паре тешко вратити, док је у рукомету ствар другачија јер клубови играју у европским такмичењима.
9. Да ли пратите репрезентацију и да ли сте били сад на Европском првенству у рукомету у Србији? Организовано не пратимо ниједну нашу репрезентацију. Било је ипак доста наших људи на европском првенству који су ишли у својој режији, али без обележја клуба или групе већ само са реквизитима македонске репрезентације.
10. Шта мислиш о навијачком покрету у Србији и да ли пратиш дешавања међу српским групама? Наравно да свакодневно пратим дешавања код вас и може се рећи да је српска сцена једна од бољих у Европи, на малој територији има толико број солидних група поготово оних мањих попут ТБ,УФ,Фирма,Мераклије итд. а наравно да Делије и Гробари спадају у врх европске навијачке сцене. Подржавам примирје које је било на снази јер ниједан живот није вредан навијачког обрачуна, надам се да ће се ситуација још побољшати јер је у прошлости урађено велики број грешака, превише младих живота је угашено и то се не сме поновити. Иако многи од вас мисле да имају непријатеља у македонском народу због признања Косова желим рећи да већина не поддржава нашу владу у тој одлуци. Косово је Србија, Македонија није Грчка.
11. Порука за крај? Хвала што сте нам дали прилику да се представимо. Поздрав свим правим навијачима у Србији и заљубљеницима у свој клуб. Слобода свим неправедно осуђеним навијачима и слава жртвама навијачких обрачуна.
Преносимо вам интервју са Каравитом, вођом Курве Норд, одрађен у октобру 2014. године, непосредно пред утакмицу Интер – Сампдориа.
– Какав је став трибине након Моратијеве оставке? Наш став поводом тог случаја изнели смо на једној пароли, мислим да о томе не треба даље полемисати. Сви заједно морамо ићи напред, за велики Интер, мислим да нема потребе било шта додавати.
– Шта мислите о увредама и звиждуцима целом тиму? Верујемо да сваки љубитељ има право да критикује, али ми у Курви Норд радимо неке ствари другачије од осталих. Уз тим смо и кад им не иде, и покушавамо да тај став пренесемо на што већи део стадиона. Звиждање вољеном клубу је као дављење пријатеља који умире…никада нам није пало на памет да то урадимо.
– Курва Норд је са или против Мацарија? Ни једно ни друго, ми смо Интеристи. Ми гледамо целокупно када је екипа у невољи и не иде јој добро. На нама је да бранимо наше боје, то је најважније. Курва Норд увек има своје мишљење, без обзира на то шта остали говоре.
– Шта мислите о Тохиру? Коначно имамо клуб који је у коректним односима са навијачима. Он је јасно рекао да жели да гради тим за победе. Ми то ценимо, и из тог разлога одлучили смо да подржимо наше момке.
Oвако почиње наша прича… Далеке 92/93 год. , пар ортака из (тада) исте групе “Supras”, су почели да се друже и да заједно иду на текме и гостовања. Провалили су да немају исти трип, исту визију, једноставно другачију филозофију о навијачком свету као остатак групе. Временом је та разлика о менталитетима постала толико велика између нас и њих, да је дочло до сукоба, и да би ми решили да одемо из групе и из ината se набијемо између њих и “Lutece Falco” (друга група на трибини “Auteuil”) као знак провокације и доминације. Једноставно нова ера за нас, као једина група на “Auteuil” која више вуче ка кежуал фазону.Више од 10 година након тога, прича се наставља…
Порекло имена наше групе и дан данас остаје енигма. Нико се не сећа тачно како, шта, зашто, и када је то измишљено. Разлог томе је сигурно претерана доза алкохола, шита… Африке и Колумбије…….и дан данас нас људи препознају по иницијалима КСД ( KarSuD). Нас у екипи има оо 30 активних (+ који симпатизер да кажем)… неки од нас од првог дана, неки нажалост нису више на овом свету, други су отерани или отишли, а неке су време и репресија удаљили од нас. Ми себе сматрамо ни као “праве“ хилигане, ни као ултрасе, већ као атипичне на трибини. Нисмо баш сви у 100% у правом енглеском кежуал фазону нити смо у жабарском стилу. Не желимо да се мешамо у конфекцији корографија, нити у вођење трибине преко микрофона јер и нисмо неки певачи…већ фурамо своје и зато смо то што смо. Код нас нема чланарине и нисмо отворени другима, што показује наш мали број. Сваки лик из наше екипе је са нама након што га је неко препоручио и био одговоран за њега,па тек после неког времена када се провери и ако га други прихвате, онда тек може рећи да је КСД. Не мора лик да буде као већина кежуал, али морамо да знамо да ако дође до срања, да можемо рачунати на сваког 100%, јер…ми смо више од екипе…ми смо велика породица!
Политика нас не интересује, мада наравно да је има. Свако има своје мишљење, и било је проблема због тога током сукоба са “Tigris”-има. Људи су нам замерили да смо блиски десничарима и са нашим пријатељима са “Boulogne” трибине. Те замерке смо понекад морали физички да решавамо. Нико нема тај однос на “Auteuil”-у са разним фирмама и групама као што имамо ми са “Boulogne”, и то је наша снага. Такође смо имали проблеме због српских застава, јер смо први а вероватно и једини у Француској који каче “нашу“ српску заставу. На почетку су људи чудно реаговали…у фазону зашто та застава кад прадставља “рат, злочини, анти-муслимани итд. …(јебига, државна пропаганда!). Једноставно овде у Француској, националисти се често диве нама, и употребљавају нашу заставу као као немачку или неку другу као знак национализма, јер се не може рећи да предсатвљају неке левичарске идеје. Зато је некима било чудно шта ће она на нашој трибини, да би нам чак и мурија кењала око тога, али кад су видели нашу упорност, одустали су. Провалили су да има ваљда више од тога, и да нас једноставно не привлаче ни енглези,ни италијани, него СРБИ! Наша група се организује врло једноставно…како стигнемо, попут Енглеза или Холанђана. Ми ништа не продајемо. Све што радимо од материјала је само за наше момке, и то обично радимо да сакупимо неку кинту за адвокате кад неко од наших или из неке друге екипе са “Boulogne”-а падне не некој текми. До сада смо радили само дукс или мајице, никако шалове јер тога код нас нема, покушавамо да што више будемо дискретни.
Тренутна ситуација у Француској је много зајебана што се тиче мурије. Не можемо више као пре да се крећемо како желимо, и да нас 200 или 300 оде у неки други град заједно. Да се шетамо слободно улицама, да дивљамо док не налетимо на противничке навијаче…већ морамо бити паметнији од мурије. Свака ПСЖ фирма иде на своју страну по мањим групама, обично колима, возом или авионом, често и дан пре текме. Блејимо у граду све док не добијемо неку поверљиву информацију око места где да се сакупимо са осталим фирмама из Париза, или где је већ планирано да акцијамо са противничким хулиганима, и онда креће лудило. До данас је скоро немогуће акцијати на Парку Принчева, јер нико у Француској неће да дође код нас за тако нешто. Тако нешто се може десити једино кад играмо у неком европском купу, што је кад се гледају наши тренутни фудбалски резултати скоро немогуће. Тако нам остају само пар гостовања годишње која су одабрана унапред. За сваки фајт пада аутоматски суђење и забрана, тако да је велки ризик за све. Од почетка ове сезоне већ 11 момака само из КСД је попило забране,а где су остали…?! Скоро је немогуће да се нешто деси а да није било договора пре тога, највише телефоном. Мада далеко од тога да овде личи као у Пољској, на пример ….овде нико неће са нама, ПСЖ… у некој шуми или шта ја знам, у истом броју….већ ми морамо ићи код њих, и то често у мањем броју. Као на пример последњи пут у Ници. Дан пре текме, 15км од града, где се ПСЖ екипа од 35 људи тукла са 80 хулигана Нице. Када се сетим неких занимљивијих акцјања, прво ми падну на памет увек гостовања у Бордоу. Тамо увек идемо дан пре текме да се шибамо са њима.Сећам се посебно једног, пре 4-5 година ваљда, када је нас 40ак седело у неком спортском кафеу у центру града, када чујемо одједном неку галаму напољу, где је неких 100тинак њихових ишло према нама. Тада смо поразбијали све по кафићу, и неке излоге са спортском опремом и тада је свако добио свој “спортски реквизит“…неко палицу за бејзбол, неко палицу за хокеј, неко за крикет, неко за билијар…врата се отварају и удри!!!…екстра успомена за нас, много лошија за њих. Бордо је такав град да је њима свако наше гостовање политичка борба, они су жешћи левичари а ми као оно десничари.
Морамо споменути да овде постоје две врсте гостовања. Има оних где знамо да испред себе имамо “чисте“ навијаче, и оне попут Нице, Бордоа, Марсеља, или Ст. Етјена где са њима правила нема, јер они образа немају. Зато су најбоље туче биле са Лионом, Нантом и Лилом. Лион нам ј тренутно противник бр.1 , јер њихови резултати и еуфорија им је донела пуно нових ликова, и немају тај проблем (за сада) са муријом и забранама као ми. Поготову откада је Јулиен погинуо, данас на ПСЖ-у има преко 200 забрана стадиона. Лион је такође једини који је пре 2 године дошао у Париз са циљем да се шибамо. Испоштовали смо их како треба, чиста туча, њих 60 нас нешто мало више. Чиста победа и нисмо дозволили да нико од њихових буде претучен, већ смо им помагали да се дигну са земље и врате код њихових. Не мора да значи да ће нам они тако вратити, али свака им част и само напред јер нама то одговара, да имамо занимљиве конкуренте. По нама…нико не заслужује да добије нож или да изгуби живот. Може да добије дебеле батине ако заслужује, али нож никада!!! Због таквих догађаја као што је била смрт Јулиена, полиција нам не да мира. Репресија је константна, нови закон много зајебан, деле се забране и ако ниси још дошао код судије. Дакле довољно је мурији да те не готиви или да си им сумњив, и да те удаље од стадиона на пар месеци. Што се тиче српске сцене, за нас Србе што пратимо ПСЖ, а и остале Парижане….сцена је увек била врх! Много Парижана се ложи на Србе, јер сматрају да смо блесав народ великог срца. У зависности од укуса, за сваког има по нешто…за оног што више вуче ултрас фазон, кореографије су до јаја као и певање…као и за оног који воли инциденте,јер има и те како шта да види. Највише познају Звезду и Партизан, јер су највећи. Посебно познају Делије због незаборавне радости коју су им приредили када су победили непријатеље из Марсеља, и због снимака када их јуре по Барију. Има чак и активних међу КСД на нашој сцени… ко прочита нека се препозна… поздрав њима… КСД-КЛАН породица!
Славна историја “Ултрас Сур“ почиње 80-их година двадесетог века када је организација “Las Banderas“ изгубила своју моћ. У почетку група је била састављена од свих друштвених група и са различитим политичким ставовима…са једним слоганом – Подржи Реал Мадрид и у најгорим тренуцима…било кад и свуда.
Клуб је најомраженији у Шпанији, па самим тиме и “Ултрас Сур“. Вође одлучују да неће стајати и гледати док их остале групе злоупотребљавају, и почињу да одговарају насиљем. Како је време пролазило тако је и “Ултрас Сур“ добио епитет “најжешће“ фракције у Шпанији. Средином 80-их, утакмице Реал Мадрида често су биле праћене насиљем.
Вође кажу да се медији више фокусирају на дешавања ван стадиона, него на дешавања на јужној трибини стадиона. Чињеница је да навијачи праве добре кореографије када Реал игра код куће, а понекад и бакљаде. Средином 80-их група заузима своје место на доњем делу јужне трибине, како би били ближе терену и што више утицали на игру…што свакако није лако, обзиром да је Бернабеу велики стадион.
Крајем 80-их група брзо расте…кореографије, организација и комуникација се побољшавају. Медији често пишу о “Ултрас Сур“ само у негативном контексту. Разлог за то су сукоби са противничким навијачима, “Frente Atletico“ и каталонским “Boixos Nois“.
Бернабеу је два пута био затваран на европским утакмицама. Ултрас Сур је заслужио мржњу не само медија који их критикују и пишу клевете месецима унапред, него и код великог дела публике. Још када се на све то дода амблем групе у то време – пиратска глава са укрштеним костима…друштво у Шпанији је схватило да група стиче снагу у главном граду.
Средином 80-их изграђено је језгро групе, која је данас једна од најугледнијих навијачких група на Иберијском полуострву. Ти момци су одрастали на Бернабеу и прошли су кроз све околности – срећне и тужне тренутке, победе и поразе, туче, хапшења…Крајем 80-их година постају пријатељи са Еспањоловим “Brigadas Blanquiazules“. Пријатељство које се годинама гради на мржњи према великој каталонској Барселони.
Други важан моменат у историји Ултрас Сур-а дешава се током септембра 1988. године када је аутобус са најжешћим језгром групе отпутовао у Хихон на меч против “Oviedo“. Утакмица се поклапала са прославом града, што је узроковало бројне нереде Ултрас Сур-а са локалним “Liga Comunista Revolucionaria“ који су учествовали у поворци поводом дана града Хихона.
Деведесетих година група се повећава, а великим делом чине је скинхеди. У то време скинхеди су посебно били заступљени на трибини Ултрас Сур-а, а група је била једна од најатрактивнијих у Шпанији, гледано из тог угла.
Фракција је све више постајала десно орјентисана, и све више су се могли видети националистички симболи. Приамо Виалонга, вођа групе, је 1993. године учествовао у телевизијској дебати у мајици Ултрас Сур, где отворено брани насиље над имигрантима, црнцима и Јеврејима. Године 1995. Министарство унутрашњих послова ухапсило је више од хиљаду људи који су оптужени за стварање неонацистичке мреже.
Ухапшени су чланови “Hammer-Skin“, “Circulo de Estudios Indoeuropeos“, “Asociacion de Amigos Degrelle“, “Hermandad Aria“, “Accion Juvenil Espanola“, “Resistencia“, “Alternativa Europea“, “Hermandad Nueva Sociedad“, “Blood & Honour“ и наравно “Ultras Sur“. Међутим 90-их година почиње озбиљна организација, ништа у Ултрас Сур се не дешава случајно…све је планирано.
Појавиле су се прве праве кореографије, са мноштвом бакљи и димних бомби, али и обојеним папирима, фолијама и балонима. А стари лого је замењен новим.
Нешто као да покушавате да очистите хулиганску слику о групи. Када се помене име Ултрас Сур то је увек праћено неким проблемима. За меч са Леверкузеном, цео авион је “затворен“ због нацистичких поздрава по доласку на аеродром.
Године 1993. део играча жалио се како им припадници Ултрас Сур-а траже да им плате, како би добили њихову подршку. Мартин Васкез и Хиеро су неколико пута једва извукли живу главу, захваљујући Заморану и Рочи, који су у то време имали поштовање на трибини Ултрас Сур-а.
Хозе Луис, вођа Ултрас Сур-а, није негирао да постоји притисак на играче. Три године касније Хозе Луис добиће двогодишњу забрану присуствовања спортским догађајима, због нагомиланих условних казни за учествовање у тучама.
Првог априла 1998. године, пре прве утакмице полуфинала Лиге шампиона против Дортмунда, преко 100 људи срушило је ограду на јужној трибини, што је одложило утакмицу за 75 минута, а Ултрас Сур је паузу искористио за “представу“ на трибини.
У касним 90-им годинама група наставља да расте и попуњавају цео доњи сектор јужне трибине Реаловог стадиона. Симбол групе је промењен, овог пута у подпуности, и састоји се од двоструке секире у чијој је позадини Шпанска застава.
Или их волиш или их мрзиш…Могу вас оставити без текста, али истовремено делују веома застрашујуће. Ако одете и посетите Напуљ…то сигурно никада нећете заборавити. Осврнућемо се на навијаче и покушати да уђемо у њихов свет.
Интервјуисали смо “доживотног“ навијача Наполија, Фабиана. Изразио нам је своју љубав према Наполију, и рекао како су град и клуб нешто што се не може описати само речима. “Наполи није само тим – то је живот“…је реченица коју користе многи Наполијеви навијачи.
1. Мислите ли да Наполи има највећу подршку од свих Италијанских екипа? Мислим да смо најбољи навијачи у Италији, јер нико није тако страствен као ми…има људи који би радије пропустили недељни породични ручак него утакмицу Наполија. Када Наполи игра у гостима, сектор намењен гостујућим навијачима је увек препун…Улазнице се распродају врло брзо. Између осталог, не престајемо да певамо до краја утакмице, па макар резултат био 10-0! Закључак, Наполи је за нас религија, а не само тим.
2. Да ли постоје негативне стране подршке Наполију? Постоје, јер “Ултраси“ сви певају…уколико не певате, можете се наћи у невољи…али не у великој невољи, зато што ће они само викати на вас. Али такве ствари се дешавају само на трибинама на којима стоје “Ултраси“. Што се тиче других навијача, у пријатељским смо односима само са навијачима 4 екипе, а то су: Ђенова, Анкона, Палермо и Катанија. Навијачи свих других тимова су нам непријатељи, а међу највећим непријатељима су навијачи Роме, Лација, Вероне, Аталанте, Јувентуса, Милана, Интера…Неке друге трибине такође нас не подносе, као на пример Каљари, Бари, Саларентина и Авелино, али та непријатељства нису толико јака као она раније поменута. Оно са Роминим навијачима је највеће ривалство у Италији…јер су то две, по мом мишљењу, најјаче трибине, па када се сретнемо увек буде проблема.
Данас је немогуће да се ми појавимо у Риму, или да навијачи Роме дођу овде…јер од када је један полицајац погинуо у Катанији, многе ствари су се од тада променили: када је утакмица високог ризика, гостујућим навијачима је забрањен долазак, а улазнице смеју да се продају само у граду у ком се игра утакмица. Италијански фудбалски савез покушава да реши овај проблем увођењем “Tessera del Tifoso“ картицама које омогућавају навијачима да иду на утакмице чак и уколико су оне високог ризика. Али, да бисте добили картицу, ви не смете имати криминални досије у последњих 5 година, невезано за дешавања на стадиону.
3. Колико “ултра“ група имате? Имамо две трибине Curva A и Curva B. На Curva A постоји велики број група…а најпознатије су: Mastiffs, Teste Matte, Vecchi Lions и Brigata Carolina…и то је трибина са најзагриженијим навијачима. Curva B има само две групе: Ultras Napoli и Fedayn. Curva B је једно време била међу најбољим трибинама у Италији…међутим они сада иду полако силазном путањом, јер немају правог вођу. Некада су певали током целе утакмице, али данас није тако, групе које певају целу утакмицу, данас се углавном налазе на Curva A. Групе су назив добиле по деловима трибина на којима стоје.
4. Да ли је безбедно пратити Наполијеве утакмице на Сан Паолу? Гледање утакмице на Сан Паолу је безбедно, али зависи од тога на који део трибине одете, не бих вам саветовао да узимате карту за Curva, али Distinti, Tribuna Nisida и Tribuna Posillipo су тихи и сигурни за праћење утакмице. Distinti су мало бучнији, али Tribuna Posillipo је веома тиха, јер је ту присутан велики број богатих људи, стараца, очева са својом децом и новинара. Али то је и најскупљи део трибине, тако да вам саветујем Tribuna Nisida, која је прилично тиха
5. Да ли је долазак гостујућих навијача дозвољен сваку утакмицу? Гостујућим навијачима није увек дозвољен долазак у Напуљ, али ако играмо против екипе са чијим смо навијачима у братским односима или против неке екипе са чијим навијачима није било проблема, онда је долазак дозвољен.
6. Ко су ваши ривали? Наши ривали су углавном из северног дела Италије, због високог нивоа друштвених неслагања између севера и југа. Ривали смо и са навијачима Роме и са навијачима Лација, као што сам то раније поменуо. Осим тога, постоје тимови са југа земље са којима смо ривали јер су браћа са нашим непријатељима, или зато што долазе из истог региона као што смо и ми, пример Каљари (имали смо сукоб са њима 1997.), Бари (они су браћа са нашим непријатељима, Саларентином), Саларентина (они су у истој регији као и ми, али то и није неко ривалство за нас коме придајемо много значаја јер ми имамо историју за разлику од њих).
7. Да ли је Наполијевим навијачима увек дозвољено да путују на гостовања или су још увек на снази забране? Наполијевим навијачима је скоро увек забрањено гостовање када се игра у нашој земљи, али понекад успемо да преваримо систем, куповином карата за друге трибине, или доласком у град у коме се игра утакмица, терајући полицију да нас пусти на стадион, како би избегли веће проблеме.
Лепо рече један од нас у својој песми…“ Ал Каида звала Шарића, послала му паре да има у Ђенову да води навијаче, сад се Бин Ладен смешка јер све је добро прошло ванземаљци одрађују посо…“. Па буквално, као да живимо на Марсу, ето… и имамо мозгове као неки облици живота за које се тврди да постоје на Црвеној планети. Мада много људи ни не поседује већи орган чија нас величина и развијеност одваја од осталих животиња на планети Земљи где обитавамо. Но, кренимо од почетка…
Реално, од кад су извучене групе, знало се да ће Италија бити занимљива. Релативно близу, колевка ултраса и организованог навијања у Европи каквог га данас познајемо… сваком нормалном изгледа као примамљиво гостовање. Очекивао се Рим, и како се текма ближила, све се више причало о њој. Како Рим није безазлен, у сваком нормалном навијачу се будила радозналост и авантуризам. Дуго већ није било неке озбиљне прилике за зезање на Чизми, тако да је ово била идеалка… с обзиром да су укинуте визе немного времена раније. Међутим ,уместо Вечног града који се очекивао, макаронери су изабрали Ђенову- стари лучки град одакле је Марко Поло кретао у истраживачке походе Новога света, град са, по многима, најлепшим стадионом у Италији и две легендарне ултрас групе на чији дерби смо сви дркали кад смо били клинци (осим ових новијих клинаца који не памте буљење у Супертифо на часовима). Па да су нас питали, не би добили бољи одговор. Није да би Напуљ био ништа лошији и занимљивији, али… идеалка! Мало по мало, сви су кренули на море. Нећемо набрајати да не испустимо неког, али свако је имао своје људе тамо, у мањем или већем броју. Срби на гомили… реално и сама помисао је кожила јежу. Кола, комбији, бусоле, авиони, камиони… правац Ђенова. Дан пре текме, већ су почеле да се виђају , обичним грађанима „чудне“ особе по граду. Да скратимо причу, вече пред текму на једном од главних тргова у центру, Пјаца де Ферари, мотало се доста екипица у потрази са навијачким проводом. Уз поздраве:“ ‘Де сте браћо!“, фина атмосфера је владала међу људима, који су се сретали широм града. Добар навијачки трип који се дуго није осетио, Срби са свих страна блеје у Италији на текми репрезентације. Једна од екипица је на блеји на споменутом тргу, налетела на групицу од 15ак Жабара , одмах их стартовала, и уз питање „Чији си ти мали?“, понудила дружење, на шта су добили одговор да су Доријини, да су дошли да виде јел нас има и да нису у фазону дружења, али да се не курчимо превише, јер то није у реду. Наши остадоше збуњени одговором, па су поставили контрапитање:“А шта ако се будемо курчили?“. Одговор су добили… „Па ништа, али…немојте ипак…“, после чега су се узмувано удаљили убрзаним кораком, док су ови вриштали од смеха. Толико о томе. После класичне пијане приче, освануло је дивно јутро изнад Ђенове, најављујући диван дан у Ђенови пуној српских навијача…који се неће завршити тако дивно.
Током ноћи ја пао неформални договор да је скуп на том тргу, Пјаца де Ферари. Са свих страна света се трг полако пунио, флаше и лименке се празниле, а бакље једна за другом прштале. Песма се орила, бубањ бубњао, радознали пролазници гледали будале, а мурија знојила. Било их је у околним уличицама у штеку, Дигоси-(керови за навијаче) ту на тргу смишљали како шта, али без решења. Много добра атмосфера на тргу, а тотално неорганизована, што је и најбоље. Велика фонтана је давала свечан и културан тон целом догађају. Искрено, маса се култруно понашала. Осим по које случајно разбијена флаше, мало ђубрета и по ког графита, никаквих озбиљних проблема није било. Локалци нису ништа акцијали, људи се нису мангупирали, мурија коректна, све у реду. Певање националних песама, циркање, зезање, дружење, по која заапаљена душманска застава…права свечарска атмосферица.
У одређеном тренутку су сви заједно кренули ка стадиону…у много занимљивом и правом ултра кортеу који Ђенова дуго није видела. (видела је онај од хрчака из Сплита, ал то је друга прича). Песма је одзвањала прелепим улицама центра. Муријаши су чистили пролаз испред, и обезбеђивало зачеље да нас случајно неко не нападне (ахахахахаха). Пироманисало и грмело „ О СРБИЈА ОЛЕ“ и није престајало, буквално од поласко до Марасија, неких 45 минута. Занимљива сцена је била кад је изваљен један од домаћих ултраса на мотору који је пратио поворку, и преко телефона са усхићењем причао шта све гледа. На старт и питање како је, шта ради… одговорио је није јуншпи и да једноствано ужива у моментима, јер дуго Ђенова није доживела боље ултрас трипове од овог. Ипак, као што обично буде, лепи мометни увек кратко трају, и долази до цимања са муријом која је хтела да ухапси лика што је мало шарао по бусевима заробљеним у маси. ‘Ватају га, али је одмах уследило ослобађање и инћидент, јер ипак није то жабарски кортео. Пар минута цимања, које се завршило повлачењем мурије и испаљивањем сузавца, па се наставило ка стадиону.
Релативно близу стадиона је уследило затрчавање на неке Жабаре који су класично жабарски провоцирали , и после залетања преко моста на њих одмах запалили, и то од пар људи. На улазу у наш сектор, испало је цимање око уношења заставе са орлом Немањића, где су Дигоси истриповали да је то фазон Албанска застава, али је после свађе унешена. Ипак, у току свађе је пандур искористио заузетост и непажњу, и из торбе узео паролу која је била написана као подршка ултрасима у Италији и њиховој борби против картица. Чим је видео ТЕСЕРА… одмах је на фору да нико не види, запалио са паролом. Грешка момака је што су поверовали информацијама са неких стадиона, и нису је унели на фору, јер им је речено да жандари често не праве проблем око парола НЕ НАВИЈАЧКИМ КАРТИЦАМА, која је била у јеку у то време на Чизми…. јебига.
Остатак претреса готово никакав. Фино попуњен горњи, релативно доњи ниво добро познатог кавеза. Заставе окачене, маса напаљена , неизбежна пиротехника, све до јаја! И онда…долази до пресудног момента који је закувао целу причу. На северној страни Ђеноана, до нашег кавеза, појављује се албанска застава, и наравно окреће све наопако. Крећу обостране провокације, што је на сваком стадиону у свету и нормално. Сви прави навијачи на свету на провокацију одговарају контром, на овај или онај начин. Сече се заштитна мрежа, и полеће пар бакљи ка том делу, од којих једна погађа управо тог мајмуна који је извадио ту заставу.
Жабари као враћају, узимају неко црево и као прскају ка нашем кавезу, обезбеђење их полако тера. Мурија креће да митингује на терену и ствара се тензија, као да се дешава ко зна шта, а не да је размењено пар бакљи. Једина сцена која је одскакала од уобичајених широм жабарских, европских и светских стадиона је пар навијача на врху ограде. Као одговор је запаљена албанска застава уз вређање душмана и жабара. Утакмица је почела са малим закашњењем, кренуло је и фино навијање, у оној мери колико је то могло због повећане напетости. Обострано вређање поново условаљава још пар бакљи ка жабарима које завршавају на терену, и прекида се утакмица. Неизвесност траје неко време, и судија шаље играче у свлачионицу. Зашто?!? Због бар бакљи у терену??? Ма сисајте бре курац!!! Класично љигаво жабарски, домаћини су искористили ствар која се чак и дана данас дешава у Италији, додуше много ређе него пре, и од муве направили слона…ма бре мамута!
Мурија улази на терен до кавеза, фоторепортери праве подлогу за намештаљку, и то је то. У једном тренутку је изгледало да карабињери хоће да упадну у доњи кавез, од чега брзо одустају када људи као одговор почињу да ломе плексиглас на горњем нивоу и надувавају их на доњем. Мурија брзо креће да празни стадион. Закључали су капије и организовали се. На стадиону се блеји једно чуку времена, и излази се у ограђен простор испред стадиона, који је окружен полицијом, која је, касније смо сазнали, дошла као појачање из Торина и Милана. Обичне навијаче су пуштали у групицама, док се ултра маса зејебавала чекајући даљи развој догађаја. Певало се, палила пиротехника, убијало време до неизбежног. Иза мурије су се појављивали жабарски дебили који су поново провоцирали , поново један од њих са албанском заставом. Мурија је искусно одрадила и сачекала да остане што мање људи, тј. неких 5 бусева… и после пар кретенских провокација могло је да крене оно за шта су новинари остали. По слободној процени, 300тинак карабињера креће да упада кроз капију и крећу инћиденти. У два наврата се одбија напад, пршти пиро и остала приручна средства. У трећем упадају и са друге стране, креће цимање око бусева и ту се пружа отпор. Део масе се повлачи бусеве, део у други део кавеза испред трибине. Жандари се повлаче и прегрупишу, да би убрзо кренули ка кавезу где се на капијама опет пружа отпор и одбија напад, не задуго, јер упадају на други улаз отпозади. Ко се тада нашао ту, најебо је ко жути! Класично набијање уз ограду и батињање. Сваки бус је био окружен, помоћ је једноставно била немогућа… против 300 специјалаца… то је то. Кад су се сви вратили у бусеве, мурија је један по један изводила све напоље, тражећи оне које су их интересовали. У принципу, нема ту шта много да се пише. Доста људи је приведено на лицу места, остатак послат назад.
Такво спровођење дуго није било виђено. Под пратњом, свако стајалиште, свака пумпа је била затворена, није дозвољено било изађи нигде. Словенија, Хрватска иста прича. И онда је дошла на ред наша грана. Верујем да нико ко је улазио у Србију тада, неће заборавити те сцене. Терористи би нам позавидели! Све је било маскирано од маскирних Жандармерије у никад репрезентативнијем издању! Завиривали су у сваки аутомобил тражећи сумњиве фаце, а о бусевима да не причамо. Један по један бус је извођен на претрес до голе коже, свако је ишао на снимање и проверу. Имали су снимке са стадиона које су гледали у посебној просторији, и тражили глумце. Свако ко је био у „систему“ је прошао посебан скенер, и много људи је попадало на граници, иако их није било на снимцима. Једнаоставно су људе „од раније познате полицији“ по нахођењу хапсили и слали по истражним затворима у Сремској Митровици и Суботици, без и једног реалног основа, само зато што су били на текми.
Наредних дана су до нас долазиле информације да су само на основу визуелне процена ко колико изгледа зајебано, одводили људе у притвор, и то из једног симаптизерског аутобуса који везе није имао са навијачким групама. Тај бус је спојен од две туристичке агенције које су имале излет у Ђенову, а у понуду су имале и утакмицу. Навешћемо само један пример дечка, који везе са навијачима није имао у животу, ма пешачки није прешао на црвено у животу. Дечко је кренуо у Ђенову јер су му остале лепе успомене са матурске ексурзије, успут се задесило да погледа и утакмицу. Брат му је био у евиденцији, и дечко је лежао преко месец ипо дана у Митровици. Ајде још један..лик који је био је скроз у углу на горњем нивоу, везе са акцијањем на стадиону није имао, одведен јер је имао ожиљак на лицу из детињства. Нису му помогле ни слике где је био на стадиону, ни поруке у телефону које је слао маторанима где је „забринут“ дешавањима на стадиону. Не, лежао је метар ипо дана у Суботици. Шта су тек могли „познати“ да очекују. Издржало се и то. На претресима и суђењима ситуације су биле смешне, где се лепо видело колико је све монтирано. Адвокати нису могли ништа друго него да се смеју од муке у судницама, образложењима тужиоца и објашњењима судија, који су морали да раде по наредбама која су добили. Неуко су покушавали да образложе продужење притвора без и једног правног основа. Адвокати су се само крстили у судници. На крају су само пустили људе. Ко их јебе, то су навијачи, то нису људи. Али то никог од „медија“ није интересовало. Зато се већ знало да су Ал каида, Шарићев клан и Кека организовали и платили нереде. Срамне изјаве мафијашког савеза где су навијачи сјебали српски фудбал су постале свакодневица, и само су се утркивали ко ће шта више да налупета. Политичари су поново постали спасиоци државе од терориста-навијачких група, за пар дана је донешена допуна закона о спречавању насиља на спортским приредбама, како би се Србија ослободила те пошасти са трибина. Ко је размишљао својом главом скапирао је поново, већина јавног мњења је прогутало сервирана говна по ко зна који пут. Никад није досадно у овој напаћеној земљи… Неколико момака је осуђено у Италији где су издражали предвиђене казне, али их је сачекала намештаљка и овде, нема шта, знате све… Од једне „обичне“ фудбалске утакмице направљен је случај који ће остати у аналима и навијачког и оног обичног живота. Навијачки гледано, било је заниљиво! Грађански гледано, срамота! Не због „дивљања“, јер ће се оно што се заиста и десило –исечен део мреже, 6-7 бакљи преко ограде, и туча после напада полиције … дешавало се и дешаваће се, и овде и свугде у свету……већ због још једног доказа колико неке ствари могу да се окрену ако имаш полуге. Нека Ђенова буде „наук“ свима, ко, како, шта, где…глупо је да не извучемо поуке.
ПС- Приликом једног сусрета са легендом ултра покрета у Италији, и једним од главних уредника легендарног Супертифа у најбољим данима, на питање какав је његов утисак о Ђенови, одговорио нам је:“ Види… нама је све је било супер навијачки, али друга су времена. Ко је најзадовољнији? Ок, и вама је било супер, и нама који смо гледали да ултрас дух живи, али… на крају су најзадовољнији су били наш савез и мурија, а онда и ваш савез, политичари и мурија…зар не?“
1. Реците нам нешто о историји групе Ултрас Ахлави… Ултрас Ахлави је се појавио у Марту 2007. године, када је група људи која није била задовољна како ствари функционишу и смеру којим иде северна трибина ( ми је овде зовемо лева трећа класа), одлучила да направи своју групу. Групу која ће бити прва ултрас група у Египту, инспирисана италијанским стилом навијања, са циљем да се створи што боља и живописнија атмосфера на трибинама, и која ће бранити име клуба од свих непријатеља унутар и ван стадиона.
Наш први транспарент је подигнут у Марту 2007. , а прва тифо акција направљена у Мају исте године. На почетку је дошло да борбе са осталим фан клубовима због другачијег менталитета и начина на који су они подржавали клуб, а то је чак ишло до тога да су игнорисали ривале на трибинама, без увреда и супротстављања и провоцирања, па чак и покушајима да се праве примирја са највећим ривалима. У периоду од неколико месеци и разноразних ситуација, смо преузели трибину и до да данас смо главни фактор на истој.
2. Наведите нам главне групе и екипе на трибини, и реците нешто о њима… За разлику од Србије, УА је једна група, а не група под којом се окупљају навијачи Ал Ахлија. Екипа је из главног града Каира. Постоје још две групе на северној трибини… Devils који су из Александрије, другог града по величини из Египта и 250 км удаљеног од Каира, и млада и мала група Reds који долазе из града Заказик.
3. Пријатељи / непријатељи… Званично пријатељство је направљено са са групом Supras Sud, навијачима Есперанце из Туниса. Са њима смо се упознали током њиховог гостовања у Каиру током лета 2007. , када је дошло до нереда и проблема са полицијом, када смо им помагали на разноразне начине. Тако је дошло до великог броја пријатељстава између чланова две екипе, и после многобројних узајамних посета, одлучено је да се направи официјелно пријатељство између две најбоље на континенту.
Што се непријатеља тиче, имамо их на свакој утакмици где игра наш клуб. То је зато што је Ал Ахли најпопуларнији клуб у Египту и доминира у домаћем фудбалу од самих почетака, где око 65% популације навија за наш клуб, тако да је нормално да нас остатак мрзи, и кад одемо у неки град који има свој клуб, цео град је против тебе. Највећа мржња и непријатељство долази из града Исмаели. Мржња је веома јака и дубока јер потиче још из 1967. године, и рата са Израелом када је напао Египат, када су становници Исмаелија побегли и кренули ка Каиру, а званичници Каира одбили да их приме јер су побегли и оставили свој град јешама. Од тада је ово „најопаснија“ утакмица. Постоји забрана путовања возом још од пре двадесетак година, јер су једном приликом ликови из Исмаелија искидали шине на прузи близу града, како би воз са навијачима Ал Ахлија који су путовали на текму испао из шина…толико. Наравно, ту је дерби Каира и ривалство са Замалеком, који представља један од већих дербија у свету, јер није у питању дерби између два највећа клуба у Египту, већ и у Африци, јер Ал Ахли има 6 титула шампиона Африке док Замалек има 5.
4. Реците нешто о вашим најбољим акцијама… Па свака акција има своју драж због свог повода, значаја или услова, тако да не можемо оценити која је најбоља. За многе од нас је можда најбоља акција када смо први пут у Египту успели да направимо велику кореографију преко целе трибине са тракама и шеталицом са значајним мотивима Египта и паролом – ми смо Египат!, којом смо пренели поруку ривалима ко доминира нацијом. Друга је сигурно када смо у гореспоменутом Исмаелију упалили и нaправили рекорд овде са 70 бакљи.
5. Како финансирате гостовања…маркетинг…кореографије? Овде је систем сличан као у Холандији, једини начин да дођеш до карата за гостујуће утакмице је преко клуба, где у комбинацији плаћаш карту и превоз. Редовно се организују два буса за гостовања, а за битнија и више. Ако ово није могуће иде се возом, поготову на даља гостовања. Углавном застава УА је окачена на многим гостовањима широм африке, па чак и у Јапану на клупском светском првенству.
Што се тиче кореографија, финансирамо их сами личним прилозима чланова групе. Као и прилозима оних који нису у екипи али желе да дају свој допринос у бојењу трибине. Такође се фонд допуњује продајом нашег материјала, који се углавном продаје на трибини после објављивања на нашем сајту, мада се организује понекад и продај наручених ствари ван стадиона.
6. У каквом сте односу са управом клуба…и да ли имате неки вид сарадње? Сарадња са управом клуба готово да и не постоји. Једини вид сарадње до сада који смо имали, ако се то тако може назвати , је када су нам дозволили једном приликом да једну тифо акцију припремимо на клупском игралишту, и на то смо поносни што сами водимо своје ствари. У више наврата смо одбили нуђену финансијску помоћ директора клуба и појединих играча.
7. Реците нам нешто о полицијској репресији у вашој земљи… Та ствар код нас је нешто што се не може видети код вас горе у Европи. Египат је полицијска држава и репресија је на државном нивоу према свим грађанима а не само према навијачима. За неке важније утакмице, мораш да уђеш на стадион 3 сата пре почетка, јер полиција ,може затворити капије из „сигурносних разлога“, и нема уласка чак иако имаш карту. Претрес се врши три пута пре пуштања на трибину, не смеш да унесеш упаљач, а ако имаш мотку на застави, узимају ти је и враћају ти заставу. Недавно се водила јавна дебата због дешавања да полиција понекад скида панталоне и обућу појединцима на улазима стадиона док их проверава. Према овоме можете да замислите како се опходе према нашој групи. Најновија ствар која описује ситуацију, поготову после последње велике бакљаде коју смо направили и побацали бакље у терен, је превентивно хапшење водећих људи, а уколико те не затекну код куће, могу да ухапсе твог оца или брата и да их држе док се не појавиш у полицији.
Неколико пута је на дербијима људима забраљиван улаз у нашим мајицама и дуксевима, долазило је чак и до хапшења., тако да се морамо сналазити на разне начине како да се изборимо са свим тим, а највише како да унесемо транпарент. Недавно је дошло до нереда са полицијом испред стадиона због забрана за транспарант и бубњеве.
8. Како се сналазите? Застава нам је била забрањена, као и бубњеви. После једне утакмице у тишини, дозволили су само два бубња да се унесу на утакмицу. Недавно смо на једној утакмици изборили пролаз застави тако што смо оборили дрво и ставили на сред велике улице блокиравши велику улицу око стадиона, па су нам пустили заставу како би што пре решили проблем. На другој смо у великој групи кренули ка капији са неком другом заставом, и када је полиција интервенисала, друга екипица је инкогнито преко ограде пребацила главни транспарент и ушла унутра, а полиција остала згранута када се појавила застава, коју смо држали у рукама и бранили на покушаје полиције да је уклоне, заједно са заставом другова из Супрас Суд који су били с нама. На покушај да забране момцима да уђу са јакнама са симболима УА, поново смо блокирали саобраћај тако што смо сели на улицу, па су нас пустили. За прошли дерби нам је била забрањена кореографија као и за супер куп. Толико о тренутној ситуацији…
9. Да ли постоји нека ултра сцена у Египту? Прва права група је наша, и има неколико правих група код највећих клубова ( Замалек, Исмаели, Масри, Итхад ), али им менталитет и није на високом нивоу, и треба још времена да би све то развило још како треба.
10. Како јавност реагује на навијачки покрет у вашој земљи? Није лако бити пионирска ултра група у нашој земљи. Као и сваки почетак и наш је био тежак да јавности наметнемо и упознамо са тим новим стилом навијања, поготову у конзервативној земљи као што је Египат. Људи у принципу не разумеју наш агресиван наступ, агресивно навијање и понеку фрку. Требало је мало времена да се људи навикну и препознају, и полако се све више људи придружује покрету. Људи и даље не капирају наш менталитет и чињеницу да нисмо само клупски навијачи, већ следбеници једног покрета и идеје. За групу која постоји тек пар година, мислим да смо дигли пешчану олују у Египту, јер данас сви знају за нашу групу, и да ли нас воле или не воле, сви нас поштују!
11. Судећи по фотографијама које могу да се виде…ултра покрет у Северној Африци се рађа…Да ли је то стварно? Страст према фудбалу је иста као и свугде у свету. Овде у северној Африци, прича око фудбала је увек била озбиљна, и фудбал има дугу традицију. На пример, наш клуб Ал Ахли је основан 1907. године, и увек је публика била страствена према својим клубовима, без обзира на постојање група.
Данас скоро сваки клуб у Тунису и Мароку има и своју навијачку групу, као и у Египту, па чак и другој лиги. Навијачка група се појавила чак и у Алжиру, а и у Судану постоји једна. Стилови се разликују од земље до земље… нпр. у Тунису групе више пажње придају ултра акцијама на трибини док и нису претерано заинтересовани за инциденте, док у Мароку је обрнуто, и доста се труде око отимања застава. У Египту је нешто између…тако да…да, сцена у северној Африци је стварна!
12. Да ли је неко ту можда упознат са српском навијачком сценом? Много људи овде се интересује и зна све о ситацији на Балкану, и поготову у Србији. Једна од ствари која нас запањује је однос и изглед полиције и „робокап“ изглед, који објашњава неке ствари, како држава гледа и колико се „боји“ ултраса широм планете. За мене лично, једна од првих сусрета са светом ултраса је била бакљада Зваздиних навијача у Барију, када сам као клинац остао забезекнут и одушевљен.
13. Планови за будућност групе Ултрас Ахлави? Веома интересантно питање…јер како је група напредовала за само две године постојања, можемо се сматрати јаком силом не само са навијачког гледишта , већ у целом спортској заједници…од полиције, медија, управе клуба, јавности. Изборили смо репутацију широм континента да уколико се неко појави у Каиру, мора да рачуна и на нас. Наравно , морамо још радити на себи у будућности…
