Категорија: Читаоница

  • Виоле Марибор

    – Recite nam nesto vise o samoj istoriji vaseg kluba, nedavno je proslavljeno 60 godina Maribora ?

    Posle prvog svetskog rata, 1919. godine nastaje prvi SSK (slovenski sportski klub) Maribor kojeg je osnovao tada najbolji slovenski fudbaler u Mariboru, boje kluba su bile crno bele, a klub je imao vise sportskih disciplina, ne iskljucivo fudbal. Prvi SSK je bio zariste slovenskih domoljuba kao i raznoraznih sportista, intelektualaca, studenta i drzao je primat u gradu, tada su postojala jos dva slovenska i pet, sest nemackih klubova. Posle Nemacke okupacije u drugom svetksom ratu kad je 60% grada bili sravneno sa zemljom i u kojem je dosta clanova kluba izgubilo zivot, njima u cast je postavljen spomenik ispred stadiona, ime prvog SSK se menja najpre u Polet, a kasnije 1948 u Branik, sugerisaci na grad Maribor kao zadnji branik na granici izmedju nas i Nemaca. Godine 1960 na dan utakmice kvalifikacija za drugu ligu igraci Karlovca navodno su se otrovali sa hranom u mariborskom hotelu i nisu bili sposobni odigrati tekmu, posle toga je savez kaznio klub sa zabranom igranja u sledecoj sezoni pa su sa povezivanjem ostalih gradskih klubova 12.12.1960 ustanovili novi danasnji NK Maribor. Brzo menjaju boje u ljubicaste po uzoru na Fiorentinu, a takodjer zbog razloga jer su vecina ostalih bili plavi, crveni ili beli, a niko ljubicasti, ideju je dao tadasnji kapiten.  U medjuvremenu smo igrali 1. ligu 1967/68 – 1972/73 i ima slika i clanaka o tadasnjim masovnim gostovanjima Mariborcana, zastavama na tribinama, karuselima, preskakanjima ograde, penjanja na grane, paljenja novina na tribinama, itd. 1981 kada smo osigurali opstanak u 2. ligi dogodila se politicka igra »Afera zoga« (afera lopta), klubski funktioneri  su imali crni fond (kao i svaki klub tada) pa je klub izbacen u republicku ligu. Onda se vise manje zivotarilo, posle raspada bivse drzave bili smo nekoliko godina iza ljubljanske Olimpije i Hita Nove Gorice, a stvari su se promenile 1996/97 tada smo osvojili duplu krunu i po prvi puta zapalili baklje okolo celog stadiona, par godina kasnije je sve rezultiralo 1999/00 ligom sampiona ali i brzim padom NK Maribora posto je tadasnja uprava bila nesto sasvim drugo nego ova sada. Od 2003 do 2009 nismo bili prvaci (i to bez Olimpije u 1. ligi), ustvari do dolazka nekadasnjih saigraca u Partizanu i reprezentaciji Zlatka Zahovica kao sportskog direktora i Darka Milanica kao trenera. Ali smo u medjuvremenu osvojii bivsi Intertoto kup pobedivsi Villareal sa Forlanom, Piresom i Nihatom. Taj period 2006-2007 klub je bio korak do gasenja zbog dugova stare uprave. Jednako je bilo kod Olimpije i Mure ali oni su se ugasili pa napravili novi klub sa novim imenom i grbom i poceli iz nizih liga. Nasoj upravi je to bila zadnja opcija jer ljudi koji vode NK Maribor su navijaci kluba i pre nego su stigli u kancelarije bili su deo aktivnih navijaca Maribora, pa nisu hteli gasit kluba bez borbe i tako su se sa svima dogovorili da ce im dugorucno vracati u ratama, ici mic po mic, izabrati tezi ali castan put. Kad je Zahovic dosao bio je sokiran kad je vidio da nemaju para ni za deterdzent. I onda su polako godinama radili i gradili i to sta su napravili je cudo. A to ne bi islo da nije bilo ljubavi, jer para nije bilo, samo problemi, minusi i dugovi. Bivsi kapiten je tuzio klub, imali smo nekoliko sudjenja u Svajcarskoj i sve smo pobedili, da samo samo jedno izgubili klub bi verovatno propao.  Ljudi u gradu su generacijama vezani za klub i veoma puno ljudi se identifikuje sa  ljubicastom bojom, ima puno nesvakidasnjih primera koji to potvrdjuju. Sudcima i gostujucim igracima nije nikad bilo lako igrati ovde, bilo je vise napada na sudce, delegacije, novinare, goste, cak sa strane nasih funkcionera i igraca. Ima grad taj temperament i lokalpatriotizam. Maribor je ekonomski slab grad i klub nije imao nekog sponzora koji bi nesto pozajmio ili ulozio, nego smo sve sami svi zajedno izgradili i na to su ljudi ponosni. NK Maribor je ljudski klub. Na dan 60 godisnjice imali smo bakljade po svim mariborskim mostovima i podruznicama izvan Maribora plus na Ljubljanskom starom gradu, a dva dana kasnije po neboderima, to je bilo za potrebe dokumentarca o klubu. Ako uzmemo u obzir pritiske murije zbog korona panike odradili smo godisnjicu bolje od ocekivanog.

    ​- Osnivanje navijačke grupe i njeni počeci ?

    Pocelo je 1989. godine kad su se par grupica klinaca od 13,14 godina koji su bili na razlicitim tribinama stadiona Ljudski vrt nasli zajedno na tribini jug. Bilo ih je oko 30 izabrali su ime Marinci i napravili trans. Kasnije se ime 1991 promenili u Viole Maribor. Tada su neki navijali za klubove iz velike cetvorke (cak smo culi price da su neki bili za Olimpiju kao jedini slovenski klub u 1. ligi) pa se na zadnjem gostovanju Dinama u Ljubljani na ogradi medju Boysima mogao videti nas trans. Prvo gostovanje u Kodeljevo (deo Ljubljane) protiv Slovana, mislim 1992 i da su nam pricali stariji da su tada jedini put bezali pred zmajcekima. Te godine igrali smo sa Atletiko Madridom, pre tekme su se desili prvi neredi sa murijom i prvo uletanje na teren na euro tekmi. 1993 otislo se na prvo euro gostovanje jednim autom u Rumuniju. Usput desio se sudar u elektricnu banderu i celo selo je ostalo bez struje. Posle Rumunije oko 200 ljudi u Dortmudu. Sledece godine tekma na Prateru sa Austriom iz Beca, doslo do sukoba sa murijom i tu su prvi put neki nasi bili prevedeni van Slovenije. Incidenti su se dogadjali takodje na ulicama naseg grada. Na domacoj sceni najpoznatiji je incident na stadionu na poluvremenu sa grupom Trotters Novo Mesto koja je posle toga bila po njihovim recima ugasena od strane drzave. Sledecih godina bila su jos gostovanja u Pireju i Istanbulu, na oba je islo oko 20-30 ljudi sa klubom. Najmasovnije gostovanje u devetdesetima je bio Rim protiv Lazia 1999 oko 400-500 ljudi a najveci neredi 1998 sa navijacima Wisle iz Krakova koji su vadili nozeve sto se tada prvi put videlo i dozivelo. U Krakov na gostovanje otislo 8 Viola gde ih je provalio vodja sekjuritija, covek koji se tukao na prvoj tekmi protiv tih istih ljudi i dobio batina. Na eurogostovanju je prvi put doslo do okrsaja u Lijezu 1999 gdje smo igrali sa Genkom. Iste godine par meseci kasnije su nam u Leverkuzenu nudili ferku njihovi huligani a mi nismo ni sanjali sta je to fer tuca.
    – Da li su i u kolikoj meri ljudi iz tog perioda i dalje aktivni na tribini, kakva je starosna struktura tribine ?

    ​Nazalost bas aktivnih je ostalo na prste jedne ruke i njima svaka cast, ipak smo vec u 32-oj godini aktivnog postojanja, svi stariji znaju kako je sa godinama, nismo jedini kojim se to desava. Ali uvek ces na eurogostovanju naci te neke ljude i bice spremni na sve stvari sa dogovorom u grupi. Struktura mislimo da je kao i na svakoj tribini, ima svega, iako jezgro grupe cine ljudi sa oko 30 pa do 40 godina, mozemo reci da smo na eurogostovanja odlazili skoro uvek u vise starijem sastavu nego sto se ide po Sloveniji, iako kad kazemo starijem ne mislimo po godinama nego po stazu. Ima momaka u jezgru koji su poceli jako mladi i bili u raznim situacijama i gostovanjima, oni su ti sad 30 minus plus a imaju iza dug broj svakakvih inostranih tekmi, pa onda imas isto tako momake koji su oko 40 ili plus i isto su tako poceli vrlo rano i na to smo vrlo ponosni jer nema puno grupa to, al videcemo sta to znaci za buducnost, jer blizi se vreme smene generacija.
    ​
    – Da li Fk Maribor privukao i navijače van samog grada Maribora ?

    Fk Maribor je postao brend. Sada mozes videti ljude iz cele drzave, Austrije, Madjarske i Hrvatske koji dolaze gledati euro tekme ili derbije. Dolazili su puni busevi iz drugih slovenskih gradova na tekme, to pre nije bilo tako. Fk Maribor je jedini klub u celoj regiji Stajerskoj za kog bas svi navijaju i puno ljudi iz okoline dolazi na tekme i na nasu tribinu jug, najveca podgrupa dolazi iz gradica Slovenske Konjice 30 km od Maribora i prisutni su na svakoj tekmi. U proslosti su bile aktivne i Apace, Pragersko, Ptuj, Sentilj, Gornja radgona, (sve radius 25-30km), Viole Koroska (regija), dok ih sada vise nema, a danas imas momke iz jos slovenskih gradica kao Rogaska Slatina, Zalec i Krsko. Ima jos jedna podgrupa pored Konjica i Boobiesa sto kaci zastavu a to su momci iz okoline Maribora pod imenom Stajerski banditi, koji su prisutni vec nekoliko godina.
    Nesto se je sa rezultatima i zanimljivijim euro tekmama povecao i broj groundhoppera ali njih je uvek bilo. Svi ti uspehi su za sobom povukli neke stvari koje su diskutabilne. Sa rezultatima dolaze indijanci, pozeri, glupace i kvare ti tribinu al na njima napravis najvise para sto ti treba za gostovanja, pa treba ti masa za razne stvari a i izgleda lepo na slikama. Onda ljudi koji nisu bili tu pre tih uspeha nemaju pojma o nicemu sto se tice mariborske fudbalske kulture jer oni dodju izricito zbog spektakla i ti ljudi na velikim tekmama koje su vrlo bitne sjebu atmosferu. Na malim tekmama ih ionako nema da bi mogli nesto nauciti. Al opet izgleda fino krcat stadion, koreografije, slike, iako nije to to. Uvek smo mastali kad ce nas biti toliko kao nekog od velike cetvorke iako znas da nije realno al onda ti se useru neka gostovanja sa par hiljada ljudi i znaci doziveo si takve i onakve varijante i nekako se vracas nazad ideji da je ipak najbolje bilo kad smo samo bili stajerski klub sa tu i tamo kojom izuzetkom. Ljudi su u globalu bili slozniji i disali smo kao jedan jer smo tamo bili zbog kluba, a ne zbog mode, samopromocije, trazenja decka, atraktivnosti protivnika, koristi, struja, namera i ostalih stvari.

    – Nešto više o navijačkom pokretu u Sloveniji i kako se nosite sa nedostatkom navijačkih protivnika u zemlji ?

    Pa navijacki pokret je kakav je i drzava, Slovenija ima 2.000.000, a Maribor manje od 100.000. I sta tu vise ocekivat, nasa grupa je neka vrsta fenomen. Al opet nije sve katastrofalno ima manjih grupa koji su aktivni godinama unazad svim usponima i padovima, izdvojio bih Gorgone Lendava, Terror boys Nova Gorica, Black gringos Murska Sobota, Crazy boys Zagorje i Ribari Izola. Pa su tu Celjski grofovi i Tifozi Koper kojih malo ima malo nema. Recimo kad Mura igra kod nas njih dodje i po 1500, naravno narod je to i 50 ultrasa al opet nije to mali broj. Ima prekmurski derbi izmedju Gringosa i Gorgona i tu se uvek nesto desava. Terror boysi imaju tradicionalno slabe odnose sa zelenima, mi sa Gringosima, bili su nekad zanimljivi hokejaski derbiji izmedju Jesenica i Olimpije, izmedju nas i zelenih se isto desavaju stvari tako da nesto se mrda al daleko od idealnog. Nama nije lako, ali nekima je jos teze tako da veliki respekt za sve grupe i ljude koji se trude.
    Mi dominiramo nasom scenom vec decenijama uz tu i tamo koji kiks naravno. Zbog dosadne lige imali smo problema sa nedostatkom protivnika na tribini ali nismo imali problema sa nedostatkom protivnika na ulici. Mogu govorit za sebe a poceo sam mlad i ucestvovao u relativno puno desavanja na ulici, malo njih je bilo sa slovenackim ekipa. Vec krajem 90-ih bile su  tuce po Mariboru sa Turcima, Poljacima, Nemcima, Boysima, Hrvatima u Ljubljani na reprezentaciji,  pa se nastavilo posle 2000-te opet sa Boysima,  Torcidom,  Armadom, Ultrasima iz Vinkovaca, Delijama, Grobarima, itd. Posto su svi oni imali pripreme oko Maribora, od 2000 do 2007 smo imali prijateljstvo sa Brigatom iz Graza i njihova scena je bila top sto se tice tribine, ulice i gostovanja, u Grazu potencijala kolko hoces a murija blaga i dosta smo vikendima vise lutali po Austriji nego Sloveniji, na reprezentaciji u Ljubljani konstantno smo prisutni jos na starom Bezigradu kao i na mnogim gostovanjima. Znalo se isto groundhoppirat tako naokolo kad se kod nas nije nista desavalo. A kad su dosli ti konstantni uspesi kluba i grupne faze u Europi onda smo imali toliko natrpan razpored i atraktivne protnike da su nam derbiji sa zelenima i male tekme bile muka. I sav taj minus kod domaceg navijackog pokreta vec 20 godina kompenzujemo sa ulicom, groundhoppingom, odlaskom u goste prijateljima i nasim euro tekmama i zato svaka normalna navijacka grupa zna koja je razlika doci u Maribor ili u bilo koji drugi slovenacki grad ili sta mogu ocekivati kad im dolazimo u goste mi ili koji drugi. Moje licno misljenje je da su Varvari isto odlican primer kako se nositi sa problemom teske situacije oko navijacke scene u drzavi i jako ih zbog toga cenim.
    – Da li biste izdvojili neki period, sezonu, utakmicu ili akciju na koju ste posebno ponosni i za koju mislite da je neka prekretnica za dalje funkcionisanje grupe ?​

    Kompetentan sam da detaljnije pricam o periodu oko i posle 2000 godine, od kada znam stvari iz prve ruke. Sigurno je u tom razdoblju bilo puno prekretnica: 1999 prva Liga Sampiona, grupa da skoro nije ni postojala na domacim tekmama, 2004 ne bas prijateljska smjena starijih vodja i te ekipe koji su do tada drzali konce, 2006 5 momaka odlazi u zatvor zbog navlacenja sa obezbedjenjem FK Partizana i zbog renoviranja stadiona grupa se seli u kut zapadne tribine, pocetkom 2007 unutar grupe se stvara druga grupa koja koristi situaciju i robiju nekih ljudi da napadne momke iz prijateljske Brigate i prekine prijateljstvo, kasnije 2007 otvaranje novog stadiona i stvara se pozitivna klima u gradu, 2008/2009 najbolja sezona titula posle 6 godina cekanja, 2014 napad na Biris Norte, 45 zabrana jezgru, 10 ljudi visemesecno robijanje i uslovne kazne, posle toga se u ljude jos dodatno uselio strah od sistema, u zadnje vrieme mozemo biti ponosni na 2017 i uletavanje Birisu noc pre u kvart bez pratnje, pre neku godinu ili dve uvaljivanje zmajcekima u njihov domaci kop ljubicaste dimove i uzimanje zastave kad se jedan nas umesao medju njih u Mariboru, uzimanje Aik Stockholmu dvoje zastava iznad njihovog kopa, zajednicka fer tuca sa St.Gallenom u Nemackoj, itd., ima stvari na koje svi mi mozemo biti veoma ponosni a ima i nekih slabijih gde su se pravile greske, manje grupe verovatno znacajnije osete neke promene i posledice nego vece. Svaki period je specifican za sebe al u globalu smo kao grupa najvise ponosni na ulicu, period konstantne Evrope kad bukvalno svaki mesec imas eurogostovanje i domacu tekmu, a ti moras da budes na svakoj zbog grupe i jer nas ima malo. Dovoljno si veliki i poznat da si svakome legitimna meta i idealno mali jer na puno nekih gostovanja gde ne znas sta ocekivati ides u tankom broju od 10 do 30 ljudi i svako ko ima 10 minuta moze te izakcijat. Nekako mislim da je taj period bio nesto nadmocno koliko volje, snage i zrtve smo ulagali samo za ime grupe na ulici. Drzali smo se godinama pravila da se u svaki grad koji ima navijace pokusa otici noc ranije i ponudit se ili se pokusti nekakva akcija. Ima takvih prica puno, nije mi namera da nas hvalim al iskreno mislim da smo na tu ulicu nekako najvise ponosni i da nas je to oduvek najvise privlacilo i guralo dalje kao grupu. Vezano na to sve je i nekako logicno da u Mariboru nema grupica koji bi pratili neki klub iz velike cetvorke, ima pojedinaca koje tolerisemo, a bilo je i nekih pokusaja koji su brzo ugaseni. Kod nas ima puno miksa sto se tice narodnosti ali se ne delimo po tome nego razmisljamo da smo svi mi Maribor koji je iznad svega. Ako bi ti neki ljudi potegli u drugom smeru nasa grupa bi oslabila tako da se ponosimo tome da je to uvek bio samo nas i cist grad.
    – Šta smatrate za najveći uspeh grupe ?​​

    Tesko je reci koji je to najveci uspeh grupe. Mozda konstantnost i iskustvo, iako sa padovima i usponima.  Jos uvek su u jezgru najaktivniji ljudi koji se znaju godinama i bili su zajedno u puno situacija, ljudi koji veruju jedni drugima i kojima je najbitnija grupa. Od 2004 kada se desila smena agenture samo na jednoj eurotekmi nije visila nasa zastava a bilo ih je masu svakakvih gostovanja. I kao maloj grupi je to nama  uspevalo mesecima i godinama zaredom na nekom nivou, ponajvise su to isti ljudi koji su iz godine u godinu gurali jedni zbog drugih i te obaveze, osecaj zajednistva i odanosti jedno drugome, bez toga nema uspeha, a za to ti trebaju momci koji su toliki niz godina spremni dati vise nego neki ostali, a ti ostali su tu uvek kad i gde zatreba, prate lojalno to jezgro koliko mogu to zasada funkcionise i drzi grupu na nekoj konstanti.  A sva ona masovna gostovanja i nase krcate tribine su vise bile odraz trenutne euforije i rezultata kluba nego rada grupe, uvek smo bili i ostacemo mala grupa. Recimo 2000 Mariborcana u Liverpoolu nije uspeh Viola jer to nema veze sa grupom.
    ​- Maribor je godinama redovni učesnik evropskih takmičenje a vaša grupa prateći klub svuda gde on igra nailazila je razne izazove, recite nam nešto više o njima, odakle crpite snagu za sve te poduhvate i akcije s obzirom na veličinu grada i kapacitete sa kojima raspolažete ?

    Kad si mala grupa bez dijaspore i kad igras toliko Evrope nije ti dobro sta se tice para i odricanja. Desavale su se situacije da smo osecali nenormalno olaksanje kad je Maribor ispadao, to je cudan osecaj srce hoce pobedu a razum ti govori kontra. Ako si u jezgru onda je naporno i mucno ali sve se moze ako je zelja tu, svako ko kaze drugacije nije iskren. Jer opet ti imas tekmi gde mozes odmoriti i predahnuti, zaraditi/ustedeti u medjuvremenu, ne ici na domacu ligu i preskocit neko turisticko euro gostovanje. Moze se. Ali nije lako. Puno puta se desavalo da su ljudi direkt sa posla isli na gostovanje i vratili smo ih nazad direkt na posao, koliko se para pozajmivalo, kad se dobila zabrana nekima je cak to dobro doslo da predahnu.
    I ne ide drugacije nego da klub pomogne finansijski kad zatreba. Iako zapalimo pyro na eurotekmi i klub dobije kaznu nece biti prevelike buke, nece biti sretni ali razumeju da ce baklji uvek biti i ne bore se protiv toga. Tako razumeju i da kad nam zatreba pomoc. Uvek ce o tome biti razlicitih misljenja ali neka neko iz grupe naseg kapaciteta pokusa godinama od juna do decembra svaki mesec nekuda putovati na 2-3 dana, uzimati slobodno i bacati pare. Nemoguce je. Pa zato navijaci koji nemaju nasu karticu placaju vise za ulaz na juznu tribinu a te pare umesto klubu idu nama. Nase razmisljanje ide u pravcu da je bolje uzet te pare i otici svuda makar po 5 ljudi iz razloga da se okaci zastava grupe, nego da se biraju gostovanja kuda ce grupa otica  kuda ne, pa se onda ode jednu u fulu a ostale kurac ili se uopste ne ide.
    Akcija je bilo mnogo jer smo sami radili na tome a i drugima smo u globalu vecini bili neki izazov pa nam je to poslo za rukom. Najteze gostovanje po meni licno je bila Haifa ,Izrael 2010 pa onda smo imali superinteresantna gostovanja kao sto su Apoel, Wigan, Edinburg, Aberdeen, 2x Sevilla, Tbilisi, Stockholm, Ber Sheva, Liverpool,Zurich, Bratislava, Sarajevo, Beograd, Atina, Palermo, Gyor, na putu za Mostar,…gdje su bile akcije, pokusaji, spontane i dogovorene tuce, zatvori, zabrane, itd. U svakom slucaju nema veze kako se zavrsi dobro ili lose, svaka situacija je neko novo navijacko iskustvo i ako imas navijacku dusu onda ti takva iskustva najvise znace, to je po mom misljenju neka poenta sve te price da putujes, snalazite se zajedno, dozivis i vidis sto vise zanimljivih stvari i mesta sa grupom i tvojim fudbalskim timom, iskustva i anegdote koje neces nikad u zivotu zaboraviti i prepricavces ih vecno sa osmehom na licu i ponosom u srcu. Puno puta sam pricao sa navijacima drugih grupa i vise manje cuo sam samo pozitivno misljenje o nama tako da to su isto neke stvari koje te hrane, vesele i daju snagu za napred. Sto se tice slovenacke lige u vreme eurotekmi sigurno da je zapostavljena, tada se i derbi odradi sa mukom i bez nekog draza jer je nepotreban stres, oni napaljeni na nas 200%, a ti si bas zavrsio sa Rusima i spremas se za Sevillu i sad se oni nadju tu negdje izmedju.

    – Kako se nosite sa represijom vlasti i policije s obzirom na veličinu grada i brojku ?

    Zabrana je 2 godine, najvise smo ih imali oko 50 u jednoj sezoni. Nisamo sigurni koliko ih ima momentalno sada al nadam se da kad se stadioni opet otvore bicemo na broju 0.
    Problem sa vlastima traje oduvek i zauvek ce trajati. Nekada su nas vise tukli danas ides na sud, platis kaznu ili odradis te drustveno koristne sate, kao i svuda. Neko vreme imali smo samo kod nas neku specialnu jedinicu koja se je bavila Violama 24h na dan. Koliko se secamo nisu dugo trajali mozda sezonu ili dve. Nemali broj ljudi je robijao zbog fudbala ili protesta, dali su nam par lekcija i nadam se da smo nesto naucili iz toga.
    Spotteri su dandanas pratnja vise manje svim grupama koliko mi je poznato, u pocetku negde 2010 su kod nas bili kompleksasi, sada je to covek koji ipak misli svojom glavom pa mozda je tu neki pomak sa njihove strane, ima izuzetka ali sve u svemu sljam i neprijatelji navijaca zauvek. Svi navijaci bi ih trebali smatrati kao neprijatelja broj 1.

    – Imate li prijatelje medju drugim navijačkim grupama i na kojim osnovama su ona nastala, ko su vam najveći rivali ?​

    ​Imali smo prijateljstva sa Brigatom iz Graza i Widzewom iz Lodza, ali to vise ne postoji, samo jos po koji privatni kontakt. Sa Brigatom su poceli kontakti na tekmi Karnten:Paok u Grazu, kasnije je to bilo pravo prijateljstvo ali ne svih u grupi, zbog blizine smo puno tekmi proziveli zajedno. Widzew nas je pozvao gore na fudbalski turnir i proslavu za 100 godisnjicu kluba 2010, posle tekme Slovenija:Poljska u Mariboru kada su im nasi priskocili u pomoc u trenutku gde su ih panduri ganjali. Danas imamo zvanicno prijateljstvo sa grupom Green Power iz St.Gallena ali smo dobri i sa ostalim grupama sa njihove tribine. Malo je ironicno posto su zeleni i trebalo je vremena da se ljudi naviknu da visi njihova zastava preko nase ali smo se vremenom  resili tih predrasuda. Jedan stariji se odselio gore 2008 i tako su poceli neki kontakti i posete ali tek oko 2014 to je preslo u nesto vise. Bili su primeri kad ih je dolazilo i po 50, mi zadnje vreme idemo u manjem broju posto su ljudi koji su bili aktivni tamo sa njima, dobili zabrane, kazne, bili privedeni. Idu sa nama na bukvalno sve euro tripove, derbije, cak znaju pojedinci doci na male tekme, pa onda odmah nazad gore da stignu na polazak voza za njihovo gostovanje. Puno pale pirotehniku i imaju vrlo inovativne tehnike sakrivanja zbog jake represije. Kod nas uvek donesu svoj pyro, unesu ga i pale. Svajcarska scena je zanimljiva i jaki su na livadama, a njihovi i nasi mladji u zadnje vreme poceli su zajednicko raditi i na tome.
    Prijatelje imamo jos i u navijacima Valladolida, ekipa PUT crew, koja svake godine dodje u Maribor, nekad sa njima i njihovi prijatelji Real Oviedo. Zbog represije nisu vise aktivni na stadionima. Simpatije su pocele zbog ljubicastih boja oba kluba, kad su nasi bili u zatvoru digli su parolu podrske i onda je to samo krenulo. Sa Zulu iz Birminghama dogovarali smo tucu koja na kraju nije realizovana ali se iz toga razvilo prijateljstvo par ljudi koje obe grupe podrzavaju. Isto je sa momcima iz Dynamo Berlina, nasi su 4 godine unazad radili na bausteli u Berlinu i poklopilo im se, sada se posecuju jedni druge ali opet vise privatno. Postoje jos kontakti sa ekipom Skola iz Moskve, zvali su nas na njihov turnir u znak zahvalnosti za pomoc oko njihovih privedih i optuzenih za napad na pandura u Mariboru i neki su ispostovali poziv. Podgrupa iz Konjica gaji prijateljstvo sa ekipom Mezza iz Lyona, upoznali su se negde 2012 na hrvatskoj obali i ostali u kontaktu, jednom Francuzu je kasnije zatrebala pomoc da se makne iz drzave i ti nasi momci su mu pomogli, a druga podgrupa Boobies Squad sa slovackom Zilinom, sasvim slucajno su se Slovaci nasli u njihovom kaficu malo van iz grada, prvo su se posibali a onda nastavili piti zajedno.
    Najveci neprijatelij u Europi su nam verovatno Biris Norte i Ultras Apoel gde je pala zastava Konjica.U Sloveniji tradicionalni neprijatelji su nam zeleni i njihovi drugovi Black Gringos. Kad su na sceni onda i Celjani i Tifozi Koper.
    ​Konjice i Boobiesi su godinama dobri sa Ribarima iz Izole, najmladji sa Crazy Boysima iz Zagorja a neki pojedinci sa Terror Boysima iz Nove Gorice. Dobre odnose imamo i sa Gorgonama

    – Svedoci smo promena u sistemu vrednosti i interesovanja kod mlađih naraštaja, kako se nosite sa tim i kako uspevate da privučete mlađe na tribinu i usmerite ih na pravi put ?

    ​Sad sta su uopste dan danas navijacki ideali i koliko jos to postoji u realnosti, ja mislim da nesto sto je bilo izmisljeno decenijama nazad ne moze vise valjati danas na takvoj snazi jer su totalno drugacija vremena, tempo svakodnevnog zivota je za nesto nivoa brzi, ljudi kao pojedinci i drustvo smo drugaciji nego sto su bili u proslosti i samo navijanje je isto tako otislo u tom smeru. U globalu mislim da smo mi sami krivi za puno stvari jer se premalo bavimo mladjima, to su drugcije generacije iz drugcijih vremena, iz moje generacije su ljudi poceli sa 14,15 godina ici na gostovanja i brzo su se vec gurali napred na tribini i ulici, sami od sebe. A danas je toga puno manje, sve je drugacije. Nekad je grupi voz bio jedini prevoz danas sedne svako u svoj auto iz za tri sata si kuci sa gostovanja, vidis se s ostalima na par minuta na pumpi i to je to. Nekad ti je za gostovanje trebao ceo dan. Nekima je recimo normalno da je nas stadion oduvek pokriven a tek ima 14 godina od kad su ga renovirali. Neki ne znaju da je u Ljubljani nekad bio stadion Bezigrad. Nekad je moglo 20 ljudi popiti i pojesti pa bez posledica odsetati samo, danas to vise ne ide. Svuda su kamere, kazne velike, a ljudi jos uvek nisu naucili da se trebaju maskirati. Sve je obrnuto. I onda se jos mi sami (govorim generalno!) u grupama delimo na leve i desne, ultrase i huligane, akcijase i koreografe, itd. Jedan ekstrem je da se ljudi sa iste tribine mogu poubijati medjusobno i ne mogu se podrediti kolektivu zbog privatnih interesa ili sukoba, zaboravljaju se drugovi u zatvoru, druka se, mesaju se grupni i licni interesi, ucenjuju se klubovi, a drugi ekstrem je da se protnicima koji su u istoj subkulturi kao mi pravimo podle sacekuse, mladi se uce da nemaju poverenja, vara se, kalkulise, ide se u sve ekstremnije osvete, veliki se izivljavaju nad malima, granice su sve dalje pa normalno onda da sistem ne moze funkcionisati i po toj strani sami unistavamo svoj pokret, dzabe onda neke dobre stvari koje cinimo za drustvo. Ali to je tako. Al opet svaka grupa je specificna pa bi to trebali tako pricati primer po primer, nezahvalno je generalizovati i moralisiti. Mi se sa time nosimo tako da mlade pokusavamo uciti kako mislimo da treba, upozoravamo na svoje i greske/uspehe drugih, tu smo za njih ali isto gresimo u nekim stvarima po mom misljenju a to je da im dajemo premalo odgovornosti. Koliko smo u svemu tome bili uspesni ce pokazace vreme.
    Sta je pravi put jednog ultrasa i ko mu je uzor u grupi neka izabere svaki pojedinac za sebe. Svako ce se naci gde mu je mesto u nekom periodu i bitno je samo neka da sve od sebe i radi za dobro grupe. Jer cinjenica je da ultrasi nisu vise tako aktuelni za mladje jer imas ne znam koliko novih subkultura i alternativa. Pa samo ako pitas klince koji su im najomiljeniji klubovi pola ce ih reci Maribor a ostali one elitne i kad budu odrasli kupovace karte za Camp Nou. Srecom ima ultrasa koji imaju decu, uce ih pesama, vode na tekme i taj narastaj ce nastaviti nasu pricu. Treba pricati s tim klincima, pokazati im megafon, bubanj, pesme, igrace, loptu, i te stvari, a ove malo starije klince sa koreografijama, grafitima, bakljadama, podrskom klubu, akcijama na ulici, marketingom, a kad jednom pocnu dolaziti ne treba njima puno paznje samo rec dve, pokazati im da ih prepoznajes, sa pozdravom, pohvalom, postenim odnosom i ne iskoricavanjem. Tako ce videti smisao grupe i biti lojalni tom nekom kolektivnom idealu. 

    – Kakvo mišljenje imate o navijačkom pokretu u Srbiji ?

    Da budem iskren zadnjih nekoliko godina ne pratim bas nesto srpsku scenu jer mi je postala previse zbunjujuca, ima dobrih strana ali i neke vrlo lose, kad sam bio mladji imao sam puno magazina SN, KOP i NIN tako da sam znao sve i tada mi je scena bila jedna boljih u Evropi i upoznao sam uzivo neke navijace iz same Srbije. Najsimpaticniji su mi bili navijaci FK Balkana kao jedini ljubicasti u Srbiji koliko mi je bilo poznato. Mislim da su Delije jedna od najjacih, najboljih i organiziranijih grupa u Evropi i da je veciti derbi jedan od najboljih sto mozes kao neutralan ultras doziveti. Da nije bi bilo tih viza i mizernih plata u Srbiji i ako bi reprezentacija imala redovije nastupe na evropskim i svetskim prvenstvima onda bi mozda srpska scena mogla pokazati svoju pravu vrednost i van Srbije. A crne mrlje svi znamo koje su ali to ne bi komentarisali, to su interne stvari pojedinacnih grupa odnosno podrupa i neke nazalost nemaju veze sa razumom.

    – Poruka za kraj ?

    Poruka za kraj je pohvala vama jer se po blogu vidi koliko se trudite sa tekstovima, prevodjenjem i slikama da date svoj doprinos navijackom pokretu. Pozdrav svim srpskim ultrasima iz Maribora i hvala za intervju.

    Intervju CURVASRB,  februar 2021.
  • UnderFives Cremona – Ultras Cremonese

    – Moжете ли нам рећи нешто више о оснивању групе, каква је тренутна старосна структура групе?

    Почеци ултра покрета у Кремони везује се 1976. годином, прва ултра група у нашем граду били су Бојси а током година у нашој историји било је више група са стажом од 40 година постојања. Данас смо главни ми „Underfives Cremona“, основани смо 2012. године. Тренутно су сви оснивачи групе и даље активни, током година мноштво млађих ултраса су нам се придруживала. Наша трибина као и многе друге у Италији доживљавају смену генерација. Углавном су по групама млади људи.

    – Коју сезону или период бисте издвојили као најбољи за групу?

    Један од најлепших периода сигурно да је онај од пре 4 године. То је била сезона нашег повратка у Серију Б. Година у којој смо одмеравали снаге на стадиону и улици са супарничким навијачима које нисмо срели дуги низ година.
    ​

    – Имате ли пријатеље међу другим навијачким групама и на којим основама су она настајала, ко су вам највећи ривали?

    Наша историјска братства су са ултрасима Сент Анђела, Вићенце, Ређиане и Ђенове. Наши главни ривали су Пјаћенца, Парма, Удинезе, Аталанта, Ћезена и Бреша.

    – Да ли је ваша група политични оријентисана и како се носите са тима?

    Једна од карактеристика наше трибине је та да се никакве политичке идеје не износе на трибини.

    – Какав је однос између група са севера и југа земље и које су по вама тренутно најквалитетније групе?

    Тешко је рећи која је најбоља ултра група у Италији. Сваки мањи или већи град у Италији има навијачку групу и из поштовања према свим тим људима не мислимо да је у реду рангирати.

    – У Србије је незамисливо да сваки клуб има своју ултра групу, да ли навијачи „мањих клубова“ у Италији посећују утакмице и већих клубова?

    У Италији они који себе називају ултрасима подржавају само свој клуб и град, не подржавају друге велеће клубове.  То би требало да буде део нашег менталитета.

    – Какви су односи групе са управом, играчима и полицијом?

    Са управом желимо да будемо на дистанци, ми смо ултраси и пре свега живимо наш живот. Клуб је друга ствар, волимо његове боје и без играча и менаџера. Полиција у Италији се бори против ултраса уз помоће јако репресивних закона што онемогућава било какву сарадњу.

    – Какве резултате бележи тренутно ваш клуб и колико то утиче на дешавања на трибини?

    Резултати нашег клуба и нису баш сјајни, још увек смо у Серији Б и то је добра ствар али сваке године морамо да стрепимо за опстанак.  Резултати не ометају наш рад, пре свега на стадион долазимо из менталитета и љубави према тим бојама. Резултати ће доћи пре или касније.

    – Реците нам нешто више о организацији групе?

    Наша група, као и све остале групе, има своју хијерархијску структуру али подједнако су нам важни сви чланови групе од оснивача до најновијег члана. Не меримо се по старости већ по идеји, менталитету и ономе што се покаже на стадинону и улици. Људи које примамо у групу морају да имају стаж на трибини и да докажу верност и приврженост .

    – Каква су законска ограничења за навијаче у Италији и колико то утиче на функционисање групе, како се борите са репресијом?

    Јако је тешко објаснити какви су закони у Италији, италијански стадиони су лабораторије за репресију још од 1989. године. Постоји много закона и можете добити забрану доласка на стадион и до 12 година!

    – Колико сте упознати са навијачком сценом у Србији и какво мишљење имате о њој?​

    Ваша ултра сцена је увек била занимљива, посебно београдски дерби. Вероватно трпите другачији степен репресије у поређењу са италијанским покретом. Изненадила нас је чињеница да немају сви клубови у Србији ултра групу. Поред најпознатијих група код вас Делија и Гробара упознати смо и са радом навијача Војводине који су током година такође имали гостовања по Европи. С друге стране, веома је лепо и другачије од Италије то што подржавате клуб не само у фудбалу већ и у другим спортовима.

    – Порука за навијаче у Србији за крај?

    Avanti Ultras!
    ​

    Интервју CURVASRB, јануар 2021.
  • Curva Furlan Triestina

     – Moжете ли нам речи нешто више о оснивању групе?

    Основани смо 2006. године након паузе у којој су „Ultras Triseste“ одлучили да више не каче своју сад већ легендарну заставу. Неколико месеци касније група од неколико момака одлучила је да се активира и предложи нешто ново трибини, то је разлог зашто је основана „Curva Furlan“. Сигурно да у прво време није било лако, јер није било лако почети све од нуле, али је свакако цео пројекат био јако подстицајан и можемо рећи да је то био велики изазов за нас као и за цео ултра покрет у Трсту.
    ​

    – Да ли је неко од оснивача Ултрас Трисетине идаље активан, у коликој мери и какава је старосна структура трибине?

    Да, сигурно да постоје неки назови стари ултраси преко 50 година који су и даље присутни на трибини и дају живот групи заједно са млађим момцима који им се често обраћају за савет, па рецимо да постоји мешавина разних генерација на трибини.

    – Коју сезона или период бисте издвојили као најбољи за групу?

    Сигурно да су то прве године, оне су биле најбурније. Триестина је играла Серију Б и често је играла и радним данима, такав темпо је само учврстио групу. Тих година ишли смо далеко у Кротоне и Месину и многа друга важна и врућа гостовања, било је лепо постизати све то и одмеравати снагу са другим групама. Такође многе групе које су долазиле у Трст као што су моденези, болоњези, брешиани, поштовали су прибојавали су се овог гостовања из разлога што смо већ од раног јутра били на улицама града у покушају да задржимо нашу територију под контролом.
    ​

    – Имате ли пријатеље међу другим навијачким групама и на којим основама су она настајала, ко су вам највећи ривали?

    Одржали смо историјска братства рођена 80-их и 90-их са Монцом, Вероном, Лацијом, Про Патријом и Масезеом, а између 2006. и 2008. створено је још једно са момцима са Аустије Беч које траје и данас (са групом „Kai2000“), међусобне посете су честе. Историјска ривалства су она са група из Тривента, као што су Падова, Вићенца, Удинезе, Тревизо. Има још градова на северу као што су Бреша, Бергамо, Модена, Болоња, Равена, Римини, постоји и са Ливорном и Специјом и многим другима на чија гостовања желите да одете највише због адреналина…

    – Да ли је ваша група политични оријентисана и како се носите са тима?

    Триестинина трибина је увек била на десној страни,  ми настављамо ту традицију не бавећи се актуелном политиком на стадиону, јер овде јавност само чека неку врсту иницијативе повезане са десничарским трибинама да поспе паљбу по њима.

    – Какав је однос између група са севера и југа земље и које су по вама тренутно најквалитетније групе?

    Никад нисмо рангирали, има доста кавалитетних група од Серији А до аматерских лига, и у иностранству сигурно постоји одличних екипа посебно у земљама које до пре неколико деценија нису имали навијаче и ултра групе толико као данас.

    – У Србије је незамисливо да сваки клуб има своју ултра групу, да ли навијачи „мањих клубова“ у Италији посећују утакмице и већих клубова?

    Сигурно је да многи навијачи мањих клубова а посебно оних поред неке од метропола попут Торина, Милана, Рима, Напуља посећују утакмице клубова из Серија А које симпатишу. То се не односи и на тврда језгра која су увек само уз свој клуб, за њих је Лига Европе Серија Д. Рецимо да причамо о нама, више нема велког интересовња за фудбал на већем новоу где се чини да тамо владају само новац и телевизија. Навијачи се све више доживљавају као потрошачи, погледајте само Јувентус који је недавно забранио уношење застава на Курву Суд. Ово боли ултрасе јер виде како трибине, иначе свето место за њих и дом свих нас постају празне и бездушне.

    – Какви су односи групе са управом, играчима и полицијом?

    Постоје добри односи са управом с обзиром да су Триестину вратили из пепела банкрота и рецимо да покушавају да спасу фудбал у Трсту. Играчи долазе и одлазе, мало њих остаје у контакту са својим навијачима, али кад се то догоди, то је позитивна ствар. Однос са полицијом је констатнто напет, вероватно као и у свим местима где постоји група која је непослушна и која воли и уме да изађе ван дозвољеног оквира. Пажња је увек велика и не недостају упозорења која покушавају да блокирају акције групе. Ово је борба између нас и њих, живимо у 2021. години и још увек смо ту, упркос  свему.

    – Какве резултате бележи тренутно ваш клуб и колико то утиче на дешавања на трибини?

    ​Триестина тренутно игра у Серији Ц и сваке године је циљ улазак у виши ранг. Пре две сезоне смо направили искорак и били смо у финалу баража са Пизом пред 20.000 гледалаца, то је био сјајан одговор људи на дешавања у клубу. Фудбалска јавност у граду и култ клуба постоји, када се дешава нешто у клубу људи то испрате и умеју да то поздраве доласком на стадион. Из другог ултра угла када играмо утакмице са Вићенцом, Самбом, Риминијем, Моденом, Равеном, Ћезеном и осталим клубовима који имају добре ултра групе увек је то подстицало одговор трибине упркос резултатима које клуб бележи.
    ​

    ​
    – Реците нам нешто више о организацији групе?

    Рецимо да када се нешто одлучује, нађемо се и разговарамо заједно. Покушавамо да доживљавамо стадион и током недеље. Окупљамо се да бисмо направили неку паролу, поделили материјал групе између нас а и да бих се само једноставно дружили и били заједно. Сигурно да је ова година са затвореним стадионима јако тешка за цео покрет јер нема утакмица, гостовања, али трудимо се да одржи дух групе.

    – Каква су законска ограничења за навијаче у Италији и колико то утиче на функционисање групе, како се борите са репресијом?
    ​
    Нажалост, репресија је нешто са чиме се суочавамо стално и то је наша реалност. У смислу када радите одређене ствари и крећете се на одређни начин неизбежно је имати фокусиране очи ка вама која сваког тренутка чекају на ваш лош корак. Упркос томе увек се морате чврсто држати и показати зубе. Много пута непријатно искуство, али свакако чисто и спремно треба доживети ово, са менталитетом онаквим какви су имале генерације пре нас.

    – Колико сте упозанти са навијачком сценом у Србији и какво мишљење имате о њој?​

    Одувек је постојала фасцинација за Србијом и ултра групама које се могу видети на телевизору или на сликама на интернету. Групе се истичу компакношћу и што ми кажемо „њушкама“ која нису препоручљива и која нису за зајебавати.

    – Порука за навијаче у Србији за крај?

    Никад не смемо одустајати, и када нисмо на стадиону. Менталитет ако је прави вратићемо се јачи него пре. Сигурни смо ! 

    Интервју CURVASRB, јануар 2021.
  • Плава Унија

    Поздрав за вас и ваш сајт који преноси и чува изворне навијачке вредности. Пратимо и поштујемо ваш рад.

    – Кад су по вашем мишљењу почели проблеми у функционисању ОФК Београда?

    ​ОФК Београд је одувек имао проблеме у свом функционисању, онолико колико имају и други спортски клубови у једној неуређеној држави. Постоје сведочења легенди нашег клуба, да је далеке 1966.године клуб за длаку избегао гашење. Увек је дакле било турбулентно на ветровитој Карабурми, а догађај који посебно утиче на данашњи ОФК Београд догодио се 19.07.2015. Тог дана одигран је сусрет ОФК Београд – Црвена звезда 2-6 (2-0). Водили смо на полувремену, били надмоћнији ривал, а онда по налогу препустили утакмицу. Од тог дана креће стрмоглави пад клуба, навијачи започињу побуну и ништа више није исто.

    – Које је решење и да ли се назире светло на крају тунела?

    ОФК Београд је данас у трећем аматерском рангу домаћег фудбала где се бори за опстанак. Као решење видимо укључивање бивших играча и здравих љубитеља нашег клуба у ову борбу. Потребно је створити симбиозу исправних спортских идеја. Потребни су људи који заиста осећају овај клуб. У томе видимо светло на крају тунела.

    ​- Да ли мислите да је бојкот групе и борба против управе ван стадиона био прави потез?

    Борба против лошег рада управе и побуна навијача након фамозних “2-6“ могу бити само за понос. Није било могуће ћутати на такве ствари. Било је смешно читати да ми то радимо из неког вишег интереса, једини интерес је ОФК Београд.

    – Како је група поднела пад клуба у нижи ранг такмичења?

    Група има своје начело да ранг такмичења није пресудан, међутим клуб је отеран у нижи ранг јер је био непослушан. Попут лутке у позоришту играли смо за резултате ривалског клуба. Болело је и уништавало сваки смисао.

    – У коликој мери се група укључила у вођење клуба с обзиром да су сви у једном тренутку дигли руке од клуба?

    Навијачи ОФК Београда немају своје место у управи клуба, нити имају амбиције да буду у фотељама. Навијачи су исправна иницијатива и надзор како се не би понављале лоше ствари. Ту смо да предложимо, подржимо, очувамо дух клуба колико год да је у нашој моћи. ​

    –  Клуб пријатеља ОФК Београда и његова улога у очувању клуба?

    Клуб пријатеља ОФК Београда је удружење засновано на годишњим чланаринама и припада свим навијачима плаво белих. Са свих трибина стадиона, свих узраста. Окосницу чине ултраси који су и покретачи идеја али има доста чланова који нису Плава Унија. КПО има више фронтова своје борбе, један од главних је маркетинг. Најављујемо, пратимо и извештавамо са утакмица од првог тима до најмлађих селекција. Чувамо приче о великим играчима, легендарним навијачима, о духу клуба и лепшег времена на Омладинском стадиону. КПО има своју канцеларију на стадиону коју су уредили сами навијачи и функционише потпуно независно.

    – Чика Цвеле и његова животна прича?

    Чика Цвеле је ОФК Београд! Искрен, поштен, свој, навијач старог кова, данас водиља и пример свима нама који смо остали да чувамо клуб. Напустио нас је пре неколико месеци, али о њему не можемо да причамо у прошлом времену. Његов дух и идеали живе на Омладинском стадиону. На зиду стадиона је мурал са његовом узречицом “Ипак смо ми ОФК Београд“. Фале нам речи да га опишемо… а када речи зафале то је оно право! Један је чика Цвеле

    – Недавни пријатељски турнир Београд – Фамагуста – Москва и окупација Малог Мокром Луга?

    Међу Офковцима постоје људи који на одличан начин одржавају контакте са навијачима Анортозиса и московског Динама. Резултат тога је братски турнир, који има потенцијал да прерасте у традицију, да се једне године игра у Београду, наредне на Кипру, а затим у Москви. Постоји велико поштовање са наше стране према Анортозису и Динаму. Навијачи се редовно посећују, у последњих неколико година нема веће утакмице Динама на којој није било присутних Офковаца. Руси су истинска браћа свих Срба, а Анортозлије су посебна прича. Њихова страст према клубу и навијању су за пример. ММЛ, киша, блатњави терен и ултрас. То је то.

    – Мишљење о тренутном стању на српској навијачкој сцени и ваша борба за здраво ривалство?

    Српска навијачка сцена је муљ без граница, у коме ипак постоје здрави и добри примери. Офковци се боре за идеале и очување својих вредности, за чисто навијање на Омладинском стадиону. Желимо да наши људи поштују ривале, да постоји комуникација увек када су виши циљеви у питању и да се на грешкама учи а не да се оне понављају. Криминал, навијање из интереса, дружење са интересним структурама постоје данас на српским стадионима. Ми поздрављамо све који нису део тога, то није наш свет.

    – Порука за крај?

    Порука за крај једина могућа… Вратиће се Београд!

    Интервју CURVASRB, новембар 2020.
  • Варвари Подгорица – Чака

    – Можеш ли нам рећи нешто о самом оснивању навијачке групе Варвари Подгорица, твојим првим корацима на трибини и твом погледу на навијање у време заједниче лиге?
     
    Ми смо основани 1987. године иако су и пре тога постојали навијачи Будућности који су носили заставе и плетене шалове. Покретање организоване групе навијача везује се за 1987. годину јер је тада навијачки талас захватио читаву Европу укључујући и бившу Југославију. Црна Гора је у тој старој држави увек били најруралнија република и у почетку смо били забрањивани. Тек 88. 89. управа и полиција почињу да дозвољавају качење навијачких застава. Што се тиче мојих првих корака на трибини, ја сам 1979 годиште тако да су они настали још пре оснивања самих Варвара. Памтим Савићевића који је тада почињао, Мијатовића и целу ту генерацију. Тад сам се „заразио“ и почео да идем на утакмице. Памтим навијање у то време и цео тај навијачки талас који је највише из Италије и Енглеске долазио у нашу земљу. Иако и даље нисам бип ултрас, из тог периода памтим часопис Тифо, памтим велику четворку која је тад била најактуелнија, добро се сећам наше групе, сарајлија и свих осталих из тог времена. Долазиле су нам навијачке групе из целе Југославије. 
    Наша прва навијања везују се за куп утакмицу са Ријеком. Са Армадом је и била једна од првих навијачких туча у Подгорици. Мислим да је тада било много лепше и здравије него сада.
     
    – Да ли и колико људи је и даље активно на трибини из тог периода?
     
    И даље долазе људи из тог периода, то је период пре него што сам ја постао ултрас. То су момци који имају 45+ година. Нема их пуно али долазе, поготово на веће утакмице.
    – Због чега је прекинуто пријатељство са Делијама и како је настало?
     
    Настало је 89/90 године а прекинуто је 91/92. Томе је највише кумовао покојни Војвода уз још пар момака из Варвара. На многим великим утакмицама Цигани су преко своје централне заставе ширили нашу Варвари заставу. Пријатељство је трајало пар година, прекинули су их момци из Варвара који су били мало гробарски намазани. Цигани су према нама били увек коректни, поклонили су нам бубњеве, ишли су и Варвари на многа гостовања и велике утакмице са њима. Кратко је трајала та љубав.
     
     – Пријатељство са Мераклијама? ‎
     
    Пријатељство са Мераклијама датира још из 90тих година. Од једне утакмице коју смо играли са Радничким у Нишу мислим 90/91. Раднички је тада тек направио атлетску стазу на стадиону. Варвари су се појавили на тој утакмици, једно 50 њих и направили бакљаду. Ми смо тада у Подгорици имали фабрику која је производила бакље, звала се 19. Децембар. Наши су провалили да када баце бакљу на атлестку стазу да она гори, и то је њима било симпатично и нагрдили су ту стазу. Полиција их је нормално пребила и избацила са стадиона. Мераклијама се свидео тај навијачки хир, хулигански, и ујутру су сачекали неке наше момке и купили им сендвиче и возне карте. Тако да још из 90тих датира то, а ми смо то озваничили, ова моја генерација негде 99/00. Значи одавно датира то пријатељство а касније и братство.
    – Можеш ли издвојити неки догађај који ти је у драгом сећању (гостовање, туча или нешто друго) а везан је за твоју групу?
     
    Догађаје које волим и које бих издвојио има стварно много и углавном се тичу гостовања и туча. Издвојио бих на пример једно лепо гостовање у Кули. Не мора гостовање да буде лепо само ако има туче. Запамтио сам га као право навијачко гостовање, чак смо и победили у гостима. Кула пуна црногораца, људи су нам прилазили. Па гостовања у Хрватској, Македонији, Грчкој, Београд пар пута… 
     
    – Да ли би издвојио неку сезону на коју сте посебно поносни или за коју мислите да је нека врста прекретнице за даље функционисање групе?
     
    То је сезона 05/06, сезона пре распада државе односно пре него што су Црна Гора и Србија добиле своје самосталне државе. Много смо били добри те године. Није било утакмице да је било испод 500 људи. Имали смо највише публике на стадиону поред београдских дербија. Та је година много учинила за нас, пар година после ње смо били баш добри.
     
    – Шта сматраш за највећи успех групе?

    За највећи успех групе сматрамо то што смо упркос деценијским притисцима из полиције и државне безбедности остали заједно. Наш успех је што смо у овој Црној Гори, вечито подељеној, успели да останемо заједно. Ми Срби, Црногорци и остали, да останемо заједно на трибини и да бодримо и волимо нашу светињу – Будућност. Ми смо увек говорили да је наша једина партија и странка на трибини само Будућност. Ван стадиона може свако да буде шта хоће, и да подржава кога хоће, то је свачије мишљење и ту не можемо нити ја нити били ко улазити. 
     
     – Да ли су трибине „Стадиона под Гордицом“ привукле и људе ван Подгорице и у којој мери?
     
    Трибине „Стадиона под Горицом“ привлаче људе ван Подгорице, додуше не пуно. Ми нисмо баш омиљени клуб у Црној Гори и у самој Подгорици. Ми смо мали клуб али имамо велико срце и муда. Имамо навијаче у Бару, на приморју у Херцег Новом, Котору, па у Никшић, Беране, Мојковац, Колашин. Имамо чак и Варваре у Београду а и Варваре у иностранству, поготово у Америци. Звог лоше ситуације у Црној Гори много је момака отишло трбухом за крухом.
     
    – Нешто више о навијачком покрету у Црној Гори, како се носите са недостатком навијачког противника у земљи?
     
    Осим нас има никшићана. Навијачи Челика су били добри једно време па им се клуб угасио, онда Војводе су с време на време добре. Има ту још група у Берану, Цетињу, Бару… али то је само кад су велике утакмице или када дође Будућност. Када игра Будућност у том месту, то је празник спорта. Ту се што се овде каже: “удружује кусо и репато“ и сви су против нас. Већ сам рекао да Будућност није баш најомиљенији клуб у Црној Гори. Што се тиче конкуренције, нама је увек једина конкуренција била полиција и полицајци, они су уствари највећи хулигани у Црној Гори.

    – Чини нам се да група тај недостатак успешно надомешћује праћењем кошаркашког клуба?
     
    Кошаркашки клуб се прати. Ја лично не пратим, нисам превелики заљубљеник у кошарку и имам неке своје разлоге. Осим гостовања на којима може да се нешто деси, нека фрка, ту сам увек. Да, кошарка је помогла нашој групи јер смо ишли на многа гостовања у Европи, од којих је једно против ПАОК-а. Тад смо изненадили паокаре нашом појавом у Солуну. Било нас је једно 150-200, потпомогнути са једном фракцијом навијача Ираклиса. 
    – Да ли је превише рано да се прича о инкогнито гостовању у Загребу?
     
    Гостовање у Загреб су иницирали да кажем трећа/четврта генерација Варвара. Они су инсистирали да се иде, да идемо инкогнитно. Направио се план да уђемо на три, четири различита гранична прелаза између Црне Горе и лепе њихове и Црне Горе и Босне. Конкретно, екипу у мом комбију када су нас питали њихови граничари где идемо, ми смо рекли да идемо у Словенију на кик бокс турнир, јер тад и јесте у Словенији био турнир. Остали момци су смислили свако своју причу. Углавном седам, осам комбија се нашло пред Загребом. Треба напоменути да је дан пре утакмице  у Загребу већ била једна наша екипа да сними ситуацију и да види да ли се нешто шушка по граду. Одрадили смо то гостовање, похапшени смо и добили смо забране уласка у земљу. Некима од нас и дан данас трају. Медији су то испратили, много су лагали, поготово што се тиче репертоара песама. Ми смо певали наше песме, варварске, али се и јесмо курчили, јесмо провоцирали мало на националној основи јер смо навијачи, нисмо балерине или радници у библиотеци. Одлично гостовање, одрадили смо га како смо га одрадили, пролила се слава. Ми смо били у Загребу а Бојса није било. Бојса који су вероватно и знали да долазимо али се нису организовали и напали. Било је неких појединачних инцидената, ти момци су прегажени иако су се добро држали. Проглашени смо за не знам шта у Црној Гори, али ми смо то одрадили хулигански и навијачки и то је то. 
    – Утакмица са Сласком и гостовање у Пољској?
     
    Са Сласком је тамо било зајебано. Овде није било ничег превише између нас и њих, јер је наравно полиција стала на њихову страну. Једну нашу групу која се спремала да нападне Пољаке код стадиона, полиција је најурила. Подгоричка полиција је позната да је увек против наших навијача. Они су се ту хулиганисали колико су могли по Црној Гори, а поготово Будви. Тамо је било јако зајебано, на самом стадиону нас није било пуно. Они су нас пратили 400, 500km. Чекали су да изађемо из Пољске у Словачку и на том граничном прелазу су нас напали у пет ујутру кад су углавном наши момци спавали. Нисмо очекивали да ће да нас нападну у другој држави. Једва смо живу главу извукли, било је јако зајебано. Њих око 100 момака са штанглама, бакљама, мачетама су нас напали, наш један аутобус и један комби. Наш тај комби је буквално једва живу главу извукао, нисмо знали где се налазимо, то је трајало неких 30 секунди а нама је изгледало каo цео сат. Пољаци су можда одлучили тад и да нас поубијају јер је то био баш озбиљан напад. Што је нама донекле на крају и инпоновало јер је то значило да нас поштују као групу и да се боје од нас и генерално од балканаца. Ми смо после неких 15 минута наишли на неку пумпу, ту смо стали, нисмо више возили. Одлучили смо да станемо, да их сачекамо, да се побијемо, међутим они се нису појавили. Они су то на препад урадили. Неке су њихове извиднице после пролазиле, неки су ухапшени. Чак је полиција долазила до наших момака и питала да ли ми познајемо њих, наши су наравно рекли навијачки да не знају ко су.
    – Гостовање у Македонији?
     
    Кренули смо са два аутобуса, два аута и један комби. Ишли смо кроз Македонију и на неком стајању смо одлучили да ова два аута и комби раније пре нас пиче за Скопље да сниме тамо ситуацију а ми бусом полако. Јер наравно аутобуси су нам распад, ретко ко хоће у Црној Гори да даје нама аутобусе. Са шиптарима смо се срели случајно, прво је наишао у сусрет нама један аутобус и они су снимљени па за њим мало касније још три аутобуса које смо ми напали. Ми смо се ту ћерали са њима иако је нас било мање два аутобуса, мало ћерамо ми њих мало они нас. Угавном у једном тренутку кад смо ми њих поћерали, тај наш други јуриш кад је био, један мој брат који је био поред мене ми рече „брате види ово“ и видимо још десет њихових аутобуса како наилазе. Настала је општа касапница, не знам како смо живу главу извукли. Много је било повређених и избодених, а и ми смо успели њих да повредимо. То је била борба за живот и смрт, нас 90 на њих 500 са обе стране. Немаш где ни да побегнеш, није срамота побећи, ми би смо можда побегли да смо имали где али нисмо, кидали смо се, борили смо се са тим гамадима. Бог нас је спасио и Свети Василије Острoшки. Једна од најопасних ситуација у мом животу иако сам био у рату. То је било врло зајебано јер сам био немоћан, био сам изгубио и снагу. Извлачили су нас из аутобуса и боли ножевима, газили су нас, али смо ето успели, добро смо им вратили и Бог нас је спасио. Момци који су били у самом Скопљу у међувремену су успели да се побију са неком групом Комита које су пребили, имају чак снимци и слике од тога.
    – Недавно гостовање у Никшићу и твоје виђење целе ситуације?
     
    Гостовање у Никшићу кад сам ја брутално и мучки пребијен од стране никшићке полиције. То је било питање кад ће да се деси у Никшићу, увек тамо имамо проблема. Тамо 80% полицајаца су лоши људи вероватно из неких инцестних бракова и ко зна каквих. Зајебано је било, ја сам на своју руку оба пута прескочио ограду. Кад сам улетео у њих, кад сам се тукао са њима, кад сам оборио једног и другог изударао. Онда после моје пребијање испред стадиона, ја се тога ни не сећам јер сам био разваљен и тешко повређен. Црногорска полиција није хтела да ми укаже помоћ, нису хтели да ме одведу у хитну него сам тако крварио. Извештај вештака је биoi да сам могао да погинем. Ту нема нешто пуно да се прича, срамота њихова а наша победа, људска пре свега. Ја сам изашао из аутобуса после на своју руку, није мене нико оставио од другова, нико није ни провалио да сам ја изашао јер су се људи још опорављали од сузавца. Ја сам своје часно одробијао, њима остаје брука а мени слава. Ја се не стидим нити сам се икад стидео ко сам и шта сам. Увек ћу долазити у Никшић, погледати утакмицу, увек се могу са сваким од њих побити као момци прави што раде али они то дефинитивно нису. Нек су они мени живи и здрави а Бог нек им суди.

    – Какву сарадњу имате са управом клуба?
     
    Имамо коректну сарадњу са фудбалском и кошаркашком управом јер те спортове пратимо. У управама су обично људи из власти који су добри са нама због тога што нас се плаше. Ми то што тражимо они нама дају, мада су нам много и узимале бивше управе, поготово фудбалске на челу са градоначелником Мугошом који је криминалац тешки.
     
    – Хуманитарни рад групе?
     
    Група је увек имала и имаће хуманитарне акције. Небитно да ли је то Косово и Метохија, Подгорица, Црна Гора, породилиште, поплаве, земљотреси… Увек смо ту.
     
    – Праћење репрезентације?
     
    Као и све у Црној Гори ми смо и ту подељини али на неки братски начин. Репрезентацију може да прати свако ко жели. Ја лично не пратим црногорску репрезентацију. Момци који навијају за ту репрезентацију су великим делом моја браћа и пријатељи са трибине. То је њихово право за кога ће да навијају. Ја лично пратим репрезентацију Србије из неких мојих убеђења и уверења. Тако да свако навија за онога кога жели, то не можемо ми никоме да одредимо.​
    – Како се борите са упливом политике у све свере друштва с обзиром на етнички састав ваше трибине?
     
    Тешко је то са политиком као што сам и напоменуо. Државна полиција покушавала је годинама да убаци своје људе и убацивали су, ал смо их увек провалили на трибини. Исто важи и за владајућу странку и за опозицију. Свако би волео да Варвари буду про црногорски или про српски али ми смо једноставно ултраси. Међу нама има Срба, Црногораца, Албанаца и муслимана, али на трибини ми смо ултраси. Ако треба, ми и можемо чак и неку песму националистичку да певамо, али то је чисто из провокације према контра страни. Јесте зајебано, јесте тешко, многи су људи напуштали трибину, неки су се враћали али смо се борили и борићемо се да политике међу нама нема. Нема везе што на трибини неко диже три или два прста. То је наше стање и наша свакодневница. 

    – Сведоци смо промена у систему вредности и интересовања код млађих нараштаја, како се носите са тим и како успевате да привучете млађе на трибину и усмерите их на прави пут?
     
    Ми смо доживели велику трагедију, изгубили смо два млада живота, момци су погинули. То је велики удар за групу јер су они били што се тиче млађих једни од најактивнијих. Жалосно за Лазаревића и Бобичића нашу браћу што нас ето сад са многом нашом браћом са те небеске трибине посматрају. Гледамо да млађе мало макнемо са улице, да их ставимо на неки прави пут људски. У Црној Гори је то сада много зајебано због ових ратова, ето и ту смо као народ подељени по неким клановима. Гледамо да не уђу у то, да живе дуже, јер није пичка ако није криминалац већ прави момак. Прави момци не робијају пуно и остају живи.

    – Како као Србин из Црне Горе оцењујеш протекле изборе и каква су ти очекивања?
     
    Што се мене лично тиче, ја као Србин из Црне Горе се надам само једном, а то је да ће овај народ почети нормално да живи. Небитно да ли је неко Србин или Црногорац, ја се надам да ће ове поделе да се забораве, да ће обични људи почети нормално да живе. Не као до сад, само они што су били око ДПС-а – криминалци и улизице. Очекивања су ми да се мало поправи ситуација. Да се не ниподаштавају људи који се изјашњавају као Срби. Да могу људи који се ијашњавају као Срби да налазе послове, да их не одбијају због тога. Као што су мене одбијали иако сам завршио академију за тренере. Нисам могао да нађем посао у тим добрим теретанама. Али се то већ сада полако мења, ево сада држим тренинге у две теретане. Битно да је отишао овај криминални режим. Надам се да ће људи који су били у овом режиму, поготово у државној полицији одговарати за пребијања и убиства. Јер људи из полиције и државне безбедности су наређивали да се убијају људи из Црне Горе. Убијани су људи, пребијани само због тога што нису подржавали злочиначки режим Мила Ђукановића.
     
    – Шта мислиш о навијачком покрету у Србији и да ли пратиш дешавања међу српским групама и како их оцењујеш?
     
    Ја пратим навијање у Србију, поготово због мени драгих људи. Наше браће Мераклија, ја имам добре односе и многи то знају са навијачима Офк Београда, са навијачима Војводине али и са Делијама и Гробарима. Не свиђа ми се много тога у навијачком покрету у Србији, поготово ово уплитање криминала у навијаче. То је више изгубило сваки компас. Што се каже овде код нас, посрали су се поједине групе на навијачки покрет. Онда то уплитање у политику, јеби га велики океан и онда велика очекивања. Мислим да је много боље било у Србији негде 90тих док је Милошевић био, и тад је било политике али тад је то била ултра политика, сад је све ово изгубило неки смисао. Оно што мени највише смета као Србину из Црне Горе то је да Срби убијају Србе. Ако ћете да убијате већ, идите на Косово па убијајте оне који треба да се убијају или убите сада неког који треба да буде убијен. Не знам, изгубило је то сваки смисао. Волео бих да се то мало врати у нормалну, не бих волео да нико више страда од навијача. Ружно је да Србин гине од Србина, ајде шаке, ајде туче, а не ово као сад. Томе се мора стати на пут јер пре или касније ће се десити нека катастрофа и забраниће се навијачки покрет.
     
    – Порука за крај?

    Порука за крај је да сачувамо тај неки навијачки кодекс и навијачки покрет. Да се не претворимо у нешто што не желимо а што би волели људи који нас не воле. Ја сам увек на страни навијача, не битно којој страни припадао. Поготово кад је борба против система или полиције. Мислим да навијачи треба да остану ултраси, да буду навијачи. Тај криминал је увек био међу навијачима али то не сме на трибини да преовлада, разумемо се ми, нисмо ми баш предобри синови, момци и родитељи али треба остати ултрас док си на стадиону, кад ниси на стадиону можеш да будеш шта хоћеш. Не треба мешати ствари које нису навијачке и стављати их у овај наш свет јер кажем вам, изгубиће се то све и изгубиће се навијачки покрет.

    Интервју CURVASRB, октобар 2020.
  • Париз Сен Жермен

    Сезона 99/00
    ​Сезона 00/01
    ​Сезона 01/02
    ​Сезона 02/03
    ​Сезона 03/04
    ​Сезона 04/05
    ​Сезона 05/06
    ​Сезона 06/07
    ​Сезона 07/08
    ​Сезона 08/09
    ​Сезона 09/10

    ​RIP Paris SG 1904-2010

    Активне групе:

    Трибина „Auteuil“
    Collectif Ultras Paris (2016)

    CUP:
    K-Soce Team (2007) 
    Le Combat Continue (2012) 
    Liberté Pour les Abonnés (2010)
    Nautecia (2012)
    Parias Cohortis (2013)
    Porte 411 (2017) 
    Ultras Paname (2017)

    Трибина „Paris“
    3 групе:
    Handicap PSG (2005)
    Le Club des Amis du PSG (1975)
    PSG Grand Sud (1995)

    Трибина „Borelli“
    1 група:
    PSG Junior Club (2012)

    Трибина „Boulogne“
    3 групе:
    Block Parisii (2017) 
    Paname – ReBirth (2018) 
    Résistance Parisienne (2019) 

    Забрањен на Парку Принчева:
    1 група:
    Karsud (1994) 

    Угашене групе:

    Пре изградње Парка Принчева:
    1 група:
    Le Club des Associés (1970–1972)

    Трибина „Auteuil“
    12 група:
    Auteuil Fanatics (1989–1991)
    Auteuil Rouge (2008–2009)
    Dragon’s (1993–1997)
    Grinta (2009–2010)
    Incorrigibles Gaulois (1991–1992)
    Kriek (1999–2010)
    Lista Nera Paris (2009–2017) 
    Lutèce Falco (1991–2010)
    Microbes Paris (2006–2017) 
    Supras Auteuil (1991–2010)
    Tigris Mystic (1993–2006)
    Titans (1993–2010)

    Трибина „Paris“
    5 група:
    Authentiks (2002–2010)
    Brigade Paris (2006–2010)
    Hoolicool (1993–2013)
    Juniors PSG / Kop K (1976–1978)
    Puissance Paris (2003–2010)

    Трибина „Borelli“
    2 групе:
    Capitals (1993–1998)
    Titi-Fosi (1995–2018)

    Трибина „Boulogne“
    23 групе:
    Army Korps (1991–1993)
    Boulogne Boys (1985–2008)
    Block B (1994)
    Casual Firm (1993–2010)
    Commando Loubard (2003–2010)
    Commando Pirate Paris (1985–1993)
    Crazy Gang (1997–2000)
    Firebirds (1986–1993)
    Gavroches de Paris (1986–2010)
    Génération Parisienne (1994–1998)
    Head-Hunter (1989–1992)
    Indépendants Boulogne Rouge (1993–2000)
    Kaos (1993–1995)
    Layache Family (2001–2010)
    Milice Paris (2006–2010)
    Parc Kaos (1994–1996)
    Paris Assas Club (1989–2010)
    Pitbull Kop (1989–1992)
    Rangers (1992–2010)
    Section Cigogne (1997–2010)
    S.K. (1993–1998)
    Sus Scrofa (1992–1995)
    Tifo e Stupido B3 Dark Side (2009–2010)

  • Ultras Spezia

    Специја се може похвалити, сразмерно величини места из које долази​ веома великом броју навијача. Градско становништво је увек показивало јако интересовање за локални клуб. Упркос лошим резултатима клуба и игрању углавном у Серији Ц Специја је бележила углавонм највећи просек посећености у сезони.
    ​У сезони 2006-07 години повратка клуба у Серију Б, постигнут је рекорд по продаји сезoнских карата ( 5386 сезонских ). Сразмерно броју становника провинције Специја је те године била на петом месту на државном нивоу по броју продатих сезонских. Исти малтене број сезонских клуб је продао и у наредној сезони 2007-08 што је само доказало приврженост навијача градском клубу. У сезони која следи 2020-21 клуб је обезбедио повратак у Серију А после невероватних 100 година и права је штета што ће нас ситуација са вирусом спречити да гледамо крцате трибине стадиона Алберто Пико.

    Организовано навијање за клуб рођено је 1974. године, када је основана група Ultras Spezia, која се у почетку састојала од младих људи који су утакмицу гледали са степеница, понекад импровизујући прве кореографије и песем.
    С временом група је постајала све бројнија и мењала је своје место унутар стадиона, првобитно заузимајући Curvu Ferrovia касније 1980-их монтажну трибину Curvu Piscina, и коначно проналазећи своју коначну локацију на новој Curvi Ferrovia изграђеној након реновирања стадиона Picco 1993. године.
    Међу главним групама навијача Специје које су данас присутне на трибини поред историјске групе Ultras Spezia 1994 
    – Vecchia Guardia издвајамо Irriducibili Favaro, Gruppo Bullone, Fronte del Porto, Eagles Army, Orgoglio Spezzino, Boys Spezia, I Falliti Curva Ferrovia, Vecchie Maniere, Val Magenta, Spezia Comanda, Val di Magra, Supporters Brianza, Centro Storico, Romito, Got Heads Vezzano L. 1987, Castelnuovo 1906, Ciassa Brin. На трибини Специје званично нема политике.
    Навијачи Специје имају пријатељске односе са навијачима Савоне и Сампдорије док су им највећи ривали Ђенова и Пиза као и већина клубова из Тоскане.

  • Ultras Turris

    Ultrà Turris 1977 је прва екипа која је организовано пратила  Turris. У осамдесетим и деведесетим годинама појавиле су се и још неке групе (FEDAYN, FRONTE ’92, BRIGATA VESUVIANA ’96, WARRIORS ’94,BEACH BOYS, BRIGATA MEROLLA) али Ultra Turris је остала најбитнија група. Група престаје са деловањем у сезони 98/99 јер су чланови остарили а подмладка нису имали. Нова екипа која преузима вођење трибине Corallini је основана 1999. године а разлог за такво име је чињеница да је Torre del Greco познат по коралима. Иначе град је четврти по величини у регији (Campania) и налази се на обали Напуљског залива, испред њега су Напуљ, Салерно, Ђуљано. Клуб у својој историји није имао већих успеха и највиши ранг до кога је догурао је Серија Ц. Пријатељске односе имају са ултрасима Трапанија, Ноћерине, Барлете и Портићија. Ривали су им Савоја, Јуве Стабија, Сора, Матера, Беневенто, Соренто. Тренутно активне групе на трибини су: Corallini ’99, Cattive Compagnie, Quartiere 12, Hijos de Barrios и Zona Rossa.
  • Ultras Plaitano Salerno 78 manifest

    ​Mentalitet
    ​
    Navijaci postoje da bi podrzavali voljene fudbalske timove, a ne da bi se pojavljivali na novinskim stranicama. Njima je mesto na stadionima, na trgovima, na ulicama grada u povorci, postoje da bi se medjusobno sukobljavali, uz mrznju i nasilje, ali istovremeno i sa postovanjem i odanoscu. Besmisleno je to sto postoje tipovi koji sebe nazivaju navijacima, a pri tom i dalje koriste nozeve. Pretresi koje policija vrsi u nasim sedistima, zvanicna upozorenja vodjama grupa, ogranicenja na samim stadionima, nepodnosljiva policijska pratnja na gostovanjima ugrozavaju navijacki duh, lisavaju ga njegovih najspontanijih obelezja, najkarakteristicnijih vidova, onih koji su najtezi ali najiskreniji. Vredjaju poimanje navijacke grupe i mentalitet cestitih i pametnih ljudi. Nicemu nisu posluzile lazne promene, surovanje sa vlastima, ili prilagodjavanje trenutnoj modi.

    Navijacki duh

    Nijedna navijacka grupa ne dovodi toliko navijaca na stadion kao Salernitana. To je iskrena ljubav koja nema granica. To su koreografije koje se pamte, nekada ironicne kao ona sa 11 crnih fudbalera, na utakmici sa Veronom, ili genijalno smisljeno ogromno slovo S kao simbol Supermena, a istovremeno i grada Salerna. Treba se setiti i koreografije sa trakama koje prikazuju gvozdenu pesnicu, zastitni znak grupe, zatim munju i zvezdu. Bilo je to prilikom proslave dvadesetogodisnjice, do tada nista slicno nije bilo vidjeno, svi su bili zadivljeni odvaznim i originalnim simbolima. Sacuvati stari navijacki duh, to treba da bude duznost svima nama. Treba da sacuvamo i prenesemo na mladje, bes, odanost, duh, protivljenja prema drustvenim nepravdama i politickim igrama. U GSF ucis kako se navija, kako se zivi i raste u zajednici, ucis sta je solidarnost. U danasnjem fudbalu jedino medju navijacima nema zadnjih namera, oni su originalni, oni su zanimljivi, pa ipak su oterani na margine. Oni su nosioci vazne, romanticne uloge boraca protiv televizije, novca i sponzora, protiv onih koji misle da u fudbalu nema mesta za plemenita osecanja.

    Ujedinjeni navijaci
    ​
    Nastali smo pre 30 godina kao „Panthers“, ’81. smo postali GSF, a danas smo spremni da svim snagama podrzimo zamisao o zajednickoj organizaciji svih navijaca Salernitane. To je nas san, cilj koji zele da postignu svi navijaci, i za koji vredi patiti i boriti se. Imamo priliku da jos jednom zaprepastimo italijansku navijacku scenu, bila bi prava ludost ne uraditi to. Na istoj tribini navijaci bi mogli da osete zar i strast navijanja za Salernitanu, a da pritom ne izgube identitet svoje grupe. Velika zajednicka tribina je primer koji i drugi treba da slede, i kojim ce navijaci Salernitane jos jednom prilikom ostati zapamceni u istoriji.

    Ultras Plaitano – koliko ih samo ima!
    ​
    Verujemo da smo svi na istoj talasnoj duzini. Salerno zasluzuje prvu ligu, jer njegovi navijaci su odavno prva liga! O tome govore koreografije, strast u navijanju, odusevljenje, zadivljujuce cifre. Jedino sto kvari sliku su neka „neobjasnjiva“ ponasanja, ali ona su uvek proizvod licne inicijative. Udruzenje GSF – Ultras Plaitano sastoji se od desetak aktivnih grupa. O grupi Ultras Plaitano prica nam Raffaele Russo:

    Desilo se cudo

    Pocecemo od 1978. istorijskog datuma. Salerno, Italija, desilo se cudo i rodjeni su Ultras Plaitano, u samom centru grada, svakog bozjeg dana, jedna vesela druzina prodaje dusu djavolu zbog ideala, zbog jedne zastave, zbog necega sto je iznad svega i svih, zbog Salernitane i njegovih stanovnika.

    Predstavljanje

    Vraticemo se malo unazad, u 1963. godinu, jednom tragicnom dogadjaju. Ime smo dobili po jednom navijacu koji je tragicno zavrsio, bio je Giuseppe Plaitano. Samo hitac iz pistolja, i sve nade su nestale, ali ostace ime ciju slavu pronosimo sirom Italije i Europe. Proslo je mnogo vremena od tog nesrecnog popodneva ’63., ali nije se promenio smisao koji su, tada klinci, sada odrasli ljudi, pridavali i pridaju nestanku dragog druga sa kojim su mnogo toga prosli. U to vreme zvanicno jos uvek nije postojao navijacki pokret, ali veoma brzo posle toga je doslo do organizovanja grupe. Do stvaranja je doslo 1978. i to je nesto sto je davalo toliko podstreka svim fudbalerima koji su ikada imali cast da nose dres Salernitane.

    Navijacki duh
    ​
    Ultras Plaitano predstavlja jednu od arterija juzne tribine, zajedno sa GSF. Neraskidiva veza sa Salernom i Salernitanom. Tokom cele istorije smo prozivljavali svaku sezonu na tribinama, sa nadom da ce nam se snovi jednog dana ostvariti. Mnogobrojni „predsednici“, koji su upravljali sudbinom kluba, nisu uvek radili u interesu grada, vec su sportu pretpostavili novac i slavu, a podrsku navijaca su uzimali zdravo za gotovo. To je nanelo stetu celom sportskom svetu naseg grada, ali nije umanjilo zar i upornost onih koji i dalje veruju i verovace uvek. Kako izaci na kraj sa situacijom koja je gasila nadu u pobedu i zelju da budemo ucesnici istorije. Upravo tako je odluceno da se organizuje navijanje kao pokret, da se sto vise ljudi okupi pod istim simbolom, da hiljade pojedinacnih glasova postanu samo jedan jedinstveni urlik. Mnoga zadovoljstva potekla su upravo iz tog sveta koji se stvarao, i od te te sile koja nas je podarila istoriji, kao primer koji treba slediti. Proveli smo mnogo godina u ligi koja nije zasluzivala nase prisustvo, ali bez ponizenja, bez stida, bez ogranicenja. Nikada se nismo ogresili o boje svog tima, mi smo navijaci Salernitane, i umrecemo kao takvi. Za ovih dvadeset godina nikad nismo nista dobili na poklon, nikakav novcani prilog za gostovanja. Nikada nismo pokusali da unovcimo nasu veru ili nasu navijacku strast. Strana nam je svaka vrsta reklame ili preteranog exponiranja koje moze da sipadne smesno. Nikada nismo pristajali na kompromise sa predsednicima (klubova) ili politicarima koji su trenutno aktuelni. Nijedan nas clan nikad nije dao intervju u svoje ime, ili istupio kao pojedinac.

    Vrednosti

    Posto postojimo vec dugo, imali smo prilike da vidimo i dozivimo kako se menjaju svi oni ideali koji su decenijama obelezavali navijacki svet. Ko danas odluci da se priblizi ovom nacinu zivota, cini to iz mode, ili da bi oponasao druge, ili nema nista pamtenije da radi nedeljom popodne pa misli da su tribine mesto gde se sastajes sa drugovima da ubijes vreme. Ali to nismo mi!! Ostajemo verni onim tradicijama koje nas izdvajaju od drugih i koje nas cine srecnima sto smo navijaci. Mi smo oni „starog kova“, mi smo bili prvi, mi znamo sta znaci ici na gostovanje bez policijske pratnje, mi smo od onih sto se nedeljom bude u 8 da bi poneli dobose i transparente, mi sada uzivamo postovanje jer smo godinama samo davali, a nismo nista dobijali zauzvrat, i danas zasluzujemo ovu znacajnu poziciju koju imamo. Ako je navijacki pokret sinonim za uzivanje u tudjim naporima i ulaganjima, bez licnog doprinosa, onda ne zelimo da imamo veze sa tim svetom, i ostacemo usamljeni na svom lepom ostrvu koje predstavlja nasa grupa, i bicemo zasticeni od licemerja i foliranja. Ako je pak navijanje sinonim za bezuslovno podrzavanje i bodrenje svog tima, za zrtve i sate i dan.e provedene na tribinama, onda smo ponosni sto smo izabrali ovaj nacin zivota.

    Unutar grupe

    Onaj ko cvrsto veruje u vrednosti navijackog bitisanja dobro zna sta trazi i sta zeli, nije na nama da odredjujemo pravila vladanja, i kako treba da izgleda savrseni navijac.
    Verujemo da svako mora da sam kontrolise svoje ponasanje, i da odluci koji pravac ce da sledi. Dela ce da sude o svakoj tribini i svakoj navijackoj grupi, o svakom navijacu, ili kvazi navijacu. Nicemu ne sluzi iskazivanje snage sramnim postupcima, snaga je trenutna, a velicina se meri vremenom, i sposobnoscu da se stadion uvek napuni, i kada igramo glavnu ulogu, i kada prozivljavamo teske trenutke.

    Buducnost

    Pripadnici grupe Ultras Plaitano nece nikada promeniti svoj nacin postojanja. Vremenom smo postali izabrani, i oni koji se danas pronalaze u tim vrednostima ne zele drugo osim da nas slede. Nije slucajno to sto smo jedni od retkih koji uspevaju da organizuju masovna gostovanja, i to sto imamo mnogo pocasnih clanova i pristalica. Vezani smo za svoju tradiciju i simbole, cela Italija nas zna i postuje zbog naseg navijanja i bodrenja.

    Prijateljstva
    ​
    Nasu grupu vezuje veliko prijateljstvo sa grupama Ultras Barletta i Ultra Pagani, ali ne treba zaboraviti ni legendarno bratimljenje sa navijacima Reggio Calabrije i Barija. U poslednjim prvenstvima druge lige imali smo prilike da se sretnemo sa mnogim grupama iz srednje i severne Italije, i ti kontakti ce u buducnosti prerasti u korisnu razmenu iskustava. Postoje mnoga neprijateljstva, ali to nikada nije bila mrznja, a nije svako ni dostojan da nam bude neprijatelj. Prema nekim timovima postoji vec istorijska netrepeljivost (naprimer prema Cosenzi), prema nekima je nestala kao sto su i oni sami iscezli sa svojim klubovima (koji su propali), prema nekima je posledica vise sile (kao prema Veroni).

    I na kraju…
    ​
    Kao i na vecini drugih stadiona, prisustvujemo dekadenciji navijackog pokreta i nestanku navijackog ponosa. Mi se iskreno nadamo da je to samo prolazno i da ce se uskoro vratiti one stare vrednosti, tako drage onima koji su ih preneli do danasnjih dana.
  • Федајн Рома

    Федајни су до 72. године су били палестинска ослободилачка организација, али од 72. године за навијаче Роме то је група са јужне трибине. Федајн, храбар избор за име у том периоду.  Топло мајско поподне, на углу „Via Tuscolana“ у крају „Quadrato“. Да , тачно у центру краја „Quadrato“. Федајни су рођени као левичарска група, али сада се дефинишу као аполитични. Идеја о оснивању групе је потекла од групе пријатеља из истог краја „Quadrato“, вођени само љубављу и жељом да се удруже како би подржали Рому, сматрајући стадион као место сусрета, да би се смејали, шалили и проживљавали заједно емоције према своме клубу, пратећи га својом песмом.
    Федајни се већ 28 година састају иза црвено жуте заставе.
     Група нам је нешто веома важно, она се брани и уздиже. Са поносом говоримо да се никад нисмо ујединили са Комадом, одлучивши да останемо аутономни, истовремено постали смо историјска група у целој Италији.  Одупирали смо се свим модама и никад се нисмо поделили. Наш однос са „CUCS“ је био добар, била је то добра прича али је доста претрпела због случаја Манфредони. Крајем осамедесетих Команда није више имала утицај на целу трибину, постала је група као и све остале. На трибини важи закон јачег, морате се бранити, они то нису успели.
    Деведесете година су биле јако бурне за клуб а југ је све то истрпео и у ваздуху се осећала јака потреба за променама. Преко бубњева, преко старих песама, старије генерације направио се простор за АСР Ултрас групу. Федајни су колико год то чудно сада звучало, били јако повезани са новом групом.  Смишљане су нове песме, рађене кореографије, нови барјаци, заставе.  Наша група се ангажовала око свега овога али фалила је подршка и остатка трибине. Сви би смо требали сарађивати и међусобно се уважавати, учествовати заједно у подизању трибине. Двадесет и осам година на трибини иза наше заставе довољно је да приметимо да се навијање променило, да су се људи променили и изнат свега начин функсионисања трибине. Федајни су герилци и то је етикета која се даје људима који су трибину доживели на прави начин. Данас наилазимо на потошкоће већ при налажењу карата за утакмицу, са председником који ни на који начин не покушава да помогне навијачима. Под пратњом смо од изласка из куће па до повратка у њу.  Није фер,  систем нам одузима слободу, а фудбал је огледало друштва. Фудбал се промени а највеће последице плаћају навијачи. Узмимо везу са играчима, недодирљивим звездама, Федајни нису заборавили утакмицу ове године у купу са Пјаћенцом. Двеста навијача Роме је 120 минута кисло на трибини, утакмица се завршила, играчи нам окрећу леђа и одлазе у свлачионицу, ниједан гест према тим људима на трибини, према ултрасима. После тога је одлучено да се пева само Роми, не и играчима. На крају сезоне је обављен разговор са неким од њих.                                            
    Федајн Рома 2000. година.