ZAVATT – BOULOGNE BOYS 85′
Како си почео да навијаш за ПСЖ?
Почео сам да навијам без неког претераног предзнања. Нисам превише марио за фудбал кад сам био клинац. Почело је одрастање, и једног дана ме је очух са којим сам живео од треће године а који је био велики фудбалски навијач одвео на утакмицу на Парку. Била је то утакмица ПСЖ – Матра Расинг (8. април 1988.), били смо на бочној трибини. Већ испред стадиона сам видео неке момке како јурцају, плашио сам се наравно, имао сам само 9 година. Ствар која ми је оставила најјачи утисак су навијачи на трибинама, на Булоњ трибини били су навијачи ПСЖ-а док су на Отеји били они из Матре. Провео сам утакмицу више гледајући на Булоњ трибину него на терен. Кад је Матре постигао гол видео сам људе око мене како устају и радују се, нисам то разумео. Да сам дошао на Парк Принчева да подржим ПСЖ у том тренутку било ми је јасно, осетио сам облик беса и добро га се сећам. Зашто они навијају за други тим!? Ту је био и Џоел Батс на голу ПСЖ-а, када сам почео да пратим фудбал желео сам да будем голман, да будем као Џоел Батс.
Да ли си наставио да идеш на утакмице са својим очухом?
Да, све до неке 12, 13 године. Ишао сам све више и више и увек се трудио да заузмемо места што ближе Булоњ трибини, што ближе атмосфери и навијању. Сећам се да сам ишао на Парк носећи у торби ролне папира, хтео сам да сам направим неку кореографију. Тако смо ишли заједно, све док нисам могао сам.
Кадa је то било?
Тек када сам уписао средњу школу. Био сам уморан од слушања радио преноса утакмица код куће. Живео сам у крају Ангјен ле Бен и имао само 14 година. Није било лако доћи до стадиона одатле, морало се ићи возом. После утакмице не бисте смели да пропустите последњи воз, јер бисте назад морали пешице. Понекад сам ишао са својим малим скутером на утакмице. Једног дана сам одлучио да одем на навијачку трибину. Не нужно на Булоњ или на Отеји, јер је Отеји тад већ постојала као навијачка трибина. Да будем искрен мало сам се и бојао да одем на Булоњ трибину. Мој први меч на навијачкој трибини је био на Отеји, а први пут на Булоњу сам био против Арсенала (29. март 1994.). Пре те утакмице, и даље сам убеђен ( а то је лична фантазија због шока ) сам видео мртвог Енглеза, поред станице Тотал. Нашао сам се ту случајно и присуствовао нечему за мене невиђеном до тада – навијачкој тучи. Почело је одједном и са свих страна, усрао сам се. Видео сам оног Енглеза на земљи разбијеног, стварно разбијеног. Кола су се зауставила на семафору и из кола су истрачала три, четири момка. Сећам се његове главе коју су ови момци изударали са свих страна. Издеформисала се као крпена лутка. Ако је овај човек још увек жив, дугује велику захвалност момку са бензинске пумпе који је изашао са пиштољем и пуцао у ваздух. И после свега виђеног, ја сам требао ићи на ту трибину. На путу до стадиона упознајем једног момка и упитаo сам га да ли је опасно ићи на Булоњ, он ми одговара „Не, добро је, не брини“… Сећам се тог уласка на трибину, страх у стомаку помешан са узбуђењем. Бетонски Парк се тресао, пењам се степеницама и случајно се нађох у блоку Булоњ Бојса. Лудачки осећај… Од тог дана, у мојој глави је све постало другачије. Од тог тренутка крећем редовно на стадион, на кварно, да моји не би сазнали. Убрзо су дошла и прва гостовања, до Стразбура и Каена, не тако далека. Ишао сам возом са осталим момцима, углавном старијим.
Интервјуисани члан групе Булоњ Бојс 85 – Зават.
Старији су те одмах узели под своје?
Не у почетку, али у једном тренутку да. У почетку сам на утакмице ишао са пријатељима из школе. Ишли смо и на Отеји трибину, пар пута сам се нашао у Лутеће Фалко сектору и момци су били супер фини према нама, њихова прича је била на месту, али… нешто ме је вукло на Булоњ. Пола године смо тако шетали између Отеји и Булоњ трибине. На Булоњ трибини сам полако почео да добијам прва задужења, на пример, да поделим летке по трибини са печатом Бојса, да продајем фанзине, за мене у том тренутку то је био огроман, јако одговоран задатак. Био сам јако поносан. Све ми се то свидело и тако је све почело. Добио сам своју прву Булоњ Бојс картицу 1996. године. Почео сам свуда да путујем са групом. Посебно бих из тог периода издвојио финале Купа Купова у Бриселу. За ово гостовање била је озбиљна организација, скоро 150 аутобуса кренуло је из Париза. То је био важан тренутак у мом навијачком стасавању, први пут сам се у аутобусу нашао са тврдим језгром. Нисте на дну аутобуса, испред сте, али ту сте, шараге ће доћи неколико година касније. Почео сам да се зближавам са људима из екипе, упознавао сам нове људе, Пријатељства са тих путовања су за цео живот. Ти људи су и данас моји добри пријатељи и кумови, заједно проводимо много времена и ван трибине.
После Брисела полако почињем да добија значај у групи. У сезони 1996/1997 први пут узимам мегафон у руке. Била је то мала утакмица, ПСЖ – Ница, досада и лош фудбал са терена су се пренела и на трибине. Дечко са шипке је спустио мегафон са стране – више је попио. Узимам мегафон и покушавам да анимирам људе, да подигнем трибину. Осећао сам се опуштено и удобно од самог почетка. Да ми добро иде добио сам потврду од остатка трибине и групе, речено ми је да наставим то да радим. Следеће сезоне то дефинитивно узимам под своје и не остављам све до 2005. године. 8 година, на свим утакмицама осим када су забране ја сам био на шипци.
Колик утицај на групу су имали остали навијачки покрети у Европи, посебно мислим на Италију и Енглеску?
За разлику од већине другара у групи, мене је више привлачила енглеска култура навијања. Пабови, рок, панк, песме са дубљим текстовима који се често односе на историју краја, града, клуба. Песме са снажним значењем. Мада, никада нисам био искуључив, енглеска култура ме је фасцинирала, док сам се италијанима дивио због кореграфија и изгледа трибине. Свакако је да су и једна и друга култура утицали на групу, направили смо спој и извукли добро из оба покрета.
Како бисте дефинисали Бојсе у навијачком покрету?
За мене у једној реченици. Бојсу су прва права ултра група у Француској, заједно са са „CU84“ из Марсеја. Ултра група која је настала на трибини која није била ултра, група која је желела да анимира трибину која је била тако енглеска. Група која се издвајала, штрчала од остака, са заставама, кореографијама и песмама. Од рођења па до свога нестанка Бојси су задржали курс, визију навијања и никада нису одступали од тога. Било је успона и падова, група је пар пута скоро нестајала. Био сам део новог таласа људи, који су успели да се интегришу захвуљујући старијим момцима који нису одустајали од приче. Мислим да је то био кључан период, мислим да смо заједно спасили групу тада.
Које су ваше најбоље успомене из Копа?
Свакако да је ту мој први меч на Булоњу против Арсенала. Ту је и славна утакмица против Реала 1993. године. Није могла да се контролише атмосфера, коп се једноставно запалио, то је било толико гласно да вам је одјекивало у ушима. Уши су ми звиждале, биле су презасићене. У ствари, сећам се да сам ту утакмицу провео на Отеји јер места за Булоњ није било, али те ноћи горео је цео стадион. Нешто касније, издвојио бих утакмицу са Букурештом 27. август 1997. године. Ја сам био за мегафоном ондосно микрофоном тада, мислим да су ми многи у том моменту завидили. Био сам за микрофоном готово четири сата. Почели смо са навијањем сат ипо пре почетка утакмице, и никад до тад нисам осетио толику енергију и жар. Чим бих нешто повео са шипке, 6000 људи би то наставило, тако јако и моћно, као никада до тад. Булоњ је био пун два сата пре утакмице, Отеји исто. Недељу дана нисам имао глас, кад сам отишао кући у ушима ми је толико звиждало да нисам ништа чуо. Те ноћи није било могуће спавати, нешто између узбуђења и безброј слика које ти пролазе кроз главу, а да не спомињем додатно зујање од бубњева. Поред овог меча против Стеауе издвојио бих и утакмице против Ливерпула 1997. године. као и утакмице против Марсеја 1999. или онај меч из 2008. године када смо изборили опстанак.
Јеси ли био на Енфилду?
Да, једно од мојих најдражих гостовања. Изванредна прва утакмица и добродошлица енглеза, добра туча је то била, и атмосфера на стадиону је била добра. Квалификујемо се са поразом од 2:0, прелеп осећај славља на Енфилду. Однели смо победу тог дана на свим пољима.
Да се вратимо на историју Булоњ трибине, да ли сте ви једина група на њој која је тврдила за себе да је ултра?
На трибини су постојале и екипе „Rangers“ и „Gavroches“, али ако можемо да оценимо посвећеност целом том ултра фазону, Булоњ Бојси су били десетка док су они били нека шестица. Уствари они су били нека мешавина ултра и „Indep’“ покрета. били су између та два… У „Indep“ покрету је било свега и свачега али мора се рећи да су били увек центру свих дешавања на трибини. Остатак трибине је био између „Indep’“ и „Hool“ фазона. Неки су волели више туче и насиље и није их било на свакој утакмици, али су били прави заљубљеници у плаво-црвене боје. Хоћу да кажем да им није насиље био главни мотив постојања и доласка на стадион. Они нису увек певали, нису зато што су гајили онај енглеске фазон, али ја сам их заиста поштовао због те љубави коју изражавају на свој начин. У сваком случају, када су неке од наших кореографија и активности захтевали активирање целе трибине, они су увек то испоштовали и односи су били коректни.
Ваша омиљена кореографија на К.О.Б-у?
Тешко питање. Добра је била она за 15-ти рођендан Бојса, такође кореографија за 20-ти рођендан групе, јер је било много анимација пре, за време утакмице и на полувремену. Она против Меца са Тријумфалном капијом је била одлична. Такође против Марсеја 2002. године. Требало је осам месеци да се припреми та кореографија. Све је било ручно нацртано и ово је био први пут да се на Парку користи кров за спуштање кореографије вертикално испред трибине.
Да ли било тешко анимирати целу трибину?
Да, јер цео К.О.Б није ултра трибина. Да бисте постигли једногласност било је неопходно наћи компримис, у неким ситуацијама и тактизирати. Чињеница је да сам имао поштовање од већег дела Булоњ трибине ми је олакшавало посао. „Indeps“, „Rangers“ и „Gavroches“ су ми увек говорили да када узмем мегафон више нисам Бојс, већ као представника целе трибине. Чак сам у више наврата и ускакао дубље у трибину, кад је атмосфера на трибини била лоша нисам увек стајао у језгру окружен Бојсима, мојом екипом. И ја сам добијао критике, вређали су ме, вероватно неки и мрзели али сам наставио да стојим усправно на шипци. Моје највеће задовољство је била расположена цела трибина. Моја екипа јесте Булоњ Бојс, али важна ствар је била да у прављењу атмосфере не учествују само Бојси већ да се то прошири на целу трибину и да сви заједно правимо навијачку атмосферу.
Како сте проживљавали критике на рачун Булоњ Бојса?
Разумео сам их, било је неспоразума, медијских игара. Полазна тачка је увек била да се у имену групе налази Булоњ. Тако је људе који су све посматрали са стране збуњивало то Булоњ Бојс и Коп Оф Булоњ. Чим би се нешто издешавало на трибини, све је одмах повезивано са Бојсима. Знао сам шта група ради, њену филозофију, живео сам с њом. Не кажем да је 100% људи у групи било савршено. Али барем сам знао да све званичне поруке групе одговарају мојим вредностима. Група је била аполитична и ми смо редовно подсећали на то. Навијачи су то знали. Није било лако сваки пут, оно што ме је повредило било је да неки људи нису схватили то да ако Бојса нема само је радикалнија страна трибине могла да исплива на видело, то да су Бојси увек били ту да потуре леђа испред целе трибине. Било је лакше у неким тренуцима напустити К.О.Б. него остати, борити се и одржати наш правац.
Истина је да сте понекад били они којима је већина на трибини били насилни навијачи?
Истина је. Могли бисте бити љути некад на неке „Indepsе“ али у исто време не бисте требали дирати Бојсе. Било је ту доста парадокса. Ми смо вероватно некада и били досадни остатку трибине јер смо били можда и превише у нашој ултра заблуди. Хтели смо да направимо спектакл на трибини. „Indepsi“ по дефиницији то не желе, не желе да им икакав „вођа“ наређује и ја то разумем. Они желе да подрже клуб на свој начин, то поштујем. На Отеји је било више људи који су разумели ултра фазон и разумели мегафон и бубањ испред себе. Али наша трибина је била Булоњ и Б3 плави сектор. Није увек било лако и било је тренутака напетости али морали смо да будемо јаки и да издржимо све и останемо чврсто ту где смо.
Kако сте поднели успон Вираж Отеја?
Ја лично, врло добро, без сумње. То је мене мотивисало да учиним још више за своју групу, јер је неизбежно дошло до међусобног „такмичања“. Као и код сваке конкуренције, ви се трудите да будете бољи од других. То је било корисно за све париске ултра групе. У то време је и даље постојало међусобно поштовање, посебно са Лутеће Фалком и првом генерацијом Тигриса. Када смо путовали на гостовања, то смо радили заједно. Са друге стране, код неких наших чланова постојала је и одређена доза презира, јер им је трибина настала одмах након што је Canal+ преузео управљање клубом, 1991. године. Истина јесте да су формирани и финансијски помогнути од стране управе, али, 10 година након оснивања, то су биле потпуно легитимне групе, као што је и наша. Крајем 90-их и почетком 00-их мало која трибина на свету је имала такву бројку на утакмицама. То нас је нас чинило још јачим.
Да ли је трибина одговарала на довикивање Вираж Отеја?
Нисмо били ми ти који су требали да одговоре. Чувено довикивање „Allez Paris“ је иницирано са наше стране. Мислим да је то била утакмица против Марсеја. Пре утакмице сам се нашао са Жилом (надимак Мак Мега, један од вођа Лутеће Фалка), и рекао сам: „Слушај, желим да покушамо нешто. На наш повик „Allez Paris“, ви одговорите са „Paris est magique“. Жил се сложио, одабрали смо тренутак у току утакмице, сигнал смо потврдили махањем заставица, трибине су заћутале. Успело је из првог пута, било је право уживање, цео стадион се подигао на ноге. Сваки пут када се вратим на Парк Принчева и изнова чујем, ја се најежим, преплави ме носталгија. Моја душа је и даље тамо, без обзира шта се све издешавало. Ја и даље сањам. Једног дана ћу отићи на Булоњ, ући ћу у средину једне мале групе, попећу се на ограду и рећи ћу им. „Ок момци, није лоше то што радите, али сада ћемо то урадити како треба. Показаћу вам.“ И стојим на огради, све док цела трибина не устане на ноге… Али, ипак је је то само сан.
Да се вратимо Булоњ Бојсима. Испричај нам нешто о легендарној сцени у француском навијачком покрету, а то је застава у рукама навијача Бордоа.
Све је почело са наше стране, лоше одрађеном утакмицом. Играо се Куп Француске за сезону 97/98, гостовање у сред недеље, удаљени Пау. Са наше стране кренуло је 10ак људи, колима, носећи заставу. По завршетку меча и одласка ка колима упали су у заседу од стране добро наоружаних и бројнијих навијача Бордоа (Ултра Маринес). Линчовани су, и застава је изгубљена. У тој групи момака био је Николас, један од главних људи наше групе задужен за организацију, ненасилан и миран тип код кога је у том тренутку био ранац са заставом. Држао се колико је могао, али није издржао. Од тог тренутка, група Ултра Маринес постала је наша једина и највећа мета, бес је био толики да нас од тог тренутка није занимала ни једна друга група или клуб. Следеће гостовање Бордоа на Парки Принчева је дошло убрзо након инцидента. Имали смо план да их нападнемо пре меча, да нападнемо парк или аутобусе, да их нападнемо директно на стадиону. Нису имали муда да је изваде (или понесу). Избацили су паролу „Дечаци су пали, девојке су силоване“. Тај дан никада нећу заборавити, био сам обузет толиким бесом као никада у животу, од нервирања сам почупао и микрофон на трибини. Нисам могао да се контролишем ни ти да препознам себе. У глави је било само једно – освета. То је било више од комада тканине. Били смо нападунти, понижени и извређани. У условима који је косе са начелима ултра покрета у које смо чврсто веровали и којима смо се одувек водили. Превише лако и нечасно!
На следећи меч против Бордоа смо чекали до следеће сезоне. Предвиђено је да прва утакмица у сезони 8.августа 1998. буде гостовање тамо. Све мисли су нам биле упрте ка том датуму. Кренули смо да се мобилишемо средином лета. Пописали смо све наше чланове, правили смо појединачне састане са сваким од њих понаособ, врло методично, са једним циљем. На крају смо дошли до цифре од 40ак људи који ће покушати да врате заставу. План је био амбициозан. Успели смо да пронађемо адресу лика који нам је типовао заставу. У Бордо смо стигли дан раније, али тек након наших „indeps-a“. Они су направили срање у некој пивници, тако да се алармирала целокупна полиција града, који је се убрзо нашао под опсадом. То нам је поприлично искомпликовало ситуацију… Докопали смо се адресе, а на тој локацији се налазила јебена ватрогасна станица. Лик је био јебени ватрогасац. Мало је рећи да је добио батине. Следеће јутро и дан утакмице. Скупили смо се у граду, и они су знали да смо ту. Послали су екипицу коју смо спазили, али то им и јесте био циљ. Како смо јурнули за њима, преко Place de la Victoire, увучени смо у мале уличице, и директно на групу од 30-ак са металним шипкама наоружаних Маринаца. Ту су биле њихове просторије, а када смо се појавили у улици, врата су се отворила. Убрзо их је било преко 100. Њихов вођа стаје на чело групе и крећу ка нама. Ја сам био на челу наших момака. Остатак групе иза његових леђа је стао а он је прилазио о говорећи мени: „Зават, ти и ја.“ Кажем, „Ок, али ако те пребијем, вратићеш заставу“. До фер туче није ни дошло јер нико није могао да обузда толики број бесних људи. Држали смо се добро, нисмо одмицали, и нисмо им дозволили да нас окруже. У поподне су се сви Парижани окупили на Place de la Victoire, тада смо били бројчано једнаки, кренули смо истим путем, и разбили смо их, али нисмо успели да нађемо нашу заставу. У том тренутку сам постао свестан да је никада нећемо вратити. Једино што нам је преостало јесте да урадимо исту ствар, али да их понизимо.
Када су гостовали у Оксеру, скупили смо 50 људи. Напали смо их, али су се добро бранили. Нисмо успели да дођемо до њихове главне заставе, али смо се вратили са пар мање битних застава и групних шалова. Mислим да су тада схватили да их никадан нећемо пустити. Следећи пут када су стигли у Париз су били јако опрезни, али мислим да нису ни сањали да ћемо то урадити код куће, пред будним оком свих. Организовали смо групицу од десетак људи. Нико није знао за план осим људи који се налазили у тој групи. На полувремену утакмице смо се спустили у канал и дошли до Сектора Ф, изнад кога се налазила трибина за гостујуће навијаче. Стргли смо ударни транспарент, да нису ни приметили да га нема. Док су схватили шта се дешава, њихова застава се већ вијорила на нашој трибини. Оно што хоћу да нагласим, је да они и даље мисле да смо то урадили уз помоћ клуба, што је потпуна лаж! Када је почело друго полувреме подигли смо заставу наопачке. Сви су били у неверици јер за цео план знао врло мали број људи. Цео стадион је устао, а ми смо кренули са скандирањем „А где је онда, где је Ултра застава“. Са Вираж Отеја је одјекнуло „Булоњ, Булоњ, Булоњ“. План нам је био да је запалимо у њиховом граду. То смо и успели, однели смо заставу на следеће гостовање, успели да је унесемо и запалимо. Из поузданих извора знам да су многи са њихове трибине плакали док су гледали како гори. То није било све са те утакмице. Остали смо им дужни батина. Кренули смо на гостовање никада јачи, ноћ пре утакмице, са пуним аутобусом. Целу ноћ је било наелектрисано. Знали смо да ће ујутру доћи на стадион како би постављали кореографију и уносили материјал а наш је план био да их сачекамо. Стигли смо у зору и распоредили се у мањим групицама од по 3-4 човека недалеко од њихове трибине. Видели смо их да прилазе, њих 50-ак. Како су се приближили кренули смо са нападом. Било је баш добро, али убрзо је постало превише сурово, морао сам да зауставим целу акцију. Многи њихови момци су остали да леже, укључујући и вођу којег сам поменуо раније. Плашио сам се трагедије, кроз главу ми је прошао онај Енглез када смо играли са Арсеналом. Многи су му замерили због тога, јер ко зна шта би све завршило код нас да се ишло „до краја“.
Да ли је ваша реакција била 100% исправна и оправдана?
Да. Све је то део приче. Чак ако некада неки поступци нису у складу са неким неписаним правилима навијачког ултра покрета… они се могу десити под одређеним околностима.
Можете ли нам рећи о гостовању на Велодрому 17. Фебруара 2001. године?
Било је то након утакмице Лиге Шампиона која се одиграла у Сан Сиру против Милана (14. фебруар 2001). Добар део групе је био у Италији, а утакмица у Марсеју је требала да се игра три дана касније. Дошли смо у сукоб са управом. Њихови услови за добијање карата за дерби су били идентификација и полицијска пратња у организованим аутобусима. Ми као група нисмо хтели то да прихватимо, иако су групе са Вираж Отеја прихватиле те услове уз обећања клуба да је ово изловован случај. Хтели смо да их сами организујемо, као што смо одувек радили. Преговори са управом су вођењи недељу дана у напред, чак и пре одласка у Италију. Наши услови су били једноставни, њихови за нас тотално неприхватљиви. Mи смо у томе свему ишли толико далеко да смо чак имали и састанак са комесаром за безбедност ОМ. Дошло је до одређених уступака са обе стране и договорено је да нам клуб обезбеди карте и самосталан одлазак на утакмицу уз то да пријавимо регистарске таблице наших аутобуса / аутомобила / комбија. Иако смо прихватили те услове, клуб је два дана пред утатакмицу одбио да нам прода карте. Одлучили смо да кренемо возом, без карата. Kренули смо вече пре, 150 људи. Нисмо имали конкретан план, тако да је један од предлога био да се изађе у Авињону ( 100 km северно од Марсеја ) и одатле наставимо аутобусима. Већина се није сложила, отишли смо директно за Марсеј, не знајући шта ће нас чекати на главној станици. Стигли смо у 9 ујутру, на станици нас је чекала полиција и нама добро позната лица, три париска спектора, Жираф, Мутард и Теди. У том тренутку се појављује и директор јавне безбедности града Марсеја , изашао сам пред њега. Он ме пита: „Имате ли карте?“ „. Кажем, „Не“. Он: „Која је ваша идеја? „. Кажем, „Да са трибине подржимо свој клуб.“ Очекивао сам да предложи да нас спроведу до стадиона. Одговорио ме је да без карата стадион видети нећемо. Погледи су нам се срели, обојица смо добро знали шта то значи.
Kренули смо да излазимо са станице, да певамо. Нисмо били наоружани, а и полиција није кренула са нама. Пролазници нас у неверици гледају са страхом у очима. Видимо групицу њихових момака како скутером пролећу поред нас, али се не заустављају. Пресекли смо „Canebière“ главну улицу и кренули ка Веледрому. У близини стадиону налећемо на групу од 50-ак навијача Марсеја који су се разбежали пред нама. Осећај је изванредан, aдреналин помешан са страхом, јер знаш да знају да смо ту, и да ће их се скупити 300,400,500, али у том тренутку се осећаш моћно. Певали као никада до тад, било је 10 сати ујутру! Одлучили смо да се спустимо до мора, до плаже Прадо, 15-ак минута хода од Веледрома. Наоружали смо се и чекали, дан је пролазио, a њих није било. Тек око 17ч је стигла полиција, неки инспектор нам је пренео поруку да председник ПСЖ-а Laurent Perpère жели да нас прими на стадиону. Мислили смо да су попустили. Полицијским колима крећемо Ник и ја, испред стадиона нас је дочекао комесар за безбедност ОМ, који је заједно са нама кренуо на разговор са управом и чак био на нашој страни. Иако су и људи из ОМ ургирали, наша управа је остала при ставу да нећемо присуствовати утакмици.
Вратили смо се на плажу, а када су остали момци чули вести, тензија је почела да расте. Кренуле су и прве чарке са полицијом. Улазимо у неке аутобусе који нас возе ка стадиону, али се заустављају недалеко од њега и скрећу у неке хангаре и шупе где нас истоварују.У том тренутку смо се већ помирили са поразом. Пошто су били ограђени жицом видели смо момке из осталих париских група како пристижу на стадион. Иако их је полиција спроводила ка улазу зауставили су се и пришли нама, нису хтели да се склоне док нас не пусте и док не уђемо сви заједно. То натезање је трајало 20-ак минута, а на наше инсистирање, групе су ушле на стадион. Било је око 800 људи, укључујући и групе Rangers и Gavroches са Булоњ трибине. Похвално је што су остале екипе показале навијачку солидарност, и што су биле спремне да остану испред. Мислимо да је и сама жеља била довољна, и да није било сврхе да наш сектор остане празан на овако битној утакмици. Изгубили смо са 1-0. Чули смо славље након гола Олимпика. Након завршетка утакмице полиција нас враћа у аутобусе и вози до железничке станице где улазимо у воз и враћамо се за Париз.
Када си престао да будеш активан члан Булоњ Бојса?
Негде око 2004. године. Прекретница у мојој навијачкој каријери била је утакмице ОМ – ПСЖ, играна 9. Марта 2003. године, победили смо са 3-0, уз два гола Роналдиња. Било је то паклено гостовање. На наш сектор су испаљивали сигналне ракете, бацани су делови ВЦ шоља и лавабоа које су изломили у свом сектору да би имали са чим да нас гађају. Гађани смо поморанџама у које су забодени жилети. У једном тренутку је пролетела 10 cm од мог лица. Пре утакмице су ослабили шипке на огради где смо стајали, и одакле сам водио навијање. У једном тренутку је пукла, пао сам и изгубио свест. Следеће чега се сећам је да сам се пробудио у амбуланти на Веледрому. У току утакмице је повредеђено око 70 навијача ПСЖ-а. Када сам се пробудио нисам осећао десну руку, а лева нога ми је била завијена. Након тога сам пребачен у болницу Тимоне у Марсеју. Срећа, прошао сам без већих повреда. Рано ујутру сам пуштен. Неколико месеци пре ове утакмице сам постао отац, жена када је сазнала шта се десило је била ван себе. У повратку за Париз сам мислио само о њима, о породици и о томе колико она трпи. Одлучио сам да се смирим.
Реци нам још нешто о упечатљивим навијачким тренуцима.
Могу да вам причам о различитим гостовањима, али томе не би било краја. Са ПСЖ-ом сам доживео много тога. Од периода када је клуб играо завршницу Евро такмичања до тренутка када смо се борили за опстанак у лиги. Напоменуо бих сезону 2008 године се клуб борио за опстанак, имали смо јако лошу екипу, а стадион је био никад пунији. Прорадио је тај инат код навијача, јер смо се за опстанак борили до задњег кола. Како се сезона ближила крају, тако је било све напетије. Опстали смо захваљујући голу Амана Диане против Сошоа. То је сезона у којој су навијачи спасили клуб. Значи стварно си престао када? Изашао сам из целе приче 2006. године. И даље сам долазио на утакмице али више не као активан члан групе. Понекад би дошао до копа, да се поздрав са момцима. И тада су ме цимали, да се вратим, да се попнем на шипку, да узмем микрофон… Мене су на шипци наследили Тоине и Пјер Луи. Оно што сам волео и што ћу увек волети то је покрет, цео тај живот, пријатељства која су настала из њега. Живети тај живот јесте прелепо.
Водио си навијање на свим утакмицама?
Не на свим, али на великој већини.
Сети се неког занимљивог гостовања.
На пример, путовање за Корзику. Играли смо против Бастије, 30. април 2000. године. Ишли смо колима, узели смо рент а кар, 5 аутомобила. Сећам се да је било баш проблем и да их узмемо, тек је седма ауто кућа прихватила да нам их изда. Цело гостовање је трајало 3 дана, била је то права авантура. Утакмица резултатски нама није пуно значила, али је зато Бастија морала да победи да би изборила Европу, тако да су они били баш баш наложени. Са наше стране, ми као група смо били убедљиво најбројнији у гостујућем сектору. Поред наших 25 људи, ту је било још 10-ак момака из свих осталих других група заједно. Сећам се да је било невероватно топло, играло се у дневном термину, уз утакмицу у Атини против АЕК-а, сигурно најтоплија утакмица у мојој навијачкој каријери. Победили смо голом Петерсена у 90-ом минуту, и тада су кренули проблеми, корзиканци су хтели да сруше стадион. Држали су нас још 4 сата на стадиону.
Није било корзиканске побуне против полиције те ноћи?
Била је побуна против свега. И против полиције и против нас. Корзиканци су покушали да уђу на нашу трибину а нас је држала полиција. На крају утакмице остајемо на стадиону а жандари нам нуде да останемо да спавамо у њиховој станици говорећи „Ако не спавате у станици, мртви сте“, одбијамо њихов предлог. Те ноћи смо имали доста среће. Уствари, нашим аутомобилима је било дозвољено да се паркирају на паркингу запослених у клубу, човек за безбедност Бастије нас је одвео до тамо и да није било њега озбиљно бисмо најебали. Скоро сва кола у околини стадиона су била полупана осим наших. Те ноћи узимамо кола, пошто није било трајекта, морали смо негде да се склонимо. Околним путевима, стижемо до неке штек плаже где проводимо остатак ноћи. Сутрадан се враћамо у Бастију у луку и чекамо трајакт за назад. Седели смо у неком кафићу и видимо неке локалце како иду ка нама „ах ви сте парижани од синоћ?“ бла бла мало тензије али ништа се није десило у суштини.
Имали смо много оваквих лепих момената. То је мој навијачки живот, године испреплетаних утакмицама на Парку, дани проведени у припреми кореографија, цртању застава и парола. Викенди су или гостовања или припреме за домаћу утакмицу. Кад нема ничег, онда је то време проведено у нашем локалу. У једном тренутку смо имали своје просторије у Паризу, што нас није мало коштало али нас је било 80-100 и на тај број људи кад се све подели могли смо то да истрпимо.
аМислим да је то доста значило, нећу да кажем да се вратимо на прави пут, већ да имамо своје место ван стадиона. Тад и ту све легне, људи се боље упознају, зближе, и неке ствари буду јасније, видиш са ким имаш посла. То у тој мери нисмо имали раније. У групи је било свега. Било је људи који су били запослени, било је студената, било је незапослених, људи који су радили преко. Било је и искључења људи из групе, људи који су преко групе покушавали да остваре неки свој лични интерес, да пропагирају неку политичку идеју или су само ту да би имали заштиту.
Нећу заборавити ни тужне моменте наравно. Смрт једног Бојса 2001. године. након саобраћајне несреће по повратку из Бреше са утакмице Интертото Купа. Себастијан је остао у коми 7 дана у Лиону. Били смо све време у контакту са његовом породицом у том ужасном тренутку. Али шта чинити у тим околностима? Осећате се малим, бескорисним, па чак и одговорним. Црно бела кореографија одрађена је на утакмици након његове смрти са паролом „Себастијан заувек у нашим срцима“ красила је један од улаза Бојса до краја постојања групе. Такође одрадили смо слику на улазу на трибину. Неколико пута када смо гостовали на северу Француске, група је отишла на његов гроб јер сахрањен на северу земље. У овим тешким тренуцима група има улогу која очигледно превазилази фудбал и трибину.
Да поновимо, урадио бих поново све исто?
Да, урадио бих све то исто. У потпуности. Кад размишљам о томе. Имам пријатеље који су отишли колима у Трондхеим на утакмицу Розенбурга и ПСЖ-а у Лиги Шампиона. Провели су 3,4 дана у путу до тамо и исто толико назад. У то време није било моста који је повезивао Копенхаген и Малме, био је само трајакт и они су ишли њиме и исто тако се вратили. Ако то није страст, шта је. Како можемо рећи онда да су то мрзовољни људи – насилници. Не они су само страствени и воле свој клуб.
Када сам ове године био у Ливерпулу на утакмици видео сам момке из ултра екипа са Отеји трибине како су ишли бусом и мислим се како у повратку истим и није било баш лако. Мора да је било болно, између умора због дужине пута и пораза. То је ултра. Али ово Трондхеим колима, па то је већ екстремно. Да бих сазнали ко су били Бојси јер људи заборављају, финале Супер Купа Европе 1996. године. Изгубили смо прву утакмицу на Парку 1:6 од Јувентуса, реванш утакмица у Италији се играла у Палерму, на Сицилији. Булоњ Бојси су напунили пун аутобус, 50 људи отишло је на то гостовање из наше екипе. Замислите, идете аутобусом до Палерма а изгубили сте прву утакмицу резултатом 1:6! Бојси су били тамо. Ако треба да сумирамо, Бојси су били ту да напуне пун аутобус ултраса који ће поносно носити своје боје и представљати клуб, град и групу. То је урађено и у Палермо иако су сви знали колико ће тамо бити тешко.
Зар није постојао слоган „Једном Бојс увек Бојс“ како бих објаснио тај менталитет.
Да. Постојао и „Toujours Vaincre“ ( Увек их порази ) а ту је овај што доста показује ултра културу Бојса, један ратнички крик „Chi noi siamo“ и одговор „Бојс“. „Ко смо ми“ „Бојси“ на италијанском. Са мегафона иде „Ко смо ми“ а трибина одговара „Бојс“. Овај слоган доста показује о навијачкој култури трибине и утицају италијанских навијача на Бојсе.
Да ли сте имали пријатељске групе по Француској или Европи?
Имали смо слоган „Нико нас не воли, није нас брига“. Не, нисмо имали пријатељске групе, није било савеза. Веома је популарно у навијачком свету да се склапају савези, братимљења, али нисмо их имали. Било је чланова Бојса који су симпатисали неке екипе и имали појединачне контакте са Green Angels, Magic Fans, Commando Ultra али то је све остало на томе. Групе „пријатељске“ под наводницима биле су нам прве генерације Тигриса и Лутеће Фалка. То је све. После тога било је контаката са неким италијанским групама али никад није било никаквог савеза или договора, туђих застава на нашој огради. Не, Бојси то никад нису хтели.
А приватно, кад кажете пријатељима, породици, колегама, да сте или сте били Булоњ Бојс, каква је реакција?
Дакле, постоје неки који знају али они добро знају шта је био К.О.Б. и ко су били Булоњ Бојси. Ставови групе су увек били врло јасни, били смо аполитична група и отворено је речено свима да не долазе овде да би изражавали своје политичке ставове, какви год да су они. Укратко, ми смо били ултра група и била нам је битна наша група, и наш клуб, за остале ствари није било места.
Нисте се превише мешали у политику сваком случају?
Не, или врло мало. То је истина. Али то је била реалност Булоњ трибине. Били смо аполитични и политика није била никада наш мотор, нисмо били на трибини због тога, али ми смо били саставни део Булоњ трибине. У разговору са рођацима или пријатељима био сам опрезан, нисам причао са свима о свему. Нисам говорио свим људима да сам део трибине Булоњ јер сам знао да неће разумети то на прави начин и да су пуни дезинформација и предрасуда, знао сам докле то може да иде. Чак и неки људи из Бојса а који су били више наклоњени хул покрету нису нужно били политизовани. Да кажем да јесу, било би погрешно.
29. март 2008, финале купа ПСЖ – Ленс, фамозна парола. Бојси су одмах оптужени, недуго после тога и угашени, прича око тога је сигурно сложенија, зар не?
То нису били Бојси, једноставно је. Овај меч нисам био на стадиону. Занимљиво јер сам и предходно финале између ПСЖ-а и Ленса десет година раније 1998. године пропустио, имао сам забрану. Тада, 2008. године нисам био на стадиону јер сам се полако повлачио из приче, a поред тога, био сам на одмору. Са пар старијих другара са трибине сам био на скијању, гледали смо утакмицу на ТВ-у и тада смо први пут угледали паролу. Искрено, када сам видео паролу шокирао сам се, кажем „јебено срање, шта је ово?!“. Видео сам како се ствари развију и куда све води, сутрадан je дошао Пјер Луи који је у то време био главни човек у Бојсима. Одмах после меча кренуо је да се нађе са нама, путовао је возом целу ноћ. „Идиоте шта сте то урадили, каква је оно парола?“ – почео је да нам се куне да није ништа знао о томе и да су дошли момци са стране ван екипе са комадима пароле и окачили је на наш сектор. Није знао шта пише на пароли. Оно што морате запамтити да иза тога не стоје Булоњ Бојси иако вам нећу рећи ко су ти момци који су је организовали, написали, изрезали је на десет делова и окачили на ограду. Ми Булоњ Бојси смо имали средишњу позицију на трибини са све заставом Булоњ Бојс и доста наших људи је било на трибини. Група није била иницијатор тога. Људи не разумеју и многи су нам говорили „Да, али Бојси. Ви сте ти они који анимирате трибину, ви сте одговорни за трибину и не бисте смели да дозволите да се то ради“. Да али ми нисмо играли на свом стадиону и нисмо били у могућности да спречимо да неко окачи паролу на ограду трибине која је дугачка 200m и плус сте једина ултра група на трибини, а и не видите са трибине шта је написано на огради.
После свега што се после тога издешавало да ли мислиш да је парола била само изговор за гашење Булоњ Бојса?
Ова парола је дошла у лошем тренутку и све касније је била политичка одлука. Причамо о периоду када се насиље поново ставља у први план, постоје сукоби на релацији Бојс – Тигрис, Булоњ – Отеји.
Мислиш ли да је све унапред прорачунато и да је било лакше да вас одмах учине кривим?
Не, није прорачунато унапред, већ је само искоришћена прилика. После свега, да ли су стварно мислили да су то Бојси? Можда, зашто да не. Као што сам рекао на почетку, за обичне људе, за политичаре, К.О.Б. је једнако Булоњ Бојс, застава на огради је наша и они не мисле ништа дубље.
А сам садржај пароле, можда су по њему могли да закључе да ви стојите иза ње?
Искрено да су мало више размишљали, могли су да закључе да Бојси нису могли да избаце такву паролу. У изношењу таквих оштрих порука, увек смо били суптилни, увек је постојала нека игра речи, и увек смо водили рачуна о тим стварима.
Имаш ли неку паролу или транспарент на који сте посебно поносни?
Парола „Добродошли у пакао Коп-а“ (ПСЖ – Ница 23. новембар 2003.). Кореографија са поруком коју волим и чак мислим да су се Марсејови пронашли у њој са „Добродошли у област турбуленције“ (ПСЖ – ОМ 6. октобар 2002.) са све логом „Khalifa Airways“ и са црвено плавим балонима. Визуално је све јако добро изгледало, права ултра атмосфера, жабараска. Балони су се вртели целу утакмицу, било је сјајно. Имали смо доста доброг материјала и тешко је нешто издвојити. Такође имамо пуно песама, многе песме које сада чујем на стадиону подсећају на читаву ону еру што ме чини носталгичним.
2008. година. Због пароле на утакмици ПСЖ – Ленс угашени су Булоњ Бојси. Да ли мислите да је то превише?
Превише је. Иако сам мање више већ напустио групу у то време, и даље сам био део ње. Једно јутро полиција је дошла у мој стан да ме обавести о забрани групе. Забрана се односила на њено поновно стварање, односила се на чланове групе и њихову забрану за организованим присуством уктамицама, на икакво помињањем имена Булоњ Бојса, ношења и истицања обележја. Сви људи коју су били индентиковани као припадници Булоњ Бојса, нису имали право да створе било какво удружење и нису имали право да се састају. Нисам имао право да се састајем са својим пријатељима. Нисмо имали право да нас се на једном месту скупи више од дозвољеног броја. Било је невероватно.
Ви сте били веома бројна група, шта се у том тренутку десило са осталим члановима, шта раде?
Парк више није био као пре. Неки другари настављају самостално да иду на стадион али више нема застава, нема више барјака, бубњева, мегафона…нема више групе. Од тог тренутка креће суноврат трибине. И људи који су наставили да иду на стадион бивају спутвани и неосновано осуђивани. Колико далеко ствари иду у нарушавању индивидуалне слободе, изрицане су казне на лицу места, без икаквог права и средства одбране, јер су то биле превентивне забране без икакве потребе за доказима. Неке су забрањивали на основу једноставне фотографије где се налазите поред особе која је забрањена. Кад је Пјер Луиу нашем тада главном човеку стигла правоснажна пресуда о забрани уласка на стадион, био је самном на одмору, 600km од Париза. Морао је одмах да се врати за Париз јер се сутрадан играла утакмица на Парку, требао је отићи у станицу сат времена пре утакмице да се пријави. Чак су и за утакмице на пред-сезонској америчкој турнеји неки морали да се јављају у станицу. Све је учињено да се навијачи третирају као најгори криминалци наметањем ових ограничења.
Мислите ли да су неки постали радикалнији после гашење групе?
Можда, мислим да је то највећа грешка клуба и владе. Урадили су све да би угасили Бојсе и дошло је ексалације насиља само што сада одједном нису имали саговорника, нема групе, нема представника. Остали су само слободни електрони. И оно што ја од почетка причам да су Бојси имали и асоцијативну улогу, подучавања, друштвену, пуну исправних смерница, организацију. Све је то у једном тренутку нестало. Одједно су се нашли против гомилу малих група, људи су били исфрустирани и као такви били су склони насиљу и лакше је било утицати на њих. Исфрустирани на јавне власти, на клуб па чак и на екипе са Отеје. Зашто ниједна група са Отеји трибине није расформирана, „Зашто Бојси а остали не?“. Ове ствари фрустрирају, буде љубомору, неразумевање и насиље. Глупо, не одобравам али то је моје запажање.
Да ли си наставио да идеш на стадион?
У том тренутку не, више нисам ишао на стадион. Згрожен сам, гадим се пре свега распадом. Зато што видим и осећам да ће Булоњ трибина нестати без Булоњ Бојса. То ме вређа.
Упркос овој екстремно десној страни, да ли си задржао своју везаност за трибину?
Дакле, то је јесте питање које ми се не свиђа. Ово „екстремно десна страна“. Шта то значи? Било би лакше рећи „део трибине или нека од компоненти трибине“ али твоје питање је директно и доноси пресуду унапред. Дакле, да, то је репутација која нас прати из прошлости, због одређених чињеница и пређених граница и то јесте стварност. Али као што сам већ рекао Бојси то нису билу. Бојси и наш сектор Б3 били су саставни део Булоњ трибине. Ми смо били ултра компонента, аполитична са жељом и амбицијом да дођемо на Парк да бодримо, певамо, машемо заставама, припремамо кореографије. И свакако смо били најважнија компонента на трибини. Али, као и увек, медији често презентују слику јако површно без жеље да дубље сагледају ствари. Много је лакше инсистирати на испадима и насиљу него писати о путовању Бојса колима за Норвешку или о данима и недељама проведеним у припреми утакмице. Дакле, не, управно супротно, увек сам имао ту везаност за трибину, то је моја трибина. Али ова везаност се углавном односи на моју посвећеност и опсесију за мојом групом, Бојсима. А Бојси знам шта су били и коју су место имали на трибини. Поносан сам на то.
Када се враћаш на Парк Принчева?
Враћам се 2010. године као обичан навијач. Зато што ми је подршка ПСЖ-у јача од свега. Враћам се са горчином и забринутошћу. Кад сам одлазио на утакмице био сам разочаран, гледам трибине око себе и плаче ми се. У том периоду су угашене и навијачке групе са Отеји трибине и ту се изгубило све, није било више ничег, нема више атмосфере, ултра група, нема више душе. То је било јако потресно за гледати. Парк је био мртав иако смо у тим моментима имали тим из снова.
А онда се недавно појавио „CUP“. Ултра групе су почеле да се враћају на Отеји трибину. Срећан сам што видим тим и атмосферу на Парку, видим кореографије, чујем песме, „наше“ песме. И жао ми је, можда је мало претенциозно али „Oh Ville Lumière“ је Булоњ Бојс. Један од мојих најбољих пријатеља ју је написао. То је то, чујем много наших песама и то ме чини срећним у дубини. Говорим себи да негде још увек постојимо. Али не разумем зашто клуб и власти неуморно одбијају да се групе врате на Булоњ трибину. Мислим да се ту враћамо на онај проблем од малопре. Зато што би „Boys“, „Gavroches“ и „Rangers“ данас имали своје место на Булоњу. Али опет у задњем време виђао сам малу групицу која покушава да направи неку атмосферу на К.О.Б-у, чак смо их у пар наврата и чули. Неће им бити лако, али се надам да ће наставити. Сећам се себе на својој првој утакмици како неуморно гледам у К.О.Б., уместо да гледам на терен. Како почињем да маштам како ћу једног дана бити на тој трибини. Неколико година касније био сам на њеној шипци и анимирао је неколико сезона, трудећи се за њу и за своју групу. Овде сам сада да испричам све о томе. И сада је опет гледам са стране са много горчине и носталгије, и опет сањам да видим њено певање, скакање, заставе, димове…
За тебе група не може да се врати нигде осим на своју трибину?
Не, то је наша трибина. Не може нас нико присилити да се вратимо негде другде осим на своју трибину. То је наша прича, моја прича је прва утакмица против Арсенала и Булоњ трибина. Као да сутра ПСЖ оде да игра на „Stade de France“, искрено не знам да ли бих и даље пратио ПСЖ. Да, то је глупо јер је то и даље ПСЖ. Али ако је то трајно и није само на одређено време мислим да не бих више ишао на утакмице ПСЖ-а. Зашто? Да ли је ти је битнији клуб или стадион? Мислим да су оба две ствари битне. Мислим да је то иста ствар. Када сте ултрас, да ли вам је на првом месту ваш тим и клуб или група и трибина, па и то је иста ствар. Ако ми буде речено „ПСЖ се сели на „Stade de France“ да ли ћеш га пратити?“ Не знам. Дакле ако кажу „У реду, Булоњ Бојси поново постоје, али негде другде“. Не знам. За мене има мало стадиона у Европи и Француској који имају толику душу и лепоту. За мене је то био идентитет Парка Принчева, идентитет ПСЖ-а, то да има своје две навијачке трибине са њиховом аутентичношћу, са њиховим разликама, али изнад свега овога да има јединствену атмосферу коју смо познавали а коју више не видимо.
И то је узроковало проблем…
Можда, али данас остајемо на празној страници. Разумем да се морало наћи неко решење јер је све отишло предалеко, крајње радикално.
Да ли је за вас могућа будућност Булоњ трибине?
Потајно, сањам о томе. Сањам јер сам везан за Булоњ трибину, сањам јер је то велики део мог живота који је нестао преко ноћи. Чак иако нисам више део тога, волео бих да је поново видим, да је посматрам, да јој се дивим и да повремено одем на њу. Парк Принчева су Булоњ и Отеји који су одговарали једни другима на довикивања, песме са обе стране, кореографије на обе трибине.
Не мислите да би стари Булоњ био против повратка на трибину или да ли би спречили повратак?
Не разумем зашто. Ако сутра будемо имали 300-400 људи, бивших „Boys-a“, бивших „Gavroches-а“ и „Rangers-а“, „indeps-a“, који узму претплатну за Булоњ трибину и иду на њу, не видим што би их неко спречио. Данас су углавном свим људима истекле забране, нису више заробљени. Ништа их са те стране не спречава да оду на стадион и мислим да ће се то једном и догодити.
Чувена слика Бојса и Тигриса и њихових вођа загрљених, да ли си то ти на слици?
Да то сам био ја. Било је то на паркингу неког супермаркета у Рену чини ми се. Ово пријатељство је у суштини био резултат две ултра групе са поштовањем, са људима који имају ултра вредности, који знају одакле долазе и шта покрет представља. За вође Бојса и Тигриса у том тренутку није било разлике, али готово да није, имали смо исту филозофију. Сећам се кад сам стигао на утакмицу да су ме вођа Тигриса и Лутеће Фалка чекали „јебeни Зават пожури чекамо те и чувамо ти твоје место“ чекали су ме да заједно водимо навијање. Поштовање је постојало. То је била прва генерација. После тога било је других генерација са обе стране и ствари су се закомпликовале.
Да ли мислиш, из свог искуства из прошлости и онога што видиш данас, да ли ултра покрет може наставити да постоји Француској и Европи? Мислиш ли да се он може променити, позитивно?
Може опстати. Након што ће неминовно променити облик. Како време иде он се прилагођава. Мислим да може још трајати. Оно што у задње време убија ултра покрет је то што је органима реда све лакше да забране кретање навијачима под изговором безбедности. Не могу да разумем како у земљи као што је Француска, познатој по слободи изражавања, познатој по слободи кретања, земљи која је претрпела ужасне нападе, земљи са искуством револуције, рата. Како ова земља не може да дозволи гостујућим навијачима да дођу на утакмицу и подрже свој клуб. То не могу да разумем. То није призанање неуспеха већ злоупотреба јавних власти. За мене је то облик угњетавања и одузимања слободе људи.
Имаш ли још неку интересанту причу из историје Бојса коју желиш испричати?
На једној утакмици, мало пре краја моје „каријере“ око 2002, 2003. године. Ја сам на Булоњ трибини и неки тип је хтео да ме види и поприча самном. Видим да је нормалан човек, и да је старији. Рече ми: „Са својим пријатељима сам на трибини и желимо да попричамо са тобом“. Отишао сам са њим до остатка његове екипе „Ми смо старији Бојси, прва генерација и имамо нешто за тебе“. Договорили смо се да се нађемо по завршетку утакмице, нисам знао о чему се тачно ради. Остатак тадашњих Бојса је хтео да пође самном али они су инсистирали да дођем сам. Мало сумњиво, никад се не зна. Налазим се њима по завршетку утакмице, пешачимо читавом „Route de la Reine“ и разговарамо, у једном тренутку застајемо и један од њих из торбе вади црвено плаву заставу. Била је то чувена застава „Toujours Vaincre“ аутентилна, оригинална и која је била симбол Бојса још пре него што су се и називали Булоњ Бојс. Када се група тек почела окупљати и стварати нешто невијачки на Булоњ трибини, горе лево (гледано од трибине ка терену). Тада је настала застава „Toujours Vaincre“ (Увек из порази). Касније је између „Toujours“ и „Vaincre“ убачена лобања која је настала након оснивања групе. Тада смо добили ову заставу и ако ме памћење добро служи први пут смо је избацили на прослави 20 година групе.
Костурска лобања, симбол Бојса одакле потиче?
Долази из стрипа, америчког ако се не варам. У том стрипу је постојао лик са костурском лобањом и шеширом и одатле је то скинуто.
Да ли је постојала веза између свих ових Бојсима са самог почетка и вас?
Не, чак их ни ја нисам све познавао. Видео сам их, упознао на почетку, разговарао са неким људима. У једном тренутку је на трибини остало само неколико старијих. Било их је да не грешим душу, неких који су се и дуже време одржали на трибини као нпр бивши вођа Николас који је добро познавао стару трибину и био је ту кад ју је нови талас младих поново покренуо. Остао је јако дуго на њој. Али у суштини таквих је било мало и осећао се генерацијски јаз.
Ваш највећи ривал из Марсеја били су „CU84“ или „South Winners“?
За Булоњ, „South Winners“. За Булоњ Бојсе „CU84“ зато што су права ултра група. Зато што су 1984. и 1985. године настале прве ултра групе у Француској. Иако је група Булоњ Бојс постојала и пре 1985. године са заставом раније поменутом „Toujours Vaincre“ и анимирала трибину, званично група још није постојала. Вероватно и они могу исто за себе да кажу да су и раније основани тако да нећу да улазим у даљу полемике око тога. Али наш највећи непријатељ су свакако „Ultra Marines“ из Бордоа.
Имаш ли нешто да кажеш као закључак целој овој нашој причи?
Желео бих да подсетим да ПСЖ био велики клуб и пре 2011, 2012 године. Осим тога последњe полу финале ЛШ било је 1995. године против Милана. Да је ПСЖ имао највеће успехе између 1992 и 1997 године. са шест узастопних полуфинала у европским такмичењима укључујући и два узастопна финала 96 и 97.
Дакле и ја као и сви други сањам да клуб коначно освоји Лигу Шамипиона, очекивања су висока и да су очекиване замерке навијача после догађаја против Барселоне и Манчестера. Али истовремено бити 6 пута шампион Франсуке у последњих 8 година је невероватно и морамо то ценити и поштовати јер не знамо никад шта ће бити сутра.
Ако мене питате да бирам између овог ПСЖ-а и оног из 90-тих мислим да би одговор био лак.
Данас сањамо више али још увек чекамо. Док су у то време очекивања била мања а остварени су неки невероватни успеси, издвојио бих титулу 92/93 и успех у Европи 1996. године. Историјско време и мечеви који су правили легенде. Али такође изнад свега Парк Принчева је горео и на мањим мечевима.
Данас се атмосфера враћа и то је добро. Често кажем онима који нису упознали Парк 90-тих и почетком 2000-тих да морају да цене то што имају, што имају такву екупу на терену, ако сте ултра да треба да живите своју страст и анимирате трибину како у домаћем првенству тако и по европским такмичењима. Али изнад свега, немојте прелазити црвену линију која ће вам преко ноћи омогућити да изгубите све. Ултра свет је еволуирао и мора се развијати али Париз и његов Парк ће увек остати јединствени, без обзира на тим на терену све док ће песма навијача одзвањати на овом магичном месту.
ИНТЕРВЈУ КУРВАСРБ 2019 – ВИРАЖ ПАРИЗ
