curvasrb

Категорија: Читаоница

  • Andy Capp

    Picture

    Убећен сам да сте ову њушку видели на бројним заставама широм Италије, многе европске трибине га такође фурају као и неке домаће (Таурунум Бојс). Али шта је то ? Шта он представља ?.
    Andy Capp је стрип икона аутора која се први пут појавила далеке 1958 у Daily Mirror-u, у Енглеској. Кроз стрип се провлачи дијалог и разно разне комичне ситуације са његовом таштом (Фло). Убрзо достиже велику популарност широм земље па га новине и из других држава прихватају и крећу са објављивањем овог стрипа. За мање од годину дана стрип се појављује у 45 новина а годину касније у чак 400! Сада, после 60 година Andy Capp је постао најпознатији светски комичан стрип и објављује се у преко 1500 издања широм планете. Стрип је покупио разне награде а 1988. године објављује се цртаћ са истом тематиком. Andy Capp је карактеристичан представник средње класе на северу Енглеске и зато је постао толико популаран међу навијачима. Живи у Hartlepool-u на североистоку Енглеске и његови су хобији билијар, фудбал, понекар крикет и рагдби и кладјење на коњичке трке, пије (након улази у проблеме, упада у реку, бије се и враћа се стално после поноћи кући), риболов, излежавање на каучу, распуштен начин живота. Његов заштитни знак је карирани качкет који му прекива очи. Увек је са њим: када спава, када се тушира, када игра фудбал, када пије, када се бије. Ретко обријан, балго луд, конвликтан, али истовремено веома љубазан. До 80-тих често се појављује са цигаром у устима али се то после избацује из праксе.
    Људи попут Andy Capp-a могу се видети свакодневно по пабовима за шанком као и на фудбалским утакмицама. Вероватно знате те људе или сте и ви који читате наш сајт и сами такви.
    Andy је постао икона једног начина живота. Јако близак са својим обожаваоцима, у њему људи виде себе и са њим се поистовећују.

    #самоултра куравсрб!

  • Идеале Бари

    Кад сам имао осам година први пут сам отишао на фудбалски стадион, то је било крајем августа, сезоне 1995/1996. Било је јако вруће а ред за улазу је био дугачак. Имали смо три карте и са оцем и сестром сам регуларно чекао у реду. У питању је утакмица Бари – Наполи. На улазу без икакве помпе, људи су дошли са децом, неки су имали карте, неки нису имали карте, људи су гурали са једне стране а други су гурали са друге стране а сви у жељи да дођу што пре до стадиона и пронађу себи што боље место. Било је много света иако је било лепо време и људи су могли уместо тога да проведу дан на мору,на плажи, али не, они су дошли на утакмицу.
    Мој отац је имао сезонску карту за јужну трибину и његова уобичајена локација је била испод гостујућег секотра. Чим смо ушли представа која се одиграла испред мене била је невероватна у мојим очима. Изнад мене сектро био је пун наполитанаца, сви строго без мајица и нагомилани на ограду а испред мене огромна северна трибина препуна људи. На том месту и тог дана сам се заљубио у фудбал и трибину.​
    ​Прошло је скоро 23 године од тада али атмосфера која влада данас на Паласу на “Gioacchino Lovero” је веома слична иако је меч о коме причам утакмица плејофа аматерске лиге, друга категорија. Редови на улазу су дугачки, улаз је слободан. Жене и деца, млади и стари попуњавали су трибину заједно са ултрасима Идеалеа без икаквог проблема. Наспрам самог улаза на трибину стајала је окачена парола „Желимо 90 минута руку, гласа и пива!“
    Почетак утакмице се прибилижавао и трибина се полако попуњавала људима. Људи из групе одрађују завршне послове око подизања кореографије. Током целе недеље ултраси Идеале Барија били су активини, лепили су се плакати по граду, качиле пароле по граду и кроз комуникацију преко друштвених мрежа било је позива за утакмицу (које су постале најефикасније средство за маркетинг у овом усраном времену) да подрже клуб у борби за виши ранг. Повртане информације су ништа мање од одличних, трибина је пуна.
    ​Да бих објаснили кореографију Идеале Барија морамо да се вратимо више од  једног века уназад, на саме почетке фудбала у Барију. Први фудбалски клуб у граду основао је Floriano Ludwig 15. јануара 1908 године. Овај клуб ће постојати као такав само седам година, гаси се 1915. године. У истом периоду настају још два фудбалска клуба. Идеале основан 1908. (са црно зеленим дресовима) и 1909. Либерти Бари. Са једне страна група људи раничке класе пролетерске са идеалом а са друга аристократска и буржујска (Либерти). Упркос ривалству и класној разлици 1928. године дошло је до историјског спања које је створило садашњи ФК Бари који је креће да игра у црвено белим дресовима. То је Бари који данас игра на стадиону Свети Никола. Фудбалски клуб Идеале Бари бива обновљен након другог светског рата и учествовао је неколико сезона у регионалним лигама али нажалост убрзо поново престаје да постоји. За ново оживљавање клуба и идеала чекало се до 2012. године када настаје нови Аматерски клуб Идеале Бари ре-основан 28.5.2012 са циљ да промовише прави фудбал, прави спорт. Настао у знак револта, на пепелима катастрофалне ере модерног фудбала и њене дегенеризације, мутних послова, тајних нагодби, интереса, политике, фудбалског клађења, намештених утакмица и јаке репресије над навијачима. Незадовољни овим стварима и добро упознати са правим вредностима овога спорта.

    Кореографија са утакмице представља прелазак са старог Идеалеа основаног 1908. године на нови основан 2012. године. Она описује два играча, један у зелено црном дресу а другог у црвено белом дресу како размењују заставице. Са леве и десне стране шеталице су се вијориле заставице у бојама оба клуба.

    ​Идеале Бари је победио утакмицу и обезбедио виши ранг, атмосфера на трибини је била одлична као и увек. Ово је клубу од њеног оснивања 2012. године трећа промоција у виши ранг.
    Велику улогу приликом самог оснивања клуба имали су навијачи – ултраси, без икаквог финансијског интереса у жељи за правим фудбалом и исправном навијачком причом. Клуб се свих ових година прати на свакој утакмици и прича из године у годину све више напредује. #КУРВАСРБ

  • Они и ми

    КОП бр. 5, Јул 1997., у време владавине режима С. Милошевића – тоталитаризам.
    “У свакој земљи представљају уставом регулисану установу која се бави успостављањем и одржавањем унутрашњег реда. По мишљењу једних, они су чувари наших живота и имовине. По другима, они су су репресивни апарат владајуће елите. За треће, они су гомила неиживљених, необразованих, искомплексираних послушних људи. Можете их звати многим именима: жандари, пандури, мурија, пубови, дротови, керови и тако даље. Званични назив им је полиција. С обзиром да је ово навијачки часопис који се бави искључиво навијачком тематиком, у овом тексту ћемо укратко анализирати однос између
    нас и њих.
    Време данашње…демократија…
    Да ли се ишта променило то се тиче нас и њих?! Не, ствари су постале још горе. Уместо да идемо напред, ми идемо назад, и то крупним корацима. Данас, по мишљењу оних првих, који у широком луку заобилазе стадионе и који не смеју да појаве на западима и истоцима празних стадиона, они су и даље чувари њихових живота и имовине, који спречавају нас убице, алкохоличаре и наркомане да дивљамо и угрожавамо њих којих ни нема. Када би се појављивали широм Србије на трибинама можда би видели другу страну приче. За оне друге, они су и даље репресивни апарат владајућих елита. Но, нећемо улазити у политику. А за оне треће…испоставља се да су људи и били у праву. Они су и даље гомила неиживљених, необразованих, искомплексираних послушних људи. Зашто? Ко иде на утакмице тај зна.
    Покушаћемо да што објективније сагледамо ситуацију. Навијачку групу сачињавају појединци различитих профила, занимања, склоности. Оно што их спаја је навијање за клуб и навијачка група. У навијачким групама ће дипломирани студент стајати поред момка који није завршио основну. Директор ће стајати поред незапосленог, панкер ће певати заједно са момком који слуша народњаке. Момак који не конзумира никакве наркотике ни алкохол ће држати шеталицу заједно са ликом који је пијан и дрогиран. Све, и добро и лоше у друштву ћете наћи на трибини у навијачкој групи. Све је то већ одавно позната ствар. Али сви знамо шта се данас мисли кад кажеш навијач. Дивљак! Е зато је ту полиција да те спречи у дивљању и прављењу хаоса. И ето проблема…
    Не можемо рећи:“Ми смо невини!“. Деценијама се дешавају туче на спортским борилиштима широм света. И то је једноставно тако. Навијачи нису цвећке, то се зна. На трибинама постоје групе навијача који понекад на стадиону и улици праве инциденте. Људи их, а и они сами себе, називају хулиганима. Полиција је ту да спречи насиље и недолично понашање. А како то српска полиција спречава?! И ко чини ту српску полицију данас?!
    Већину чине неиживљени, необразовани и искомплексирани „суграђани“. Који ће се одмах латити пендрека када нема одговор на твоје питање. Који ће без поговора урадити сваку глупoст која му је наређена. Који ће те ударити пендреком када га питаш зашто те тера са тог места где стојиш, јер су му рекли да не смеш ту да стојиш иако је све мирно. Који ће те малтретирати, претресати, проверавати иако нема ниједан разлог за то, јер је њима дозвољено све. Мораш да идеш около јер је он ту тај који се пита и ти не можеш да прођеш туда. Они су закон и наређење је наређење. А логика? Јебеш логику! Када не пристанеш на глупости које чујеш, добијеш пендрек, и њих још петорицу који скачу на тебе, пребију те, ухапсе и напишу у пријави да си их напао. Када стојиш у реду окружен њима, и добијеш пендрек јер си гурнуо руку кроз њих да даш другару карту. Добијеш поново пендрек када га нормално питаш што те удара, јер нема он шта теби да се правда, он је ту власт. Он се пита да ли ћеш да пијеш воде, да ли ћеш да једеш, идеш у тоалет. Ти си навијач, дивљак, а он је ту да те спречи да дивљаш, на начин који му се прохте, јер му је то дозвољено, и неће за то одговарати. Нема везе што су људи недужно ухапшени, малтретирани, пребијани и лажно оптужени, он увек у извештају пише истину. Небитно да ли се недолично или нормално понашаш, и да ли си навијач-хулиган, навијач-наркоман, навијач-стока-грађанин другог реда, или навијач-симпатизер, заљубљеник у клуб, узоран грађанин….
    Због оваквих ствари је избио рат који траје већ годинама. Године проживљавања оваквих ствари је стварио огроман револт навијача према полицији, који у тренутку једноставно експлодира. Одавно је констатовано да насиље рађа насиље. С обзиром на озбиљност, посвећеност, и искуство вишедецинијског навијачког покрета на овим просторима, са оваквим стањем ствари и приступом полиције према навијачима, рат се никада неће завршити. Поново, не тврдимо да су навијачи невини у целој причи. Они за које се документовано са доказима утврди на суду да су кршили закон, за то су одговарали, или ће одговарати. А шта је са полицијом и како се она понаша? Шта када полицајци крше основна људска права? Ником ништа. Колико се таквих ситуација десило на стадионима , познатих, документованих? Много. Јел одговарао неко? Није. Где је правда? Нема је! Осврнимо се и на број и тежину кривичних дела које су починили и чине припадници полиције широм Србије, и како пролазе за то. Е то је највећи проблем који је и довео до оволике мржње према њима и толиког револта према полицији који кулминира инцидентима. Исто је било у “оно“ време, исто је и данас. Када те неко прави будалом, одупрећеш му се ако стварно ниси будала. А ми дефинитивно нисмо будале. Ствар је кулминирала последњом ревизијом “фамозног закона“, и забранама за основне навијачке реквизите. У којој земљи у свету је застава, бубањ, барјак, картон, најлон забрањен?! Да неће дозволити да их праве будалама навијачи су одговорили енергично на разне начине. Разним акцијама и протестима на стадионима и ван њега, скренули су пажњу свих на будалаштину коју су пробали да им наметну. И саме одредбе у закону и поготову његово селективно и произвољно спровођење су им ишле на руку. На једном стадиону могу заставе, на другом не могу… ови смеју да окаче а ови не смеју. Чак је и кишобран постао непожељан на трибини. Да је полиција, и људи који је воде, изгубила компас видело се убрзо после критика са разних страна од оних који иоле размишљају. Пошто су почели да губе битку, поново су кренули са провереном методом – репресијом, и у неким случајевима са отвореним провоцирањем и нападима на навијаче у циљу изазивања инцидента како би ми поново испали олош. Такве ствари и огроман број полиције на стадионима, који је често премашивао све логичне цифре, поново су закомпликовале ситуацију…и онда се десило полувреме на Маракани…нећемо га коментарисати из разумљивих разлога. Ко је паметан схватиће…
    И ми ћемо оставити овај текст без закључка, јер ни ми Вам не можемо рећи “пандури су стока, јајаре, кољите их, нападајте их!“ нити “полицајци су добри и поштени, увек помажу људима у невољи, а насиље је глупост!“…

    #НИН

  • Вукови Лесковац

    ​Да ли можеш за почетак да нам се представиш и кажеш нешто основно о својој групи, клубу и граду ?
    ​
    Поздрав свима који ово читају, поздрав целој ултрас сцени, овде један од млађих ултраса из успаваног града Лесковца који жели да се то промени. На трибини сам шест година, без пропуштеног гостовања, састанка, организације, акције… Група постоји од 2013. године, име смо преузели од старијих и које нас прати годинама јер смо увек и свуда заједно, у чопору. “Вукови Лесковац’. Тренутно бројимо 40ак активних чланова. Клуб постоји од 1923. године, тренутно играмо четврту лигу али смо први на табели тако да смо догодине по кладионацама. Свако ко је мало старији зна о каквом граду је реч и какав је некада био по питању навијача. Старији то нису успели да пренесу на млађе генерације, направљена је велика пауза од пар година, тако да тренутно у граду имате само млађе навијаче, можда по који старији који је у пензији.
    Реци нам нешто о организацији групе (гостовања, кореографије, маркетинг …), да ли се група састоји од више подгрупа и које су, које је ваше место на стадиону, да ли има политике на трибини ?
    ​
    Гостовања сами организујемо, сами плаћамо и све из свог џепа. Комби, ауто или воз, небитно је… кажу људи четврта лига, али и ту имате гостовања од по 150-200 км. Никада нисмо тражили превоз од клуба, по нама то није искрена ултра прича ,и све док су ту ове луде главе биће тако. Кореографије не радимо, мислимо да за то треба озбиљна маса људи. Маркетинг постоји, постоји тим људи који се тиме бави, преко тога финансирамо групу, доводимо неке нове чланове. Подгрупе постоје због лакше и брже организације, свака подгрупа има своје обавезе и дужности, састављена од људи који су баш за ту врсту обавезе. Тренутно имамо 3 активних екипа. Sector C, Young Firm, Ћелаве Главе. Поред тога довели смо и најмлађе ултрасе, оне за које ћете тек да чујете, клинци који су шестри седми разред, али немогуће луди, одани и искрени, мала браћа пре свега, њихова екипица носи назив Млада Гарда. Наш коп се налази на источној трибини Градског стадиона, а политике нема нити ће бити!

    Јел можеш да издвојиш неку утакмицу, дешавање или акцију коју је твоја група одрадила а на коју сте посебно поносни ?

    Ух брате тешко питање које буди сећања… доста гостовања, акција и успешних утакмица стоји иза нас… Када су у питању хуманитарне акције, можемо да се похвалимо на претходну зиму када смо ујединили све средње школе, другаре ван групе, неке старије људе из града и прикупили доста новца за оне којима је то било баш потребно. Када су у питању ове друге акције, без пораза смо на улици (још увек). Те ствари нису за интернет, а драга нам је свака. Поносни смо на све што се издешавало иза нас, поносни на сваку нову нацртану заставу или сашијен барјак, на сваку кап пива коју смо попили у име клуба или победе, поносни баш на све што смо успели да урадимо за ових 5-6 година. Када схватите да никада нисмо имали старије, да смо били баш клинци, да нас нико није учио шта и како већ смо сами учили на грешкама, онда схватите зашто нам је све драго и због чега смо баш на све поносни.

    Да ли је група присутна на свакоју утакмици Дубочице код куће и на страни, такође приметили смо вашу заставу на утакмицама репрезентације, чули смо да трпите репресију, кавки су односи са управом а какви са полицијом ?

    Присутни баш на свакој, небитно да ли је пријатељска утакмица на страни или код куце, куп утакмица или првенствена, увек смо ту кад и колико можемо. Фебруара ове године смо отишли 50ак на пријатељску утакмицу у околном селу… само један од примера наше верности! Од ове године смо кренули да пратимо репрезентацију, како у фудбалу тако и на рукомету  Да, тренутно трпимо велику репресију и због тога нас ТРЕНУТНО нема на страни као пре, али увек оде барем један аутомобил, или се неко гурне код играча у комби, ево у недељу сам само ја отишао у Пирот. Имамо добар однос са управом, чујемо се за сваку утакмицу, стално се чујемо због тих гостовања. Са полицијом немамо никакав контакт и однос, осим што нас ресетају где стигну, прете опасним казнама и забранама.

    Пријатељства, добри односи, непријатељи ?
    ​
    Имамо неко пивско пријатељство са навијачима из Беле Паланке, Усијаним Главама. Пошто је наша група пратила рукомет годину дана, имали смо једну ситуацију где су долазили гостујући навијаци, горе поменуте Усијане Главе, а баш се погодило да се играла дан два пре педерске параде. Током утакмице смо заједно певали песме посвећене њима па је ту настало неко пријатељство, после утакмице смо отишли сви заједно на пиво, наредне године отишли ми код њих и тако у круг… све се заснивало на испијању пива пре и после утакмице. То је све што се тиче пријатељства. Нисмо имали баш доста сусрета са навијацима, а и ако се сретнемо то су локални дебили тако да неке посебне непријатеље немамо, смешно је причати како су нам непријатељи бели ђаволи, поплавси ови они леви десни… ускоро ће бити времена за доказивање и непријатеље, само да се пробије клуб још мало!

    Пошто сте млађа екипа и група да ли имате неки навијачки фазон, групу, екипу на коју се угледате било да је она из Србије или преко границе ?

    Тренутно нас на трибини ради рејв фазон, кува се током целе утакмице, пали се маса само тако. Сваког ради звук бубња, скакање и дизање руку високо. Стално смо мењали мишљења, један дан смо хтели као ови, други као они…једна екипа је гурала свој фазон, друга екипа њихов.. то је све уродило да се створи микс најбољих ствари, тренутно имамо неки свој стил који је мешавина хардкоре балканаца и лаганих жабара, а све то уз јаки рејв … you will never understand if you are not one of us from east stand!

    Шта мислите о српској навијачкој сцени?

    Неће још дуго да постоји, не доводе се млађи навијачи… биће баш као што је било у нашем граду пре коју годину.

    И за крај имаш ли неку поруку навијачима у Србији, поготово оним млађима ваших година на којима остају трибине ?

    Будите искрени навијачи, гурајте здраву ултра причу.. ако си млађи, онда се сигурно видимо негде!

    ИНТЕРВЈУ КУРВАСРБ 2018

  • Junajted of Mančester – Protiv modernog fudbala

    Woke up this morning feeling fine,
    Got punk football on my mind,
    We play football the way, the way that we should,
    Oh yeah,
    Something tells me I’m into something good!

    ​Koja bi bila vaša prva pomisao na jedan od najvećih gradova u Engleskoj?     Oasis? Joy Division? Ili The Smiths? Sigurno su to jedna od imena koja vam odmah padaju na pamet ako volite muzičku scenu Mančestera. Ako volite književnost ili filozofiju sigurno vam na pamet padaju Engels, Marks i njihove ideje koje su razradili upravo u Mančesteru ili Entoni Berdžes i njegov klasik ’’Paklena pomorandža’’ po kojem je snimljen istoimeni kultni i kontroverzni Kjubrikov film. I za kraj ako ste ljubitelj najvažnije sporedne stvari na svetu prvo što vam pada na pamet je sigurno da je Mančester podeljen na crveni i plavi deo? Eventualno ako ste malo strastveniji znaćete da pod širi Mančester spadaju Bolton, Vigan, Bari i još nekolicina profesionalnih klubova i masa niželigaških. Ako je to sve što vam ja palo na pamet, propustili ste nešto jako bitno. I to baš u toj masi niželigaških klubova.
    Kao i kroz istoriju Mančestera ove priče ne bi bilo da nije proradio taj njihov buntovnički duh. Isti onaj duh koji je krasio Mančester tokom razvoja pank kulture i hevi metal muzike tokom 70-ih i 80-ih, nastavio je da živi i kroz ovu priču.
    U pitanju je Junajted of Mančester (eng. United of Manchester) koje može s ponosom poneti titulu predvodnika u borbi protiv modernog fudbala. Dakle, kako je sve započelo?
    Mančester Junajted je bio na vrhuncu moći, trofeji su se nizali kao na traci i jednostavno to nije moglo proći neprimećeno. Zainteresovan za kupovinu bio je Malkolm Glejzer. Počeo je korak po korak i u septembru 2003. kupio je prve deonice Mančester Junajteda, skromnih 3% udela u vlasništvu. Do kraja godine njegov udeo je narastao na 15%. Već krajem maja 2005. godine posedovao je 98% akcija i time bio apsolutno većinski vlasnik Mančester Junajteda. Par dana kasnije 100% akcija je bilo u njegovom vlasništvu a krajnji bilans utrošenog novca na kupovinu – vrtoglavih 800 miliona funti.

    ​Nepovoljni krediti i pozajmice tokom procesa otkupa kluba nagomilali su Junajtedu ogromne dugove što je jako razbesnelo navijače s obzirom da je pre toga klub skoro redovno poslovao u plusu. Revolt navijača kulminirao je osnivanjem ni manje ni više – drugog fudbalskog kluba. Ljudi koji su godinama pa neki i decenijama podržavali Mančester Junajted, odrekli su ga se zarad novog kluba neuprljanog ličnim interesima, malverzacijama i vrtoglavim ciframa.

    Navijači su skupili novac, osnovali klub i otišli da ga registruju u FA. Međutim zahtev je odbijen jer ime koje su želeli da registruju ’’F.C. United’’ bilo previše opšte i sufiks Junajed karakterisao je mnogo klubove. Svi navijači koji su priložili novac za osnivanje kluba su rešili da glasaju za novo ime i pored predloga AFC Mančester 1878, Mančester Central i Njuton Hit Junajted (eng. Newton Heath United – prvobitno ime Mančester Junajteda) kao pobednik je izašlo ime – Junajted of Mančester.
    Da bi svaki klub postojao potrebni su mi igrači, zar ne? Klub je 26. juna 2005. objavio da će se održati probe za igrače i primili su neverovatnih 900 prijava od kojiih je 200 izdvojeno da dođu na probu a 17 odabrano da predstavljaju novonastali klub. Na mesto menadžera postavljen je Karl Marginson koji je odabrao 17 prvotimaca koji će ispisati prve stranice istorije ovog kluba.
    Klub je započeo takmičenje u Severozapadnoj okružnoj ligi (eng. North West Counties Football League) što je 10. rang takmičenja i odmah je krenuo s neverovatnim rezultatima. Prolaz u viši rang je obezbeđen osvajanjem titule u prvoj sezoni a takođe je postavljen i rekord u poseti na jednoj utakmici od neverovatnih ŠEST HILJADA ljudi! Rekord je postavljen na stadionu Barija na kom su igrali u početku i rekord je i dalje važeći i pitanje je da li će ikada biti oboren.
    Sledeće sezone – ista priča. Neverovatni rezultati za novoformirani klub i kao šampioni osvajaju promociju u viši rang drugu sezonu za redom.
    Sledeće sezone su čak stekli i pravo nastupa u FA kupu i u pretkolu su izbacili komšijski Trafford ali su već u sledećem kolu zaustevljeni porazom u gostima od Flitvud Tauna rezultatom 2-1. Ipak to ih nije poremetilo da treću sezonu za redom ostvare napredak u viši rang doduše ovaj put ne osvajanjem titule već preko plej ofa ali nesumnjivo da im je jedino bilo bitno da klub napreduje u pravom smeru.
    Naredne sezone 2008/09 usledilo je prvo razočarenje, osim ponovne rane eliminacije u FA kupu, po prvi put u istoriji igraće istu ligu dve sezone za redom. A moglo je biti jako drugačije. Ušli su u poslednje kolo s isto bodova koliko i Kendal Taun i sa boljom gol razlikom. Vodili su tokom cele utakmice i činilo se da će i ove sezone svoju sreću tražiti kroz plej of međutim Bredford daje gol kojim je poravnat rezultat a Kendal Taun je u svom okršaju pred sam kraj osigurao pobedu i tako otišao u plej of.
    Sledeća sezona iako su se svi nadali da će biti bolja nego prethodna završila se krajnje razočaravajuće, 13. mesto i ni blizu promocije u viši rang. Ni u kupovima se nisu proslavili tako da je to bila prva sezona za zaborav.
    Sezona 2010/11 je ipak bila kao i prve dve sezone kluba. Dogurali su daleko u FA kupu i izbacili su trećeligaša Ročdejl u prvoj rundi FA kupa i zakazali duel s još jednim trećeligašem – ispostaviće se budućim osvajačem Lige jedan te sezone, Brajtonom. Hrabro su se borili i nakon remija od 1-1 u prvoj utakmici, drugu su izgubili rezultatom 4-0. Bez obzira na to, nisu bili previše razočarani jer je to bilo najdalje što su dogurali u FA kupu do tad. U ligi su izborili plej of ali su poklekli u finalu i tako treću sezonu su igrali u istoj ligi.

    Sledeće sezone su opet dogurali da plej ofa i nakon pobede u polufinalu, u finalu im je sreća okrenula leđa u poslednjem minutu nadoknade tako da su ponovo ostali bez promocije u viši rang. Naredne dve sezone su donele maltene identičan scenario. U prvoj su ponovo izgubili u finalu plej ofa dok su druge sezone izbačeni u polufinalu plej ofa. Klub je ulazio u šestu sezonu u sedmom rangu takmičenja.
    Sezona nije počela dobro i sve je mirisalo na to da će i ovaj put ostati bez promocije u viši rang jer su nakon 8 kola imali svega 12 bodova i bili su na sredini tabele, ali maestralnim nizom od 21 utakmice bez poraza klub se popeo na vodeću poziciju i na kraju je osigurao titulu i tako napokon napravio korak ka višem rangu. Pored unapređenja u viši rang sezona je krunisana otvaranjem novog stadiona, Brodhurst Parka, koji pripada klubu i može da primi 4500 gledalaca. Stadion je finansiran od ispomoći lokalnih vlasti i navijača kluba. Izgradnja je koštala oko 6.5 miliona funti!
    ​
    Klub se trenutno takmiči u šestom rangu takmičenja (Vanarama National League North) i nalazi se jedno mesto ispod crte ispadanja ali nadamo se da će uspeti da izbegnu prvo ispadanje u istoriji kluba.

    Junajted of Mančester  ponosno predstavlja fudbal onakav kakav bi izvorno treba fudbal da bude. Neukaljan ličnim interesima i milionima od nafte. O funkcionisanju kluba se isključivo pitaju navijači i oni određuju cene karata i sve ostalo vezano za interese kluba. Zanimljivo je da menadžer koji je postavljen od osnivanja kluba je na funkciji i dan danas što predstavlja pravi raritet u današnjem fudbalu. 29. maja 2015. gostovala im je slavna Benfika u sklopu obeležavanja desetogodišnjice kluba.

    ​https://www.mirror.co.uk/sport/football/gallery/fc-united-manchester-new-5787939

    Klub ne odbija sponzore ali odbija da nosi logo sponzora na dresu i time ne žele da odstupe od principa zbog kojih je prvobitno osnovan klub.

    Neki od statuta kluba su sledeći :
    -Uprava se demokratski bira od strane navijača
    –Glasanje se vrši po principu jedan navijač – jedan glas
    -Klub nastoji da stvori čvrste veze s lokalnom zajednicom i da bude otvoren za sve i da ne diskriminiše nikog
    -Klub će nastojati da cena članarine bude što pristupačnija
    –Klub će nastojati da podstakne lokalni razvoj mladih kad god je moguće
    -Uprava će se truditi da izbegne komercijalizovanje kluba
    –Klub će ostati neprofitna organizacija

    I za kraj:
    Glazer wherever you may be,
    You bought Old Trafford but you cant buy me,
    I signed not for sale and I meant just that,
    You can’t buy me you greedy twat!

    tekst napisao: Aleksej Rašković

  • Maxhtec Anorthosis Famagusta

    Реци нам укратко нешто о себи, и о твојој групи?

    Здраво, ја сам Серхиос из Ларнаке, на трибини сам активан нешто више од 5 година. Од 1994. године организовано пратимо и бодримо свој клуб, када је и настала група „Maxhtec“, што у преводу значи „Борци“. Пре две године, све мање групе са трибине се уједињују и формирају велику групу „Ultras Famagusta“. То су, иначе, две највеће и једине групе на трибини Анортозиса.

    2. Који стил преовладава на вашој трибини? Када се спомене Грчка, обично нас то асоцира на фанатичност, страст… Претпостављам да сте већина у неком ултрас фазону?

    Тачно тако. На нашој трибини преовладава ултрас стил! Када дође до невоље, сви су спремни на тучу… уствари, ми смо нешто слични групама типа Ултрас Рапид или Гејт 13. Оно што је сигурно је то да никада нећемо остати мирни ако дође до провокација, и то смо показали више пута. Један од примера је утакмица са Омонијом из Никозије, они су нам највећи ривали… То је вероватно највећи дерби на Кипру, ту адреналин само букти!

    3. Можеш ли нам описати старосну структуру на вашој трибини?

    Углавном преовлађују млађи, од 17 до неких 25 година. Мали је број оних старији од 30 година, то су углавном момци из првих редова.

    Подели нам неке веће инциденте, који су оставили дубок траг у вашој историји?

    Све је кренуло ’94, као што сам горе навео. Од ’94 до ’00, чини ми се да смо имали највише акција. Даћу ти неке снимке…
    http://www.youtube.com/watch?v=CywAPlrbpXE
    http://www.youtube.com/watch?v=9Qu6wMJ-SOQ
    Са обзиром на сва срања која смо направили за тих 5, 6 година, 1998. председник Анортозиса је одлучио да угаси све навијачке клубове. Потом је навијачки клуб реформиран 2000 године, ми смо га оспособили.
    На првом снимку је забележена наша туча са навијачима Аполонаса из Лимасола. Изазивали су нас током читаве утакмице, певајући провокативне песме… Залећемо се на њих, и онда почињу срања…

    Да, обично тако све и почиње… Кад смо већ код тога, можеш ли нам испричати мало више о вашим ривалима? И поседујете ли можда неке контакте или пријатељства са другим групама?

    Као што сам већ рекао, наши највећи противници су навијачи Омоније. Код нас познатији као зелени зечеви… 36% популације на Кипру навија за њих, имају просечну посету од око 12.000 људи код куће. Наше ривалство је засновано на идеолошком плану. Они су левичари, ми смо десничари… Такође имају добар контакт са навијачима Хапоел-а.
    Што се нас тиче, поседујемо добар контакт са навијачима Аполона из Смирниса, клубом из четврте Грчке лиге. Спајају нас исте боје, идеолошки смо веома близу…

    Већина вас се декларише као Грци?

    90% нас. Грчке патриоте, и националисти. Ми смо Грчки националисти, не истичемо никакве симболе на стадиону, осим Грчке заставе, и на тај начин се боримо за очување Грчког идентитета на Кипру. Али наша политичка уверења остављамо изван стадиона… Обично на утакмицама са Омонијом имате прилику да приметите мноштво грчких застава. Истичемо их у великом броју, из посебног разлога што је Грчка застава њима као трн у оку! Они се декларишу као Кипрани, и залажу се за то што се залажу.

    У последње две године смо имали две прилике да видимо навијаче АПОЕЛ-а уживо на делу. Шта нам можеш укратко рећи о њима?

    Они су једина група са Кипра коју поштујем и ценим. Али када „станемо на црту“, они су ми противници, као и свака друга екипа.

    Реци нам нешто о организацији унутар групе, како одлазите на гостовања и слично?

    Ево, данас баш у 16ч играмо утакмицу у Лимасолу. Свако се организује индивидуално, већина користи сопствени превоз. Припремили смо и малу кореографију, биће то добро гостовање…

    Немате некакав организован превоз, типа аутобуси и слично?

    Серхиос: Аутобусе користимо за посебне прилике, као што су дерби утакмице са Омонијом, АПОЕЛ-ом, Аполоном… Али, бусеви и нису баш најбоља солуција. Пре свега због тога што се на путу до одређеног места увек нађе нека сачекуша, па резулт свега тога буде полупан аутобус… а не бацају нам се паре на глупости таквог типа.

    Колико вас у просеку обично буде на гостујућим утакмицама?

    Па око 3.000, у зависности од ситуације.

    10. Колико вас у просеку обично буде на гостујућим утакмицама?

    Па око 3.000, у зависности од ситуације.

    11. Твоје генерално мишљење о Српској навијачкој сцени?

    Мислим да је на веома високом нивоу, делите место са Грчком! Изузетно ми се допада ваше громогласно навијање и пиротехника.

    12. Издвојио би посебно неку групу из Србије?

    Свиђају ми се Делије, много јака група, права ултрас екипа… Такође бих напоменуо и Гробаре због своје фанатичности.
    ​
    13. То би било то, хвала ти за интервју!

    Грчка – Србија -Православна браћа заувек! Живели!

    ​Интервју рађен пре пријатељства са Плавом Унијом.

  • Ultras Lutetia Paris FC

    Да ли можеш за почетак да нам се  представиш ?

    Поздрав, ја сам навијач фудбалског клуба Париз, група из које долазим се зове Ultras Lutetia и у групи се налази око 40 активних чланова. Наша група је основана 2014 године. Група се састоји највише од млађих људи и немам никакве везе са псж-ом. Клуб тренутно игра другу лигу, прошле сезоне је био у трећој. Име Lutetia је старо име за град Париз, желели смо да нагласимо историју града у имену групе.

    Реци ми нешто више у вези саме групе Ultras Lutetia, каква је организација групе, које је ваше место на стадиону и да ли има политеке у групи ?

    Наша политика је пратити Париз ФК код куће као и на страни, да анимирамо остале навијаче на стадиону, да упознамо и презентујемо боље људима ПФК који је у сенци ПСЖ-а. Иначе политика остаје код куће и група нема никакву политичку линију.

    Нисте једина навијачка група на трибини Париза, поред вас постоји и група Old Clan која је основана 2010 године. Зашто сте одлучили да направите своју група а не да се придружите њима и у каквим сте односима ?

    Ultras Lutetia основана је на лето 2014 године на остацима групе Ultima Panama који су основани 2010 године. Прве сезоне групе клуб је играо трећи ранг такмичења и те сезоне смо стајали и навијали сви на истом месту пре него што смо се одвојили и оформили свој коп у сектору 201. Данас нас у групи има око 40 а у нашем навијачом сектору се понекад скупи и до 100 људи. Разлог за одвајање је била тензија која је владала у то време на трибини и једноставно смо хтели расти. Данас је ситуација мирна, на гостовањима стојимо и навијамо заједно.

    Јел можеш да издвојиш неко дешавање или акцију коју је твоја група одрадила на коју сте посебно поносни ?

    Одрадили смо јако велику заставу и изенели је на нашем стадиону. Ова застава тј кореографија је највећи тренутак који наша група досад имала али то треба да постане нормална ствар. Група је још јако млада и просек година људи у њој је 23-24 године имамо доста тога још да прођемо заједно и научимо, већ смо научили пуно али пут је дуг. Клуб се прати на свакој утакмици било то код куће или на гостовању. Нас пет из Париза је отишло скоро на гостовање у Ajaccio што је на другом крају Француске и са друге стране мора.

    Picture

    Ajaccio – Paris

    Да ли имате неку пријатељску навијачку групу и ко су вам највећи непријатељи ?

    Имамо две пријатељске група а то су Hereford у Енглеској и  Ajoie у Швајцарској. Пријатељство са Швајцарцима је настало захваљујући неким нашим људима што живе доле. Наши главни непријатељи су Orleans, Red Star 93 и Creteil, и са тим групама је већ било инцидената. Немамо никакав контакт са Псж-ом без обзира да ли су нам непријатељи или пријатељи, једноставно Псж је сада у другој галаксији, нисмо у истом положају.

    Да ли сте радили нешто од маркетинга групе ?

    Да, редовно радимо мајице, дуксеве, имамо такође и своје шалове, радили смо и налепнице и упаљаче.

    Раније у разговору си ми рекао да си пореклом из Србије и да си ти најодговорнији што се застава наше земље често може видети на вашој огради ?

    Да,тако је. Нема никакве превелике приче у вези са српском заставом, једног дана сам дошао на утакмицу и окачио је на нашу ограду остали су то прихватили и од тада се редовно носи и качи на утакмицама.

    Какви су односи са управом и да ли се сами финансирате или имате помоћ од клуба ?

    Односи са управом су добри. Финансирамо се све из нашег џепа. Осим прошле године када нам је клуб обезбедио превоз за гостовање у Орлеансу. Остала гостовања смо сва одрадили о свом трошку. На гостовања идемо колима, возом, комбијем, аутобусом ма сва средства су добра.

    Шта мислиш о навијачкој сцени у Француској и какво мишљење имаш о навијачким групама у Србији, да ли би неког издвојио ?

    Не знам да ли могу да донесем неку праву процену ултра покрета у Француској тренутно. Репресија над навијачима нажалост јача, убија и смањује нам простор за кретање и акције. Поготово наком Еура 2016 године, стадиони су модернизовани и сви су покривени камерама. Што се тиче Србије, ултра покрет је одличан, чак и у малим клубовима. Ја највише волим Партизан али и Земун ми се свиђа и њихова група.

    Да ли имаш нешто за крај разговора да поручиш људима у Србији који ће ово читати ?

    Позивам све навијаче у Србији да прате наш рад путем сајта www.ultraslutetia.com и фејсбук странице Ultras Lutetia – Paris FC. Paris FC је клуб који заслужује много већу пажњу, његово и наше време тек долази и наша група је отворена за сарадњу и дружење са вама.

    ИНТЕРВЈУ KУРВАСРБ 2018

  • Furiosi Spa 1997 Бања

    Причамо са подгрупом навијача Бање, момцима који потврђују да је лепо бити ултра…
    Када је основана ваша екипа ?
    Рођени смо 1997. од мајке Менталите и оца Ултраса. Настали смо из љубави према фудбалској игри и из потребе да ту игру улепшамо и обојимо разним бојама. Један од разлога је такође био из бунта према, у то време, другој екипи са Бањине трибине, East Dogs, друговима из краја још из вртића, који су се ложили на енглезе и њигов стил. Нас је више импресионирао жабаријана стил са пиротехникм, барјацима, паролама и кореографијама, јер смо таквим акцијама могли да привучемо још ортака из краја, и да са добрим идејама и спектаклима још више унапредимо нашу групу и учинимо познатим њено име. Наравно, то смо све сад схватили кад смо оматорили, и до јаја се осећамо што смо још као клинци били у правом навијачком фазону, а и даље смо у њему.

    ​Одакле име FURIOSI SPA?
    Листајући Супертифо, кога смо место књига носили у школу, налетели смо на заставу где је писало то име, навијачи Каљарија, које нам је звучало тако готивно, другачије од осталих, а застава је била тотално лудачка и другачија од осталих. Тих година био је фазон имати страно име. Сваког викенда смо гледали и скенирали текме италијанског првенства, слушали мелодије, гледали како то жабари раде, јер тад су били на врхунцу. Тог викенда су пустили Каљари, који је ту текму одиграо до јаја, а његови навијачи су јебали кеву! Иза велике заставе FURIOSI током целе утакмице није престајала грмљавина, скакање, барјаци, две мотке, бакље, димови…ма перверзија издање…и пожелели смо да будемо као они, плус што им је име било звучно до јаја! Још једна ствар која је била битна, је оригиналност имена, које би имали смо они и ми, а нису били нека велика група нити велики клуб. Додали смо још Спа, да се зна одакле смо.

    Који је ваш фазон ?
    Ултрас фазон! Неударен чист ултра фазон. Свршавање док горе бакље на трибинама, уживање док смараш ортака да се одвоји од лове да би се скупиле паре за фарбу, моменат кад крадеш кеви чаршаф за заставу и после прабдање да немаш појма где је. Бол у коленима док шијеш заставу, па све то поново јер си ушио и тепих, умор после цртања и вишечасовно буљење у једну фотку после добро одрађене кореографије. Адреналин у ишечекивању напада на гостовању, презир у очима противника јер му се сви на стадиону смеју јер си га испрозивао својом акцијом. Похвале других кад кажу да сте били добри и поглед клинаца који хоће да буду као ти. Све оно што сви прави ултраси већ знају, којих је данас, на жалост, све мање и мање на трибинама.

    ​Зашта је ваша група задужена на трибини ?
    Па није задужена ни за шта, него ми сами то потенцирамо и организујемо акције да би одржали трибину и да би заслужили да се називамо навијачком групом. 
    Наведите неке акције које сте одрадили ?
    Па све акције које сте могли да видите на источној трибини су наше дело, ФС! Наравно уз помоћ другара, али све смо ми сами смислили и одрадили. Поносни смо на њихов број и стил, и чињеницу да смо све сами финансирали, мислим ТБ. На себе смо узели део да бојимо трибине. И увек смо се тридили да свака акција буде што оригиналнија, да не буде копија великих групи, ако не европских онда макар у Србији. Такође смо се трудили да свака акција буде ефектна и остави утисак. Када смо правили кореографије од картона у виду мозаикам што смо први у Србији урадили, порука је остављена да се цела Бања стопи у једно. Она корео са грбом Београда је била прва покретна кореографија у Србији, где је брод са Бањиом посадом пловио Дунавом у будућност. Мени најача акција ми је била на једној текми са старим муштеријама, где смо доказали колико навијачи имају утицај на дешавања на терену. Ако се сећају људи оне рекламе за фест, када онај лудак врти онај вртлог и као хипнотише људе да иду на фест…и ми смо хипнотисали фудбалере Бање са таквим вртлозима које смо набили на штапиће и окретали их, док смо болесно скандирали уз паролу – ти идеш на прво место ! Играчи су се наложили и за 15 минута је било већ 2:0. На полувремену су сами изјавили како су се напалили до јаја кад су видели кцију. А на почетку другог смо направили кцију и за госте, где смо и уболи у центар, јер се стварно и баве сточарством пошто су из приградског села. Закачили смо овчице на ограду како пасу, и љаксе како гузи једну овчицу. Ником није било јасно док нисмо подигли паролу…ау колико смо вриштали, и ми и наши фудбалери…то је био хаос! Да је неко имао прангију па упуцао би нас 100% у том тренутну. На крају смо узели бодове јер су нервозни љанчестери напали судију да га бију, и он прекинуо утакмицу! Добра парола такође је готивна ствар у овом свету, које доста користимо да искажемо своје трипове у ултрас свету, или својим играчим или противнику.
    Да ли сте радили нешто маркетинга ?
    Урадили смо своју серију шалова за чланове групе, који је свих ових година исти. Никад нисмо хтели да се баш много одвајамо

    Навијачи Бање су тренутно у бојкоту, реците нам нешто више о томе ?
    Ма нисмо у бојкоту…дуга је то прича, коју људи неће скапирати, тако да…

    Шта мислите о српској навијачкој сцени?
    Лудило лудила! Кад би ово била мало нормалнија држава и самим тим и ми мало нормалнији, па били би најјачи у Европи, али… надам се да ће се то десити ускоро

    Порука навијачима у Србији…
    Да се што више фура навијачки ултрас фазон. Јер једино то може да нас одржи у животу, иначе ће све умрети. Ово нек буде порука млађим генерацијама, који треба да наставе све. Поготово мањим екипама, јер једино прави ултрас фазон може да одржи екипу на окупу, док цела прича око криминала, гудре и глумљена лудила води једино у пропаст, кад тад. Да батале интернет, и баце се на акције. Јер прави ултраси иду у рај !

    #НИН 2008

  • Бежање

    „Пословица каже да прво треба да проходаш да би научио да трчиш. На трибини је управо супротна ствар. Трчање је суштинска ствар, иако је признање те чињенице гнусан навијачки грех. Свако ко то учини покушава да се оправда како су сви бежали па је морао и он. Неки људи никада не беже – или бар тако кажу. Виђао сам будале које стоје и чекају 20-30 противничких навијача који иду на њих, мада не верујем да им је то прешло у навику. У свакој фудбалској екипи обавезно постоје бежачи, који се на први поглед са противничке трибине пропињу на прсте, као газела која је намирисала лава, спремни на бекство чим ови крену у напад. Исти ти људи ће као помахнитале животиње јурити за противницима, ако се ови у страху дају у бекство. У групи су и људи који ће остати без обзира на шансе, и сви гледају у њих очекујући да очувају заједништво групе. Ако они покажу страх или оклевање, доћиће до панике. Ту је и неизбежни „стани и бори се!;“ викач. Обично стоји у центру или позадини. Кад не обраћају пажњу на њега, побећи ће, а после ће причати како је дао све од себе. Наравно ако његов узвик спасе дан, онда постаје херој.
    Неке навијачке групе имају репутацију да не беже. Најгори осећај приликом бежања јесте да видите друге како вас престижу и помислите да ће вас прогониоци стићи. Већина људи док бежи то чини пуном паром. У бежању нестаје сва лојалност према ортацима и познаницима. Ту важи правило – свако за себе.
    Приче пред утакмицу често се своде на то ко је кога натерао у бег. Иначе је веома узбудљива ствар натерати некога у бег. Обично стотине људи беже после свега 2-3 задата ударца. У том случају, онај који је предводио напад и задао удараце ужива част и славу међу осталим навијачима.“

  • Ултрас који игра фудбал – Паоло Ди Канио

     Можда није најбољи фудбалер који је икада заиграо у небо плавом дреду Лација али је Паоло Ди Канио сигруно један од највећих љубимаца које је северна трибина Олимпика икада имала. Многи ће се усудити да кажу и много већи од Александра Несте које 2002 године напустио Рим и отишао у Милан. Управо то је лацијали Нести никада нису опростили, а само две године касније дочекали су да се у клуб врати икона, велики љубимац курве норд са краја 80-их година Паоло Ди Канио. Многи су тог лета били скептични по питању судбине славног римског клуба, тима који је претходних сезона доживео тотални крах. Једино су навијачи знали да ће доласком рођеног Римљанина почети нова ера Лација па се на промоцији нападача у тренинг кампу Формело скупило 3000 симпатизера небо плавих. Био је то изузетно емотиван тренутак за све пошто се Ди Канио вратио у клуб после 14 година. Рођен у малом делу Рима, Квартиколу, Паоло Ди Канио се већ од малих ногу одлучио Лацио. Иако никога у његовој породици фудбал није претерано занимао, Ди Канио је кренуо на утакмице небо плавих и како многи тврде, дечко је већ са својих 12 година ишао на сва гостовања. Управо у то време, настаје једна од најреспектабилнијих навијачлих група у Италији Irriducibili са којом је Ди Канио градио свој животни пут. Сећам се да је једног дана скоро преко целе трибине осванула огромна застава 30х30 метара. На њој је писало Irriducibili и чим са је видео рекао сам себи „Паоло мораш да будеш члан ове групе“ – присећа се својих првих навијачких дана Паоло Ди Канио. ​
    Не дуго затим почео је да игра фудбал у млађим категоријама Лација, а 1988. године урадио је оно због чега га цео север Олимпика заволео за сва времена. У градском дербију против Роме, Паоло је постигао победоносни гол, а оно што је наредних дана било предмет препричавања у вечном граду био је одлазак Ди Канија на југ Олимпика где је извређао навијаче Роме који су традиционално запоседали овај део стадиона. Управо тај потез означио је вечиту везу између Лациових ултраса и Паоло Ди Канија коју до дан данас није прекинуло ни срамно протеривање ветерана из клуба 2006. године.

    ​Приврженост Паолу Ди Канију тврдо језро Лацијала исказало је 2002 године у време највеће кризе која је погодила клуб. Тадашњи председник Серђо Крањоти уложио је у тим 200 милиона марака, а скупо плаћене звезде небо плавих доживеле су највећу бламажу у историји пошто их је градски ривал Рома демолирала 5:1 ! Разочарани играма својих љубимаца навијачи Лација су их вређали називајући их плаћеницима, а ширењем транспарента са натписом Ди Канио покушавали су да им покажу какву дозу посвећености желе и код њих да виде „Compra  se Di Canio“ (купи нам Ди Канија),  била је порука лацијала газди Крањотију. Иако је тада био члан лондонског Вест Хема, Паоло Ди Канио је здушно поджао навијаче тврдећи да су потптуно у праву кад траже максимум од играча. Морате увек бити спремни да погинете за дрес који носите. Ја сам увек размишљао на овакав начин: Можете да имате лош дан, промашите добру шансу или пенал али никада не смете дозволити да навијачи виде да се не борите и да лако одустајете од сваког дуела. Можда су навијачи управо то видели код неког од играча и то им је засметало и мислим да имају свако право да буду љути – тврдио је тада Ди Канио.
    Иначе Паоло Ди Канио је увек јавно бранио тврдо језгро навијача Лација, чак и кад није играо у Италији. Иако су га многи оптуживали да се приватно дружи са вођама лацијала и да је по политичком уверењу потпуно исти као они, Ди Канио је сваки пут био одмерен и сталожен. – Наравно да познајем те момке је је Рим мој град, а Лацио мој клуб. Никад нисам морао да се упознам са вођом навијача, Фабрицијом Тофолом на старомодан начин. Довољно је било да се погледамо у очи и тачно знамо на чему смо, јер је он човек кроз кога се репрезентује трибина која је део мог живота. То вам је као у фудбалу. Као што капитен репрезентује тим тако и вођа својим понашањем представља трибину – сматра Ди Канио.
    Други боравак у Лацију у периоду од 2004 до 2006 године остаће упамћен као један од најбурнијих периода у животу Паола Ди Канија. Пресудни тренутак догодио се 19. јануара 2005. године на градском дербију против Роме, када је после тријумфа у коме је постигао један од три гола за Лацио, Ди Канио отпоздравио лацијале високо подигнутом десном руком , тзв. римски поздрав. Многи политичари су га тада критиковали називајући га вашистом и тврдећи да није ништа бољи од навијача клуба за који наступа, а који су са одушевљењем прихватили потез свог љубимца.
    Ди Канио који је и пре тога као и већина навијача Лација фасциниран ликом и делом Бенита Мусолинија, је и тад смирено одреаговао па је на све оптужбе једноставно одговорио: – Нисам урадип ништа чега би требао да се стидим. Ја сам вашиста али нисам расиста. Поздравио сам навијаче традиционални римским поздравом јер је то начин на који друг поздравља друга и био је намењен само мојим људима који у у потпуности разумеју. Осим што у својој кући држи огрмону статуу Бенита Мусолинија, Ди Канио као и већина Лацијала има на руци истетовиран натпис DVX што на латинском значикс дукс или дуцис – вођа, титула коју је Мусолини носио у периоду своје владавине. ​
    Када је одмах после дербија почела медијска хајка против Ди Канија све маске су спале. Искусни нападач је коначно увидео ко су му прави пријатељи, а и до дан данас није јасно зашто клуб није стао у заштиту свог играча Паола Ди Канија. Осим неколико интелетуалаца римских углавном десне политичке оријентације, једуно су лацијали подржали свој капитена поручивши новом председнику Клаудију Лотиту  да проблем није само у римском поздраву, већ да је он много већи и да би Лацио могао пропасти због његове себичности.
    Лик и дело Паола Ди Канија су посебна прича. Његова дела, ма колико била необична увек су изазивала дивљење у сваком човеку био он присталица небо плавих или не. Када је 2004. године прелазио из Чарлтона у Лацио, Ди Канио је пристао на драстично смањење плате од 80% како би постао члан римског клуба ! Паоло је такође човек који је ноћ пред дерби са Ромом гледао филм Храбро срце не били се припремио и мотивисао за меч које је за њега питање живота. Ниједан играч Лација није никада био толико посвећен клубу и навијачима као Ди Канио који је на свакој утакмици испод дреса носио мајицу са натписом „прави самурај се враћа из битрке на два начина. Или са непријатељском главом у рукама или без своје на раменима“.
    Многи су се запитали да ли је то био разлог хајке на њега, због геста који је био упућен свим истомишљеницима, јер је то учинио у тренутку, понешен радошћу због великог тијумфа. Подигао је руку у ваздух да са 40000 људи прослави победу. То је 40000 душа које био истоветно одреаговале да су били у кожи Паола Ди Канија, за кога сви тврде да представља клуб. Једноставно римски поздрав и Ди Канио, то вам је Лацио. Они на тај начин поздрављају једне друге и тако од давнина. Још један врло важан податак крије се у његовој аутобиографији. Иако се у књизи у види његова фасцинираност Мусолинијем, Ди Канио у неким сегментима и критикује дучеа тврдећи да није био увек у праву. Управо је то нешто што можда да му умањи популарност међу ултрасима који су махом фашистички настројени. 
    Опет, њега то не би много бринуло јер је навијачима на северу Олимпика давно познато ко је Паоло Ди Канио.
    Можда је најбољи одговор на ово питање пружио његов аутобиограф, Габријеле Маркоти. Он је у једној до својих колумни у италијанским новинама написао: – Разлог за такво понашање Ди Канија међу међу Лациовим ултрасима лежи у чињеници да је Паоло једао од њих – он је ултрас које професионално игра фудбал !