curvasrb

Категорија: Читаоница

  • Collecttivo IncUdine

    ​Реци те нам нешто више о навијачима у вашем граду ?

    У Удинама се могу наћи први кораци организованог навијања у касним 70-тим. Клуб је играо Серију Ц, стадион Фриули тада још није био ни изграђен. Прави ултра покрет настаје у септембру 1980-те године појавом групе BAWS (Black & White Superstars) убрзо након њих оснива се група Teddy Boys (1980/1981 тада још без етикете hooligans) а затим и Nuova Guardia Ultrà (1983) момци из краја Via Riccardo di Giusto.
    Hooligans Teddy Boys и дан данас воде главну реч на трибини. Прве половине 80-тих на огради су се могле видети заставе група „Black Warriors“, „Commandos Friuli“, „Ultras“, „Potere Bianconero“. Треба напоменути да су се Teddy Boys први пут званично појавили 1982 године истовремено са њима настаје и група Alcooligans група која се недавно вратила у први план после година неактивност. 1985/86 године са југа Фриулија (Фриули- регија у којој се налази Удине) на сцену ступају групе „Brigata Andrea Barusso“ и „Brigata Azione Bassa Selvaggia“ које се 1988 године уједињују у групу Brigate Ultras историјску групу севера заједно са HTB i NGU. У међувремену појављују се групе широм севера Италије из Милана, Тревиза, Конеглијана, Падове. У децембру 1989 године са севера Фриулија настаје група Nord Kaos док почетак 90-тих обележава настанак групе North Boys (1994 мењају име у Friulani al Seguito). 10. децембра 1995. године спајањем делова Teddy Boys-а , Brigate Ultras и Nord Kaos-а ствара се група Ultras Destra Tagliamento сада позната као Ultras Udinese 1995. Деведесетих година вредено је споменуи још и групу Legione. 2003 године настаје група Collectivo Udine настају као група са југа Фриулија затим се брозо шири на целу област и постају битан фактор на северној трбини.

    ​Које гурпе су вам непријатељи а са којим групама имате добре односе?
    ​
    Од непријатељства свакако би издвојио ривалство са Триестином. То је дерби који се није одиграо дуго а који би много допринео навијању у регији. Од непријатеља ту су још Верона, Наполи, Јувентус, Венеција као и са Болоњом са којима смо недавно прекинули добре односе. Пријатељи смо са Вићенцом и Аутријом Салзбург. Лична пријатељства људи из група постоје са Арезеом, Ђеновом, Равеном и Бургхаусеном.

    ​Каква је ситуација са ултра покретом у италији ?

    После смрти Рицитија у Катанији. У Италији већ неколико година постоји јака репресија над ултрасима који нису у стању да се томе на прави начин супротставе. Нажалост лични интереси и сујета надмашили су заједничке интересе покрета. Увођењем прво номиналних картица а затим и картица за гостовања потпуно су пореметиле навијачке групе. То је створило много подела на самим трибина и групама, успело је подели нешто што се до тада није могло ни замислити. Затим  је уследио нови преокрет владе и увођење чланова 8 и 9 (art 8,9) који су додатно закомпликовали живот људима под Деспом. Ових дана кружи вест да је систем картица коначно пао али научени нашим искуством, врло мало или ништа се неће променити.

    ​Звог чега се ваша група тако зове и када је назив настао ?

    Collectivo IncUdine је настала од стране четири ултраса који више нису хтели да признају стварност у којој су живели и одличили су да ставарају своју. Када је идеја за назив представљна „incudine“ одмах је била прихваћена, симбол окружен ловоревим лишћем је одомах постао цењен. Посебно им се допала чињеница да унутар њега могу истицати идентитет Удина. Уз растући ентузијазам и жељу да навијачка дешавања буду што чешћа време које су проводили раздвојени је било све мање и мање све до проклетог  16. Марта 2003 године по повратку са истог двојица од њих четворица доживели су саобраћану несрећу у којој је погинуо Leonardo Cecon. У његову част настаје Collectivo IncUdine а име Leo 14 година након трагедије још увек одјекује трбином. У лето 2003 година наша заставе се први пут појављује на утакмици против Трста, деби не би могао бити бољи.

    Које су друге групе тренутно активне на вашој трибини ?

    До данас централни део трибине је представљају Teddy Boys и Nuova Guardia две групе које су симбол трибине. Поред њих су Collettivo IncUdine и Ultras Udinese 1995 а затим следе Tarcento, Tarvisio, Tolmezzo (бивши Nord Kaos), La Disperata и Patria Udinese.  Групи Alcooligans је недавно забрањено качење заставе али и даље су активни у горњем делу трибине који је углавном резервисан за старије навијаче на северу.

    ​Ваша гостовања ?

    Ако мислите на најбројнија не могу а да не издвојим гостовање у Прагу преко 6000 људи и Барселони 5000 (негде сам прочитао да је то било најбројније гостовање  на Камп Ноу у прдходних 5 година) али та гостовања привлаче много обичних навијача и туриста. Радо сећам се 66 по реду меча против Интера у Милану и сукоба на врху тирбина те бројке се нису касније поновиле. Ја лично имам 329 гостовања иза себе а за најбоља гостовања и путовања сматрама она која су се одрадила у јако малим бројкама, можда на лето праћењем пријатељских утакмица. Није ни чудно што волим да се сетим гостовања нас четворица из Колектива соло у Солуну против ПАОК-а колима трајактом Brindisi-Igoumenitza а на стадиону није ни било гостујућег сектора, само са сезонским картама се могло ући. Или Солун опет следеће године али овог пута против Ариса. Или против Црвене Звезде нас четворица у кавезу са заставом, утакмица поводом опроштаја Дејана Станковића који је у то време радио код нас као помоћни тренер. Онда гостовање возом у Фођи или нас пет из Колекитва у Ници. Како да не издовијм гостовања у Ковентрију, Саутхемптон, Вотфорд, Дортмунд и инцидент нас и немаца у метроу, Виљареал, Еспањол и многа друга гостовања која су нам пружила велико задовољство. Лично волим да се сетим првог одласка нашег у Москву против Спарака, Ст. Петербург, Анжи. У Софији против Левског,  у Босни против Широког Бријега, онда Познан по великој зими и ниским температурама. Хапшење у Ленсу и Либерцеу. Лисабон квалификације за Лигу Шампиона, кортео у Ливерпулу, хладна киша у Атини против Панатинајкоса, лудница на Тумби у Солуну… Како да се не сетимо дугог периода у којем је наша група сама ишла на гостовања, без картица а самим тим и без карата. Ако се узима у обзир добри резултати на гостовањима онда би сигурно издвојио победу Удинезеа над Ливерпулом 2-3 и да кажем изван стадиона те ноћи било занимљиво и удине смо се вратили са две Ливерпулове заставе.

    ​Ваша трибина се сматра деничарском или левичарском, како гледате на политику на трибини ?

    Група Collettivo IncUdine се увек изјашњавала аполитично и верујемо да трибина треба да се изјашњава само као црно-бела. Међутим, политике је на трибинама увек било јер је то место где се окупља велики број људи. Није тајна да је наша трибина увек гајила симпатије ка десници као и Верона, Падова, Трст на пример. Нисмо изузетак. Али више од политике а нашта смо јако поносни је то да је Collettivo IncUdine често одликује за хуманитарни рад. За наших 14 година постојања наша група је редовно подржавала и помагала разне Фриуланска институције, помагали људима у поплавама и земљотресима. Подржали смо и фондацију Gabriele Sandri неколико пута током првих година деловања.

    Интервју 2017. КурваСРБ

  • Фођа

    ​Постојеће групе на Курви Суд: Fedelissimi del Borgo, Matteo e Piero, Borgo Croci, Facce Strane, Invaders Rodi Garganico, Ultras Sfunn, Ciamm Cr’sciout Orta Nova.
    Постојеће групе на Курви Норд: Ultras 1980, Indomabili 1990, Vecchio Regime, Candelaro 1968 (ex club).
    Постојеће групе на Distinti Superiori : Real Bronx, Skizzato Foggia, Diavoli del Sud.
    Политика званично на трибини не постоји али вуку на десно.

    ​Пријатељства: Монца, Ђела, Латина, Ликата, Матера.
    Непријатељи: Наполи, у децембру 1991. Фођа је набасала на свом путу на Наполи, утакмица се играла у Сан Паулу, гостију је дошло око 10000. Испред гостујуће трибине појављују се наполитанци са причом да траже пријатељство, неки од виђенијих росонера се не слажу са овим али на крају ова прича пролази и склапају неко пријатељство. У мају 1992. утакмица се играла на њиховом стадиону “Zaccheria” многи од наполитанаца долазе на домаћу трибину и стоји заједно са фођанима али на крају отимају заставу домаћина и нападају навијаче Фође. Након тога долази до великог лова на наполитанце по Фођи и многи добијају озбиљне батине пре повратка за Напуљ.
    Пескара, историјски сукоб се догодио на неутралном терену у Напуљу на крају сезоне 78/79. Одлучујућа утакмица за обе екипе, Фођи за опстанак у Серији Б а Пескари за улазаку А. Бари: Снажно, искрено, историјско ривалство. Катанија: Неколико добрих сукоба у прошлости. Таранто: Дерби веома осетљив за обе стране. Салернитана: Због њиховог пријатељства са Баријем. Барлета: Старо и искрено непријатељство Пиза: Сукоби у финалу плејофа за Б 2015/16, аутобус из Пизе био је нападнут и каменован, разбијена стакла на аутобусу. Авелино: На утакмици у Авелину у септембру 2017. домаћи су им певали „ви сте салерно“. Казертана: Фођани им избацују паролу на утакмици 2015/16. на којој их прозивају за бежање. Козенца, Андриа, Јуве Стабиа, Кавезе, Ноћерина, Анкона, Месина, Ређина, Веорна, Ђенова, Лацио, Фрозиноне, Бриндизи. Беневенто: Након прекида пријатељства 2009. односи су све гори и гори.
     
    У Фођи задњих година влада велика еуфорија јер клуб након 19 година поново игра у Серији Б (задњу пут 97/98). Сезонских карата за утакмице код куће има око 7 хиљада. Код куће на свом “Zaccheria” трибине су готово на свакој утакмици попуњене до краја, а и на гостовањима их има доста. Толико да их је у Бреши 23. септембра 2017. било пун гостујући сектор. Две навијачке трибине Фође праве одличну атмосферу скоро сваку утакмицу, континутет навијања 90 минута, доста пиротехнике, лепи шалове, заставе. На отварању сезоне 2017/18 на пријатељској утакмици дошло је до сукоба и напетости између група за јужне и оних са севере трибине. До напетости је дошло на основу неслагања у вези картица. Јужна трибина је од почетка сезоне 2016/17 одличила да прихвати картице за гостовања док северна трибина то није урадила чак је у априлу 2015. избацила паролу „ Боље код куће са браћом него да путујем са срамном картицом“. Јужна трибина се затим извинила свима због инцидента, признајући своју грешку са жељом да заједно прославе промоцију. Срећом, од сезоне 2017/18. чак и они који немају картице, осим при негативним одлукама надзорних органа, могу пратити свој клуб на гостовањима.
    У марту 2012. умро је од срчаног удара у Пескари у 43. година, Franco Mancini легендарни голман Фође. Након његове смрти северна трибина стадиона носи његово име и сваке године се организује фешта и меморијални трунир у фудбалу. Нажалост, навијачи Фође су морали да трпе многе губитке и међу ултрасима. Истог марта али 2002 године Piero La Salandra умире, момак увек одан трибини, са својом екипом је направио велики искорак у квалитету групе. Застава са његовим именом се може редовно видети на огради. 2016/17. парола против Паганесе „Ултрас искрени прави пријатељ никада те нећемо заборавити“. У новембру 2013 прерано су изгубили једног од вођа Југа, Matteo Amoruso. У арилу 2015. године трг испред јужне трбине добија његово име.

    Клубови навијача ван града су : North Viking Trento, Satanelli a Milano, Foggiani Piemonte, Foggiani in Veneto, Sarzana Rossonera.

    Подељно је осам забрана навијaчима Фође за изазивање инцидената у граду пред утакмицу са Пескаром. Слике и клипови тог инцидента се већ налазе на сајту. Године рођења осуђених: 1987, 1987, 1981, 1978, 1998, 1984, 1982, 1992.

  • Skins Inter

    Pitate se kako su uspeli postati legendarni u samo 3 godine i zašto?

    Grupa je bila „kratkog daha“,ali je sasvim sigurno obelezila period navijanja u Italiji.Clanovi su uglavnom dolazili iz centra,taj deo su najvise i drzali,Colonne di San Lorenzo.U startu ih je bilo negde oko par desetina,bila je to grupa totalnih ludaka,spremni na incidente,tih godina(80-ih) u Milanu je skinhead scena bila dosta razvijena.Napadali su koga su stigli,migrante,marokance koji su prodavali cigarete,i obicnu omladinu iz centra za socijalni rad koji se nalazio u obliznjem Porta Ticinese,jer su isti navijali za Milan.
    Prvi trans im se pojavio protiv Cremonese-a 6. maja 1987.,kup utakmica,mada to nije tacna godina osnivanja jer su delovali vec koju godinu pre.Uz natpis „Skins“ bile su nacrtane ”fascio”,sekira sa dve ostrice,simbol fasizma svastika.Uz Paola Coliva „Armiere“,bliski su bili Duilio Canu, Massimiliano Bergomi, Luca Ceccarelli te ”metallica”.Svi navedeni su imali debele dosijee za napade, nasilje i razne nerede na stadionu i van njega, svi su izdrzavali zatvorske kazne. Coliva je u zatvoru umro od predoziranja, optuzen za pokusaj ubijstva mladog komuniste. Mnogi ultrasi ih nikad nisu priznali kao ultrase nego vise kao kriminalce i narkomane. Zanimljivo je da vecina skinsa nisu bili socijalni slucajevi, uglavnom sinovi bogate milanske vise klase koji su iz besa i dosade postali nasilnici i narkomani.Paola Coliva opisuju kao veoma harizmaticnog i zanimljivog lika,uspeo je da okupi oko 100 „Skins“-a,30-ak ih je cinilo tvrdo jezgro,evo ga na slikama…

    ​Stil grupe je bio izrazito „skinhead stil“,bili su zaludjeni naci fanatizmom,jaka desnica i ljubav prema Interu.Kazu da je Paolo doveo grupu do vojne discipline i organizovanosti.Ostvaruju se prijateljstva sa Veronezima i Laziovim „Irriducibili“.

    Bitni dogadjaji u istoriji grupe…

    1987. skinsi u centru nereda na Piazzi Cavour u Comu. Nakon sukoba sa domacima (Fossa Lariana u to vreme) demoliraju centar grada. Steta je ogromna, prvi put su na svim naslovnicama.
    1988. neposredno nakon utakmice Ascoli – Inter prolaze ispod tribine domacih. Tuca je neizbezna, veliki su neredi, a jako malo policije.
    Ascolani su izvukli deblji kraj, „Skins“ su krivi za smrt Nazarena Filippinija, jednog od osnivaca SBN74. Inače, Ascolani su tada bili mala i kompaktna ekipa pa su kod kuce bili jako opasni. Tu su lose prolazili i romanisti, fiorentini, doriani…
    1988. policija prisiljava skinse da uklone svastiku koju menjaju za simbol buldoga koji u jednoj ruci ima bokser, a u drugoj pivo.
    1990. na utakmici Inter – Napoli skinsi se isticu transparentom:
    “Hitler, con gli ebrei anche i napoletani!” (Hitleru, sa zidovima i napolitanci!)
    Godinama pre ove utakmice dogadjali su se krvavi uvodi za ovaj dan,
    transparent skinsa: ”droga e terroni piaghe d’italia” (droga i juznjaci posasti italije) te ”il tricolore non cancella l’odore” (trobojnica ne brise smrad) i tuce s Napolitancima 87. i 89. Takodje 89. u diskoteci u Riminiju Napolitanci su nozem ubili Interovog skinsa pa je i to pridonelo tenzijama. Taj 05.02.1990. dan je jedne od najlegendarnijih italijanskih tuca uopste, okrutnost sudara interovih skinsa i fedayn napoli snimile su sve italijanske televizije. Obe grupe su se odlicno pokazale, neki govore bolje su prosli interisti, neki govore napolitanci, a u stvari to je najmanje vazno. Cinjenica je da se taj sukob i dalje prepricava medju italijanskim ultrasima. Po tada tek dovedenom zakonu 55 skinsa (i neki boysi) se kaznjavaju ”diffidama”, zabranama gledanja utakmica na stadionima.
    To je pocetak kraja ove grupe. Uz sve zabrane i hapsenja te masovni pritisak policije zadnji put se pojavljuju 21.10.1990. na utakmici Inter – Pisa.
    Gasenju grupe je najvise doprinelo neslaganje sa Boysima koji su imali potporu ostatka tribine. Ex-skins, ili ono preostalo od njih, osniva 91. kratkotrajnu grupu “Shining”, a 97. grupu “Zona Nera” koja se ujedinjuje sa grupom “Irriducibili”, i danas ”najcrnijom” od svih. Poznati su jos po sukobima sa genoanima u Genovi te romanistima i u Rimu i u Milanu medjutim o tome bi se dala napisati cela knjiga. Danas ih je vecina umrla od droge ili po zatvorima, a oni pokoji preostali su vecinom daleko od stadiona.

    Paolo Coliva je umro 1993, po nekim recima imao je sidu.

  • Плава Унија

    Cela priča počinje 1911. godine, kada je osnovan Beogradski Sport Klub – BSK, klub koji je osim što je u to vreme vladao travnatim terenima Kraljevine Jugoslavije, bio specifičan po još jednoj stvari – navijačima.
    Navijačima, koji su svoj klub pratili gde god da je igrao, koji su nosili duh i srce Beograda gde god da su se pojavili. Još se pamte putovanja u Zagreb svojim rivalima HAŠK-u, Konkordiji i Građanskom, te ceo voz navijača Plavih na utakmicu u Peštu protiv MTK ili odlazak 500 Bskovaca u Budimpeštu na utakmicu Mitropa kupa 1928. godine protiv Ferencvaroša. Najviše nas je bilo u Budimpešti protiv Ujpešta 1939. na revanšu polufinala Mitropa kupa, kada je otputovalo čitavih hiljadu navijača!
    Ni rat, ni kasnije promene imena kluba i gašenje od strane komunista, spajanja pa razdvajanja sa drugim klubovima, ništa nije uspelo da skloni Beograđane, kojima su njihov grad i klub, koji nosi njegovo ime, uvek u srcu. OFK Beograd je kao naslednik BSK-a nasledio, naravno, i navijače, kojih je tada bilo širom tadašnje Kraljevine Jugoslavije i SFRJ i kojih ima i dalje…
    Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka, neretko je bilo i po preko trideset hiljada gledalaca na Omladinskom, a beleže se i slučajevi da se probila zaštitna ograda koja deli tribine od terena, te su navijači mečeve posmatrali uz aut liniju! Tih godina su se pojavile i prve zastave na “kopljima”, transparenti i čegrtaljke. OFK Beograd je tih godina bio veoma popularan, pre svega zbog svoje prepoznatljive, lepršave igre po kojoj su dobili i nadimak “Romantičari”. Jedna od zanimljivosti je i ta da su i đaci i studenti iz obližnje Bogoslovije bili redovni na našem stadionu, sa svojim transparentima. I tada se išlo na gostovanja, a između ostalog pamti se i dosta masovno putovanje u Zenicu, kada se OFK Beograd borio za opstanak u ligi sa Čelikom.
    Novija istorija navijača OFK Beograda možda nije toliko slavna i sjajna, ali jedna stvar je sigurna – onaj duh i srce starih je ostao i kod novih Ofkovaca koji su ostali verni svom klubu. OFK Beograd je osamdesetih godina, kada smo većinom tavorili u drugoj ligi, ostao bez velikog broja navijača, jer nas nije bilo na glavnoj sceni, a sve nadolazeći nacionalizam takođe je okrenuo ljude bogatijim beogradskim klubovima, koji su ukrštali svoje mečeve sa najpopularnijim klubovima iz ostalih republika, pre svega iz Hrvatske.
    Godine 1984. nastaje prva brojnija organizovana grupa navijača pod imenom “BLUE THUNDERS”. Grupa pod tim imenom “živi” sve do 1990. godine kada, pod uticajem sve prisutnijeg osećanja nacionalnog identiteta menja ime u “SOKOLOVI”. Do raspada grupe dolazi 1993. godine, jer u trenutcima u kojima se tada nalazila Srbija, fudbal je gubio smisao. Takođe, uz pomenute grupe treba pomenuti i nekoliko podgrupa koje su delovale pod imenima Blue Blood, Pirati…
    Iz tog perioda organizovanog navijanja na Karaburmi ima mnogo priča, mnogo putovanja koje nema potrebe zasebno navoditi jer istorija govori sama za sebe, a grupa je brojala članstvo između 100 i 400 članova.
    Sva vernost, ljubav i ponos nisu bili zaboravljeni i u prolece 1994. godine formira se nova grupa navijača OFK Beograda, grupa kojoj su grad i klub svetinje – “BLUE UNION BELGRADE “.
    Ime grupe samo za sebe govori, svi navijači OFK Beograda koji su ikada pratili klub zajedno sa svima sada predstavljaju “BEOGRADSKU PLAVU UNIJU”, a tradicija pomešana sa trendovima koji prate navijačku scenu kod nas i u svetu čine prepoznatljivi imidž, koji su mnogi imali prilike da vide i osete.
    Svaki novi pocetak je težak, jedan od prvih zadataka koji se postavio pred mladom grupom je bio – pokazati da postojiš. Na bilo koji način. Originalnost i agresivnost prema svima su se pokazali kao najbolje rešenje problema.
    Konfrontacija sa upravom kluba je bila neizbežna, jer gledati voljeni klub kako rapidno propada nije prijatno, a niko osim navijača nije ustao i podigao glas. Samim tim došlo se i do problema sa organima reda koji osim što su bili instruktuirani od strane čelnika kluba, imali su još jedan problem… Mladi, ekstremno anti-režimski i desno-orijentisani ljudi su im stali na crtu i nisu bili spremni da se povuku.
    Naravno, sukobi sa drugim grupama koje su bile u istom “rangu” nisu izostale, ustvari, bile su neizbežne, jer svi su morali po svaku cenu da upoznaju nešto što je “UNIJA” nosila u sebi.
    Aktivno učestvovanje u svim tadašnjim narodnim buntovima, pokretanje sopstvenih akcija, koje su se ticale i kluba i grada, stavile su već u početcima grupu rame uz rame vodećim navijačkim grupama u zemlji.
    Iz ovog perioda datira i prijateljstvo sa grupom navijača FK Voždovac – “INVALIDI VOŽDOVAC”, koje je vremenom postalo i nešto više od prijateljskog odnosa.
    OFK Beograd je od 1996. do 1998. godine igrao u tadašnjoj prvoj B ligi, koja je bila zanimljiva iskljucivo po tome što je on bio jedini klub iz Beograda. Grupa tada doživljava ekspanziju i pod sloganom “JEDAN TIM – JEDAN GRAD – JEDNO IME – BEOGRAD” prati svoj klub po celoj Srbiji.
    Originalnost kojoj se i sada teži je bio jedan od osnovnih faktora prepoznatljivosti “BU”-a u tom periodu. Primeri su mnogi, a navešcemo samo neke : dok su se sve grupe takmicile koja ima lepši transparent, nošeni su ružni, rucno pravljeni transparenti svih mogucih veličina; za koreografije se baš i nije marilo; pirotehnika – može, a i ne mora; vracanje obrnutih “fajerki” na tribine Srbije, nošenje plavih radničkih odela na gostovanja kao projekcija klasnog sastava grupe; parole koje su uzbudivale javnost kao npr. kada je FK Milicionar ušao u ligu pojavio se i transparent na Makišu – “GOLOM PROTIV REŽIMA”; obnavljanje stare navike “traženja” domacih navijača u bilo kom gradu u Srbiji itd.
    Jednistveni poduhvat, “PLAVO-BELI INFORMATOR”, je pokrenut po ujedinjenju “A” i “B” lige u jedinstvenu, a predstavljao je na našim prostorima tada jedini klupski i navijački list u jednom. Deljen je besplatno na ulazu na svaku tribinu i u njemu se osim osnovnih informacija o prethodnom, trenutnom i sledećem meču nalazilo mnoštvo informacija o navijačkoj grupi, ali i poziv na protest protiv čelnika tadašnjeg FSJ-a. Posle pauze od nekoliko godina, PBI je ponovo pokrenut, te je u novijem vremenu, urađeno još desetak brojeva.
    Kriza u Srbiji proleca 1999. godine se odrazila na ceo navijacki pokret pa tako i na “UNIJU”. Pritisak koji je godinama postojao oko grupe, kulminirao je u tim nemirnim vremenima i poljuljao ugled i status navijača OFK Beograda koji je stvaran godinama.
    Projekat pod nazivom “KLUB PRIJATELjA OFK BEOGRADA” ima za cilj povratak onih osnovnih vrednosti na kojima su odrasli svi navijači kluba sa Karaburme i podizanje organizacije na još viši nivo.
    “BLUE UNION BELGRADE” je 2004. godine proslavila 10 godina postojanja, 20 godina organizovanog navijanja na Karaburmi, a kao uvertira u slavlje je bila prethodna sezona u kojoj je pokrenuta i akcija “REGULARNO PRVENSTVO I POSLEDICE”, kada se pored parole sa tim sadržajem, te godine izbacila i “Kupiš, prodaš, kao igraš!?”. Svi se secaju i “frke” koja je podignuta posle utakmice sa Sutjeskom u Nikšiću zbog parole ”Regularno, zar ne?!”, koja je ponovo iskreni vid protesta protiv situacije u srpskom fudbalu, koja navijačima oduzima ono najlepše – lepotu fudbala i viteštvo.
    Plava unija, takodje, sklapa prijateljstvo sa navijačima moskovskog Dinama, koje je u početku delovalo spontano, da bi nešto kasnije bilo dovedeno na jedan viši nivo. Usledile su obostrane posete utakmicama klubova čiji su navijači sada veliki prijatelji. Kao plod međusobnog poštovanja i drugarstva, u Moskvi je osnovan OFK Beograd fan club – Moscow!
    U novijoj istoriji grupa se trudi da i dalje održi izistinski urban duh koji ju je krasio sve ove godine.Organizacija je takodje podignuta na jedan viši nivo koji podrazumeva rad na marketingu, te omasovljavanju grupe,uradjeno je dosta lepih koreografija u prepoznatljivom stilu. Periodično se prave gotovo svi savremeni navijački rekviziti čijom se prodajom populariše klub i finansira grupa.
    Grupa se trudi da u što većom mogućoj meri bude nezavisna od kluba što se tiče finansija. Svoja gostovanja, marketing, svoje koreografije i spektakle, te ostale navijačke akcije, sve sami finansiramo. Iako je vreme u kome živimo dosta teško za takvu našu odluku, smatramo da je takav vid organizacije jedini pravilan, iskren, zreo i da samo na takav način možemo sa punim pravom da svakom i svima iskažemo naše mišljenje i stavove!
    Treba pomenuti i aktivnosti navijača na internetu. Tu su oficijelni sajt grupe – www.blueunionbelgrade.com , kao i neoficijelni klupski sajt, koji uređuju navijači – www.ofkbeograd.net , koji raspolažu svim aktuelnim informacijama o klubu, fudbalu, navijačkoj sceni i gde se ispoljava naše nezavisno mišljenje… Tu je i blog koji je pokrenut za borbu oko očuvanja Omladinskog stadiona – www.sacuvajmoomladinskistadion.blogspot.com
    Sve ovo ima za cilj samo jedno, a to je da vrati OFK Beograd na staze stare slave, na mesto koje mu istinski pripada i povrati armiju navijača koju je naš klub nekada imao.
    Na žalost, trenutna slika na domaćim utakmicama Beograda nije sjajna. Današnju publiku čine skoro isključivo navijači sa južne tribune, kojih je u proseku po nekoliko stotina, a na ostatku stadiona se okupi još maksimalno toliko ljudi.
    Takođe, jedan od najvećih ciljeva Ofkovaca sa južne tribine Omladinskog stadiona, je borba za ispravljanje istorijske nepravde koja je naneta našem klubu i našim navijačima, kada je 1945. nova vlast ukinula BSK. Na žalost, za pojedine medije, političare i javne ličnosti, fudbal od pre dolaska komunista na vlast je i dalje tabu tema, no, mi ćemo u našim zahtevima svakako istrajati!
    U našoj dosadašnjoj istoriji delovalo je dosta podgrupa. Pomenućemo podgrupe Beograd, Dogs, KZŠ, Banja, Borča, TC – Bežanija, Skins, Vračar, Toxic, LSD, Elite, Pingvin Bojs, Novi Beograd… Uz navijače koji nisu u podgrupama – većinom onih koji su tu od osnivanja Unije, današnje jezgro čine podgrupe Blue Blood, Plava Familija i Beogradska Garda. Tu treba pomenuti i navijače koji žive van Beograda, a neretko prate OFK Beograd sa grupom na Omladinskom stadionu, ili kada igramo kao gosti.
    Od 1994. godine, naš klub van prestonice Srbije, Plava Unija je bodrila oko 200 puta, a Beogradova pesma se čula i na evropskim gostovanjima. Naš Beograd nije bio sam ni u Finskoj, Francuskoj, Grčkoj, Bugarskoj, Belorusiji, Turskoj, Češkoj, Rumuniji, te se na licu mesta opravdao stih iz naše pesme – “Gde god da igraš ti, tu uvek biću ja”! Takođe, Unija je, između ostalog, bila uz reprezentaciju Srbije na SP u Nemačkoj, te na gostujućim utakmicama u Rumuniji, Mekedoniji…
    Suvišno je pominjati represiju, koja se sve ove godine vrši i nad pristalicama naše navijacke grupe i kojoj nekako odolevamo,kao i mnostvo drugih faktora koji zapravo jesu specifični za podneblje u kome se nalazimo i vreme u kome živimo.
    U poslednjoj dekadi, dosta se omasovio naš pokret, te su se tako posete na našem jugu, na dosta utakmica, kretale između 400 i 700 navijača, a na utakmici protiv Galatasaraja beležimo rekordnu posetu u istoriji organizovanog navijačkog pokreta OFK Beograda, kada je u našem kopu bilo između 1000 i 1200 Unionista!
    Takođe i na gostujućem terenu, van srpske prestonice, beležimo dosta masovna gostovanja, kada je u nekoliko navrata bilo oko 200 ljudi.
    Jeseni 2009. godine, BU Belgrade je proslavio svoju petnaestu godišnjicu postojanja, što je obeleženo pravim spektaklom vrednim renomea koji je naša grupa izgradila prateći svoj Beograd sve ove godine.
    Od `94 do danas mnogo toga se dogodilo,oni klinci koji su sve poceli i dalje su tu, a jedno je sigurno, PLAVA UNIJA je i dalje uz OFK Beograd i trudiće se da bude zauvek !!!
    Čestitamo našem velikom klubu stotu godišnjicu postojanja, koja nas izdvaja od drugih, pre svega od strane države popularizovanih klubova, sa željom da se naš Beograd što pre vrati na mesto koje mu pripada.
    Pozivamo pre svega Beograđane, da se probude i vrate svom klubu, te da osete važnosti momenta u kom se nalazimo, kada slavimo čitav vek našeg postojanja, da ponovo dođu na naš stadion i da on bude pun kao nekada!

  • Оригинал 21 А.Е.К.

    1. Да ли можеш да нам се представиш за почетак и кажеш из које подгрупе/клуба долазиш?

    Ми смо Х. и А. долазимо из Р21-Александруполи Клуба и Р21-Гост Клуба Солун.

    2. Да ли можете да нам кажете нешто више о вашој ултра групи „Ориџинал 21“ (политичка орјентација, какву организацију имате…)?

    Током шестдесетих је постојало много навијачких група који су бодрили А.Е.К., али су се 1975. године најфанатичнији навијачи окупили и оформили групу под називом „Капија 21“ (једна од трибина нашег срушеног стадиона у Н. Филаделфији). У 1979. године, језгро и најрадикалнији навијачи су изашли из Капије 21 и створили нову групу под називом „Ориџинал 21“ због тога што су сматрали да се К21 не држи идеја због којих је основана. 1982. је година када је група почела са радом, са малом групом људи али посвећеној. Како би се боље разумела тадашња ситуација, довољно је рећи да је свака противничка група долазила у Филаделфију без страха или оклевања, самим тим први кораци нове групе су биле симболичне акције против ривала. Прва акција је уследила на првој следећој утакмици против Олимпијакоса, када је око тридесет чланова групе са шестдесет Молотовљевих коктела напала и спалила први воз са навијачима противника. Као група су се окупљали на трибини „Скепасти“ (капије од 9 до 11) која се налазила на супротној страни капије 21. Та трибина је раније била посвећена гостујућим навијачима све до те године када је прва генерација групе Р21 развила транс са лобањом на црном, која је представљала независност наше трибине и симболичну смрт свим нашим непријатељима. Сектор за гостујуће навијаче је померен на супротну страну до капије 21 и од те године главна навијачка група која бодри А.Е.К. је Ориџинал 21. „Доматиаки“ је наш главни клуб, тако је назван зато што је мала просторија, налази се на пет стотина метара од стадиона Апосотлос Николаидис или познатији као Леофорос, још један симболични акт против наших ривала. У касним осамдесетим идеје на којима је основан Р21 се шире кроз целу Грчку и отварају се клубови у свим већим градовима, њихова сврха је да подрже А.Е.К. на свим утакмицама без обзира на цену, опасност и остале потешкоће. Као група се трудимо да немамо политичке ставове јер за нас А.Е.К. представља једину идеју. Оно што је карактеристично за нашу организацију је да сваки Ориџинал клуб нема председника или неку врсту управе. Сви наши клубови су отворена друштва, колективи где су сви навијачи једнаки и где слободан избор, учествовање и економска независност представљају једне од главних принципа наше групе. Своје одлуке доносима заједно и само под притиском закона смо морали да се одлучимо на неке потезе против наше воље. Поред тога што не желимо да се политички изјашњавамо, не можемо да затворимо очи на неке ствари које нису везане за А.Е.К. Као чланови друшта имамо своју дужност да изјаснимо наше незадовљство са неким догађајима као што су убиство Алексиса 6. децембра, НАТО бомбардовања, ситуација са Палестином, Глобализација… Ове потезе повлачимо зато што сматрамо да треба делујемо у име свих, дакле ми не протестујемо само за ствари које се тичу фудбала већ и за оне које се тичу целог друштва као што су расизам, полиција и бруталност државе.

    3. Реците нам нешто више о историји ваших клубова(Александруполи и Гост Клуб Солун)?

    Александруполи је град на северу Грчке близу границе са Турском, удаљен је од Атине 900 километара. Већина становништа чине хришћани који су избегли из Мале Азије, источне Тракије и Понтоса. Између 1987. и 1988. године(када је дошло до ескалирања насиља на утакмицама широм Грчке) испуњени су снови и амбиције навијача А.Е.К.-а, основан је клуб у центру града близу железничке станице. Од тада је отворен сваког дана. Овај клуб се сматра једним од најважнијих изван Атине и о томе говори и амблем групе „Р21 Бомба“ који је први пут коришћен од стране овог клуба а касније постао и симбол целе групе. 
    Клуб у Солону је познат као Гост Клуб. Први пут је настао 1986. године у западном делу града и око њега су се окупљали студенти. Оно што је карактеристично за њега је да често мења локацију, последња је била у Лулудадика насељу у центру града. Као група су увек дискретни.

    4. Да ли можете да нам споменете неке битније догађаје који су означили историју ваше групе?

    Као догађаји за које ће се сви навијачи сложити су одлазак за Београд за време бомбардовања 1999. године или гостовање у Константинопољу против Галатасараја без карата, као и многа гостовања у Грчкој где нам је био забрањен одлазак и где смо били у многом мањем броју у односу на домаћина, чак и када је петнаест хиљада домаћих навијача око тебе као на финалној утакмици против Панатинаикоса или одлазак у Пиреј и таква слична гостовања на која се навијачи ретко појаве због велике могућности од пораза од стране ривала. Што се тиче наших личних мишљења, рушење нашег стадиона и трибине Скепасти је нешто што је оставило дубок траг на нашу групу. Поред догађаја историју су обележили и људи који за нас у Ориџиналу представљају хероје како због свог односа према групи тако и због својих поступака који су доста допринели слави и реномеу групе. Не желимо да улазимо у детаље јер су то ствари које треба да остану у оквиру нашег клуба.

    5. Можете ли да нам кажете са којим групама имате пријатељство и нешто више о 
    њима?

    Што се тиче званичних пријатељстава, имамо их са „Командо Ултра ’84“ и са бившог групом „Бригејт Аутономо Ливорнези“ а сада Ливорнези и Визиторс. Истина је да су путем интернета неки наши чланови остварили личне контакте са другим навијачима што је резултирало посетама навијача из разних група као што је „Ултрас Сент Паули“, поред њих у посету су нам долазили навијачи Партизана, Фенербахчеа из групе „Вамос Биен“ и остали. У већини ситуација смо им узвратили посетама али су то више лични контакти. Са КУ ’84 и бившом групом Б.А.Л. је више од пријатељства, поготову са Французима са којима имамо пријатељство још од почетка деветдесетих. Долазили су нам у посету много пута, на много европских гостовања и са друге стране смо доживљавали исто гостопримство. Обе групе сматрамо братским, тако да ћемо као и увек до сад бити ту за њих. Многи сматрају да су наша пријатељства заснована због истих политичких ставова али није само због тога.

    6. Да ли можете нешто више да нам кажете о контактима са навијачима Партизана?

    Ради се о великој причи и боље је питати навијаче Партизана какви су њихови ставови према нама и какву релацију имамо данас. Напоменућемо само неке контакте које смо имали током историје. 
    Пре одређеног броја година, сматрали смо их браћом. То смо и потврдили на фајнал фору у Барселони 1998. године као и на пријатељској утакмици 1999. године. Знамо да они имају различито мишљење када су у питању термини братство и пријатељство. Мислимо да су они открили да немамо исте ставове на мечу Партизан-Марсеј када је на ту утакмицу отишао комби са навијачима А.Е.К.-а из Солуна, двојица су отишли на јужну трибину док су шесторица били са навијачима Марсеја у гостујућем сектору. Као догађај када нам је постало јасно да јаке везе између наших група нема је транспарент „ΠΕΙΡΑΤΕΣ ΤΟΥ ΟΝΕΙΡΟΥ“ мање А.Е.К.-ове групе који је поклоњен Гробарима и који смо следећи пут видели у рукама паокара који су тврдили да су им навијачи Партизана дали. Разумемо да они имају пријатељске везе са осталим групама у Грчкој али тај догађај сматрамо као чин непоштовања према нама. Одлуком шесторице навијача да не буду са Гробарима не представља непоштовање пре њима већ њихове добре односе са КУ ’84, поред тога заједно са њима смо били у много тежим ситуацијама. Са друге стране не сматрамо Гробаре нашим непријатељима, били смо на баскету против Партизана 2004. године и тада је само мањи део њих био против нас чак и поред тога што су се неки сукобили са нама у Ламији. Јасно нам је да су направили свој избор и поштујемо га небитно да ли нам се свиђа или не. Данас постоје само неки лични контакти који су нормални јер као ултраси имамо неке исте ставове без обзира на државу, религију и политичка мишљења.

    7. За нас из Србије је несхватљиво да будете пријатељи са навијачима који долазе из Турске, када је познато да А.Е.К. као клуб предстваља људе који су прогнани са тих простора, како објашњавате ово?

    Ово је велика ствар тако да ћемо бити обухватнији што је више могуће.
    Прво, ово пријатељство се заснива на личним контактима одређених људи.
    А.Е.К. представља центар културе хришћана који долазе са подручја Анадолије и Балкана. У ранима ’20-тим они су избегли са тих простора и ако сматрамо да је извршен геноцид и протеривање грчког становништва то је због Турске армије и њихове политике. Сматрамо да обични Турци нису имали никакве везе са тим. Као унуци људи који су протерани чули смо многе приче о Турцима који су помагали и скривали наше претке као што су то они чинили приликом инвазије Русије на Турску. Ми препознајемо то, као што знамо да су и Турци патили од те исте власти и политике. Култура људи који представљају А.Е.К. нема никакве везе са „мржњом“ према Турцима чак иако су наши преци силом протерани са тих простора. Када неко покуша да вам одузме понос и част, они су устали не мислећи на своје животе и то је наш дух. Не можемо сматрати турске навијаче нашим непријатељима само због њихове нације и религије. Сматрали би смо их у случају непоштовања али то нема никакве везе са оним поменутим. Чак и данас нас називају Турцима, можете замислите како су се онда понашали Грци према нашим прецима када су дошли овде. На крају, А.Е.К. је наша религија, Константинопољ је наш град и жута и црна су наше боје.

    8. Можете ли да нам кажете које ултра групе су ваши највећи непријатељи и нешто више?

    Сваку ултра групу сматрамо непријатељима. Исти став имамо пре свим групама у Грчкој.

    9. Са којом групом, са друге стране, имате највеће ривалство и нешто о њему?

    Интезитет сукоба са другим групама се разликује у периодима. Срединонм ’90-их смо имали више сукоба са навијачима Олимпијакоса као један од разлога је био и Душан Бајевић док смо средином прошле деценије највише сукоба имали са навијачима Панатинаикоса. Са друге стране имамо највеће ривалство али не са групом већ са полицијом. Још од времена Војне Хунте, чули смо приче о сукобима са полицијом који су повезани са друштвеним разлозима. У данашњем времену је непријатељство још више изражено. Полиција је заједно са бившим председником клуба Демисом Николаидисем 2004. године ухапсила важније припаднике групе Ориџинал 21 који су окарактерисани као „анархисти“.

    10. Да ли ваши клубови имају сукобе са клубовима других тимова(посебно нас занима клуб у Солуну)?

    У Александруполију је тешко веровати да неки други локални клуб може да нам се супростави. Последњи сукоб смо имали са навијачима П.А.О.К-а у нашем граду када су они играли меч у одбојци против локалног тима. Успешно смо одбранили напад на наш клуб и имали смо добар сукоб у центру града.
    У Солуну је група ко што смо већ рекли доста дискретна и пажљива. Свесни смо тога да се налазимо у врло непријатељском граду али оно што карактерише нашу групу је да се увек појавимо на утакмицама које игра А.Е.К. Задобили смо поштовање јер смо једина група која долази на гостовања у Солуну без полицијске пратње. Добро знамо колика је наша снага и из тих разлога не можемо да ратујемо са другим група у Солуну, али је било сукоба углавном око стадиона после утакмица.

    11. Које је ваше мишљење о грчкој навијачкој сцени, да ли напредује или назадује?

    Од како познајемо навијачку сцену, мислимо да се тренутно налазимо у најтежој ситуацији. Тешко је објаснити разлоге али чињеница је да грчки навијачи још проналазе свој идентитет. Као ултраси се налазимо на високом нивоу али стадиони су места за страст а не за билокакав начин живота. Негде на путу смо се изгубили међу свим „моделима“ навијања, код олд скул грчког навијача страст је била много пристунија иако није било кореографија, навијачког стила или стила облачења… Верујемо да у ери интернета већина група ради „акције“ само због њега, под „акцијама“ сматрамо крађу транспарената као лопови или подметање пожара у затвореним клубовима. Не знамо каква су размишљања осталих група у вези грчке сцене, тако да не желимо много о томе да причамо. Оно што је сигурно је да су постојали покушаји да се групе окупе око једног стола како би се решили проблеми који се тичу свих, као што су скупе карте, полиција, забрањена гостовања итд. али напори нису уродили плодом. Реч поштовање је одавно заборављена и то не само између ривалских група већ између подгрупа једног тима.

    12. Какво је ваше мишљење о навијачким група из Солуна?

    Групе из Солуна су сличне онима из Атине. Колико смо ми упознати са њиховим радом, као ултраси се налазе на високом нивоу. Успели су да организују своје клубове на нивоу, као и на свакој грчкој трибини атмосфера је одлична. Ствар је у томе како употребљавају репутацију и снагу коју имају. 
    Сведоци смо да су навијачи Ираклиса успели да свој тим задрже у елити бар још једну годину(а то исто покушавају и сада из истог разлога), такође су успели у намери да избаве своје навијаче из затвора(како се догодио инцидент би требало њих да питате…) или са друге стране то можда неко/неколико њих покушавају да своје групе претворе у „бизнис“? Ово није проблем само солунских група већ целе навијачке сцене.

    13. Једном је важило да су навијачке групе из Атине доминантније у односу на оне из Солуна, да ли мислиш да је то и даље тако?

    Сматрамо да је ситуација иста а то се најбоље види према клубовима Атињана на северу и клубова солунских тимова на југу. Такође мислимо да је ситуација била иста и пре 10-15 година али се у остатку Грчке променила. Због великих забрана гостујућих навијача имамо смањено интересовање у провинцијама. Као пример, навијач А.Е.К.-а из Козанија је ове сезоне могао да иде на три до шест гостовања у Солуну или на једно у Лариси али због свих забрана које важе он са истим новцем може само једном да отпутује за Атину.
    Ово се догађа свим локалним клубовима.

    14. Како путујете на мечеве у Атини и на гостовања, као и у ком броју?

    Углавном путујемо аутобусима и аутомобилима, мање јавним превозом. Што се тиче броја, то зависи од утакмице некад идемо са једним аутобусом некада са три.

    15. Шта мислите о српској навијачкој сцени?

    Само смо једном били на утакмицу у Србији тако да немамо баш јасну слику. Због присуства интернета имамо више информација, иако он не даје праву слику мислимо да је у реду да дамо своје мишљење. 
    Врло су нам добро познате навијачке групе Црвене Звезде и Партизана као далеко највеће и најбоље српске групе. Верујемо да су потешкоће српског народа током деведесетих година, уз присуство ратне климе оставиле траг и на навијаче. Тако да нас не чуди што имате две групе које су на самом врху(на свим пољима) на Балкану. Кроз видео презентације на интернету видимо велику дисциплину, од кореографија до начина на који делујете и екстремну страст коју имате према својим клубовима. Колико смо упознати, ниво организације ваших ултраса је на високом нивоу и за нас љуборном. Такође знамо да сте велики родољуби и да сте то доказали много пута… Да нам се није десио инцидент са транспарентом, сада би смо рекли да је навијачка сцена Србије далеко највећа на Балкану, узимајући у обзир и потешкоће које сте имали током ратова.

    16. Хвала што сте урадили интервју са нама.

    Хвала вама!

    Интервју урадио: Приштина038
    21.05.2011.

  • Варвари Подгорица – Чака

  • Banda Noantri

    ​„Svako ko zeli da bude protiv nas zna sta treba da ocekuje.Ne mozes da provociras nekoga a onda da ga ucis kako da se bori…Italija nije Poljska ili Engleska,mi imamo kulturu ulice“
    Referenca za casual kulturu u Italiji je severna tribina stadiona Olimpiko,zato zelim da cujem misljenja BN o razlicitim temama.
    Moram da se nadovezem da je intervju realizovan pre ubistva Gabrielea Sandrija,zato se i ne pominje njegovo ime.

    Malo nasih citalaca ima nekakvu ideju o vama,mozes li da kazes nesto vise o tvojim vezama sa severnom tribinom i koliko imas godina ? 
    „Imam 34 godine i od 1987 sam prisutan na tribini“

    Kada je pocela tvoja pasija za Lacijom?
    „Oduvek,volim Rim i njegovu istoriju.Lazio je klub grada kako mogu da izaberem drugi klub?“

    Kada si poceo aktivnije da se bavis tribinom ? 
    „Imao sam 13 i tada sam poceo da odlazim na tribinu,bilo je logicno da izaberem taj deo stadiona jer se tamo nalazilo najvise mladih ljud koji su imali isto misljenje kao ja“

    Ako razumem ti si povezan sa Bandom noantri,jednom od grupa sa severne tribine? 
    „Upravo,ja sam jedan od 5 ljudi koji su osnovali grupu“

    Koje sezone je osnovana grupa?
    „Mnogi misle da je to 2000 godina zato sto je to bila sezona 2000/01 ali je grupa zapravo rodjena u Januaru 2001 na mecu Lazio-Napoli“

    Iako niste mnogo bili aktivni kao grupa jer ste trpeli veliku represiju,ove godine se vecina vas vratila na tribinu,koje su mere bile preduzete protiv vas ? 
    „BN je grupa sa ne vise od 50 ljudi,posto nas ima malo mozete zakljuciti da smo svi prijatelji.Zvanicno smo postojali izmedju 2001/03 godine ali zbog zabrana i represije nismo pogledali ni 10 utakmica u punom sastavu.“

    Da li mislite da je casual pokret urbana kultura ili samo jedna od grana huliganskog fenomena?
    U Engleskoj je to bio fenomen u ostatku Evrope je to omladina koja voli oblacenje i da ide na fudbalske utakmice.

    Koje su vas osnove za casual kulturu?
    „Anonimnost,bez materijala i zastava“

    Pored BN na tribini nalazimo jos neke grupe kao sto su Saluti Romani, Basso In Destra, Esse Esse Elle, Black White Shirt & shoes,od kad su te grupe prisutne na tribini ?Koliko su oni bitni u vasem radu ?
    „In Basso a destra je nova grupa koju cine mladji momci a ostalo sto si naveo su zastave koje ja napravila ta grupa za njih.

    Da li mislis da je prisustvo casual orijentisanih grupa na tribini logicna evolucija severne tribine?Mislim,uvek je Laziova tribina (pored Veronine) okrenuta ka Engleskom stilu,treba pomenuti i vase prijateljstvo sa Celzijevim fanovima
    „Kao sto sam pomenuo ranije u Engleskoj je to fenomen omladine koja voli de se lepo obuce,tako je i na nasoj tribini“

    Koliko je razvijena ta kultura u Italiji ili i vi polako padate u neke stereotipe ? 
    „Razvijena je,postoje neke grupe koje su prihvatile taj stil zbog kretanja na gostovanjima“

    Da li mozes navesti jos neke grupe gde je zastupljen casual pokret?
    Verona,Roma….

    Nastavljamo dalje.Koje su firme u Engleskoj koje se tebi licno svidjaju?
    „Portsmaut,QPR,Man Utd. zbog brojnosti,Liverpul zbog reputacije a manje volim West Ham zasto sto jos zive u mitu,Milwal zato sto nikad ne bi mogao da zivim u tako ruznom kraju,Celzi? zato sto su najveci neprijatelj QPR“

    Sta mislis o sve vecem broju knjiga koje su vezane za temu zivota razlicitih firmi u Engleskoj,jasno je da su knjige pomogle da se stekne jasnija slika o casual kulturi ali sa druge strane da li mislis da ima i previse senzacionalizma u tim knjigama ?
    Ne zelim da odgovaram na drugo pitanje ali preporucicu The editorial chain Bogale,Portsmaut Scally,Man City i Everton Andy Nicolas….nastavak „Casuals“

    Da li mislis da je nasilje nastalo iz casual kulture?
    „Postoje grupe koje se definisu kao casual grupe a nisu nasilne“

    Estetski kultura je precizno definisana,ne toliko i muzicki.Da li mislis da je muzika vazan deo? Koje grupe slusas?
    „Volim rok muziku 80/90 ih godina,Ramones, Rancid, Cookney Reject …mrzim rep i dens muziku“

    Da se vratimo grupi,skoro su mediji poludeli oko desavanja na utakmici Lazio Dinamo gde je bilo sukoba izmedju vas i Rumuna,teski dani za grupu kao i u Bukurestu gde je otisla samo vasa grupa“
    „Bilo je tu ljudi iz nase grupe“

    Vezano za incidente pogotovu one u Rimu,mogla se cuti kritika o upotrebi nozeva od strane vas a pogotovu vase grupe,kakav je vas stav po pitanju nozeva
    „Mislim da je ubod u nogu ili guzicu mnogo manje opasan nego lopata u glavu.Cujem da su nas osudile grupe koje masovno koriste razbijene flase i bejzbol palice.Licno ja ne koristim nozeve ali to je deo igre i priznavali mi to ili ne to je tako,ko hoce borbu protiv nas zna sta treba da ocekuje ili jednostavno da nas ostavi na miru“

    Nemoj da porices da Italijani koriste oruzije,ali izgleda da je dosta losih uspomena ostalo bas protiv Engleza ili Holandjana,Poljaka….
    „Ostatak Evrope me ne zanima….ponavljam ko hoce protiv nas zna sta treba da ocekuje,mi nismo ni Englezi ni Poljaci…tu smo na ulici i to je nasa kultura“

    Medju prijateljima mozemo pronaci grupe poput Chietia,Intera,Celzija,Triestine,kada su nastala ova prijateljsva ? 
    „U razlicitim periodima tribine i grupe.Vecinom je to policticka linija tu su jos i Padova,Catania,Arezzo,Varese… nisu to prijateljstva ali nema konflikta sa njima.Recimo samo da Laziali imaju simpatije prema grupama koje su desno okrenute…inace smo neprijateljski razpolozeni prema ostatku“

    Sta mislite u Ultras Sur,da li je pozitivno sto ste prijatelji sa njima?
    „Sa Ultras Sur nema prijateljstva samo licni kontakt,nije to nista istinski samo nekoliko medjusobnih poseta“

    Sta odlucuje sa kojom ce te se grupom sprijateljiti? 
    „Kao prvo politicka orijentacija i naravno medjusobno postovanje ali nikad sa crvenima“

    Da se vratimo u Italiju,mozes li da opises neke grupe u kratkim crtama?
    „Juve:dobri,Livorno:Oni pricaju i pricaju ali su u sustini nista,Atalanta:Odlicni,Napoli:Bilo bi potrebno bar 100 stranica da ti objasnim“,Bresa:Dobri ali bolji su njihovi rivali Bergamisti,Milan:Duga tradicija ali su sad vrlo smesni,Bolonja:zloglasne izdajice,Djenova:Opasna ekipa,Sampdoria:Oni nisu nista“

    Sto se tice stranih grupa,zasto neprijateljstvo bas prema Arsenalu,Atletiku i Marseju? 
    „Prema Atletiku zbog nasih prijatelja iz Ultras Sur,ko je protiv njih i protiv nas je.Arsenal nista posebno oni su nas napali 2001 godine kao sto bi napali i bilo koju Englesku firmu i za kraj Marsej mi smo njima oteli zastavu a mrznja se rodila zato sto su oni crvena gamad.“

    Generalno kakvo je stanje na tribini posle hapsenja nekih vodja proslog leta?
    „Tesko stanje.Od 2003 bar 20 nasih ljudi je zatvoreno i jos mnogo zabrana.“

    Na kojoj utakmici ima najvise tenzije?
    „Kakvo pitanje pa naravno Rimski derbi bez sumnje…cist adrenalin“

    Po tvom misljenju koja je grupa dostojna prezira pored Romanista?
    „Bolonja i Fiorentina collectivo mods“

    Za kraj da li zelis nesto da dodas ?
    „Nista,pozdrav vama drzite se „

  • Бакља

    Ма нема те силе која може да ме натера да је не упалим! И да певам док она гори својим чаробним сјајем. Не могу да објасним баш лепо шта се све издешава у том минуту, али знам да без те светлости, дима и звука не могу.

    Сећам се прве бакље коју сам набавио. Било је то давно. Клинац… гледам је и не верујем. Сео назад у двае’ес тројку, држим је у џепу од јакне, не пуштам. Шта сам је све видео у глави док сам се возио назад у крај…транс, лебдим, слике само пролазе. Долазим у крај, и пре него што ћу да се нађем са ортацима, идем у неки штек да је лепо и сам погледам. Као да држим злато, нежно и пажљиво је посматрам, окрећем, гледам. Отварам да је помиришем, нови мирис који ме тотално обузима, и кога нисам заборавио до дана данашњег. Одлазим да се нађем са овима… они занемели. Исте вечери смо како смо знали и умели набавили још пара, и сутра купили још. Како дочекати следећа два дана до текме. Стоје ми у соби, сложене, поређане на специјалном месту. Колико пута сам их узео да погледам још нешто, не знам ни сам. Дошла текма, одосмо на стадион, док сам их делио ортацима… тишина, озбиљност, одговорност. „Палимо после гола, будите спремни!“, наређење стиже… и крећемо у битку, нема преживелих! „’Ајде бре дајте јебени гол!“, више мислим у себи, него што певам, али чекам. Навијам, стрпљив сам, али хоћу да пукнем од ишчекивања. Држим руку у џепу, не пуштам је, ниједном нисам тапшао кад је ишао део песме са рукама…боли ме курац! Шанса, утрчава овај са леве, сам…ево га…крећем да је вадим…кад офсајд. “Јебем ти матер судија!!!“ дерем се на њега, јебеш гол него због бакље… хоћу да експлодирам. Ипак, за пар минута добар напад, овај даје гол…“Хвала ти Боже!“, вадим је, руке ми дрхте…скидам поклопац,пар покрета……“ПППФФФФФФФФФФФ….!!!“…екстаза, делиријум, срећа, седмица на лото-у, благостање, 7. небо, скидање мрака, свршавање…Видим само како светли, около све црвено, бука, рај, дим, пепео, а као звезде да падају. Рупа на јакни…боли ме уво, купићу нову. Омамљен, гледам како гори, сјај ме заслепљује, не видим ништа… само њу како лепо гори. Минут…ког се и дан данас сећам, и поново доживљавам сваки пут. Шта каже Википедија? Бакља је пиротехничка направа која хемијском реакцијом емитује јарку светлост и топлоту, без експлозије. Користи се за осветљење и сигнализацију у војној и цивилној употреби…блаблабла…али прва асоцијација за реч бакља када споменеш човеку је…о чему и највише пише у самој Википедији…цитирамо: Бакље се најчешће користе у Европи и Јужној Америци на фудбалским утакмицама у циљу побољшања атмосфере на стадиону. Највише се користе у земљама Шпанији, Немачкој, Швајцерској, Србији, Хрватској, Италији и Француској, где ватрени фудбалски навијачи, који се називају „Ултрас“, их пале на почетку, после гола, или на крају када тим победи. Ето…

    Већ много година се пале бакље на стадионима широм планете. Познато је да је уопште пиротехника још од древне Кине редовна појава приликом прослава разних празника, догашаја и свечаности. И дан данас ватромети и остала пиротехничка средства отварају и затварају разне светковине, манифестације, концерте. Као и други, и навијачи су нормални људи, и такође воле да виде на својим фудбалским свековинама мало визуелне представе, па су и сами почели да користе пиротехнику. Почели су јужноамериканци, али су европљани открили Америку. Италијани су од ње направили уметност, и ето како је доспела и у википедију као јеан од најупечатљивијих симбола навијача. На сваком континенту где се навија, ту горе и бакље. И Ескими не јебеном Северном полу да играју фудбал нашо би се неки који би упалио бакљу. Јер једноставно улепшава цео догађај и доживљај. Важна утакмица, твој тим даје гол…ерупција радости, за секунд све око тебе гори, маса која скаче, експлозија звука и боје заједно укомпонована још више улепшава тренутак и реже га меморију. Тај феномен, бакљада… која спаја све навијаче у један глас, тера их да још гласније запевају, јер када горе бакље, то се зна…мора да грми! Навијње док горе бакље на трибини… невероватан осећај, то сви знамо. Тај коме се то не свиђа, тај је будала, без љутње.
    Опет, не поричемо да се понекад претера, и да се бакља може искористити не само за оно због чега их највише и палимо. Бићемо искрени, јер је проста чињеница да их навијачи злоупотрељавају понекад. Јебига, нико и ништа није савршено, па ни бакља. Међутим, то није разлог да се због ње завршава у затвору, само зато што си је упалио на утакмици, и зато што представља нешто што ти је урезано у живот. Навијачи без бакљи…па јебем ти живот! Па макар лежали пуна три месеца… опет ће се палити, то знају сви. Поготову у фудбалски не толико развијеним земљама, где атмосфера коју навијачке групе праве, много више привлаче људе него сам фудбал, а велики удео у свему томе има и наравно…

    Сетимо се легендарног Звонка Михајловског:“… и играчи славе водећи погодак зајдно са навијачима на трибини, где сада гори на десетине „бенгалских ватри“. Сјајна атмосфера зар не!?“

    ​Сјајан коментатор!

    Фудбал без бакљи?! Ма важи… то није фудбал…

  • Acid Boys Cavese

    Увек је било препирки о релацији фудбалски тимови и ултрас групе као и о самим почецима ултраса,године су се скривале и додавале.Једна је чињеница у коју можете бити сигурни,АСИД БОЈС су група која је настала 1988 године од стране неколико десетина млађих ентузијаста у малом граду,група је створена са једним циљем,а то је бодрење вољеног клуба увек и свуда.
    Асид Бојс су оформљени у другој половини 1988 године,инспирација за име је дошла од насловне стране једне аудио касете коју је група момака нашла у локалној продавници,на касети је стајала слика жутог смајлија и жанр музике асид хаус.
    Новооснована група је сама исфинансирала заставу која је била дуга 15 метара,основа је била плава,док је сам натпис био светло плав а боја около слова је била жута.
    То су биле године када су ултраси били слободни и поносни када су се сви осећали као браћа која су навијала свих 90 минута без обзира на резултат,те године су такође биле веома тешке али ипак су обележиле развитак јужне трибине,трибине која је певала до смрти само са једним циљем,бодрење Кавезеа или Каве.
    Ипак окружење у копу није увек било глатко и предвидљиво,група Ултрас Кавезе састављена од најважнијих екипа које су имале имале искуства и са серијом Б увек је тежила да има хегемонију над новоснованом групом коју су сачињавали већином млађи момци.
    Асид Бојс су временом постали јачи и истрајнији са основицом групе која је сваким даном постајала зрелија.Бојси су доприносили и у организовању кореографије и организацији трибине.Све је настављено на првом званичном гостовању против Беневенета марта 19. 1989 године.
    Односи са полицијом у односу на данас су били идилични,далека и незамислива времена без рестриктивних закона и када је живот ишао даље без недељних забрана малтретирања од стране ДАСП’а ко не зна специјална полиција.Асид бојси су се наравно успешно доказивали и при томе добијали поштовање од остатка ултраса на трибини.Први шалови и заставе су прављени,гостовања су увек била била узбудљива,како је тим играо и другим данима и гостовања су била дужа и компликованија 1990 91 је била тешка за Кавезе клуб који се увек борио да не испадне из лиге.
    Ствар која је нарушила наш сан су економски проблеми које су задесили клуб,проблеми који ће наш клуб одвести у банкротство,нека гостовања у тој лиги ће остати у сећању као нпр. кастел ди сангро,Целано и Козенца као и сукоби са Кротонеом.Такође први пут у историји Кавезеа а можда у историји навијања,играчи су одали пошту ултрасима носећи мајице са срцем и знаком кавезе одштампаним унутар срца,доказ да су играчи имали посебан однос са њиховим ултрасима.
    Онда је дошао јул 1991 и Кавезе је остао без цента на рачуну гасећи се после 72 године на фудбалској сцени Италије.Купујући лиценцу другог мањег клуба омогућено је наше поновно путовање кроз историју,упркос свему наша група никад није окренула леђа клубу,пратећи га у свим категоријама…онда су дошле последње године али то ћемо вероватно причати некад за 20 година.
    А тих 20 година је прошло и легендарна група Ацид Бојс је престала са радом 2017-те године. Велико хвала и огромно поштовање !

  • Рад – Динамо Загреб 87/88

    ​Радовац: „На овој утакмици је запаљена прва бакља од стране УФ, можда и прва на овом стадиону, а част да је запали припала је мени. Бакљу смо купили неколико месеци пре утакмице, платили је папрених 100 ДМ, нисмо питали „шта“ кошта и пажљиво смо бирали утакмицу на којој ће бити упаљена. Пошто је цело то време била код мене, сећам се да сам је сваки дан сатима превртао по рукама а и слабије сам спавао тих месеци.
     Дочекасмо некако и ту текму, уз бакљу смо имали и неколико жутих „паштета“, и све је успешно унето на стадион.
     План је био да се димови упале у копу, пошто њихова употреба није захтевала држање у рукама, а бакљу сам требао да упалим на врху трибине, у задњем реду, да се што дуже види, а мурији треба времена да се попне горе…
     Лагано сам се одшуњао на врх трибине и сео међу „маторце“ чекајући да се димови упале. „Падање“ је било у најави али ме то није превише занимало, само ми је бакља била у глави.
     Димови су се упалили, устао сам, запалио бакљу, горела је можда пар секунди када сам добио јак ударац песницом у главу… ударио ме човек који је седео до мене. Бакља испаде из руке, „пропаде“ кроз скелу, оде маст у пропаст… Стигао сам само да савесном грађанину добро олубим главу, покушао сам после тога да побегнем са трибине, протрчао кроз шпалир мурије која је била на капији, спас се већ назирао, али ме је неки пуб „почистио“ и то је било то. Моје прво хапшење на утакмици.
     Ипак, после свега, највећи жал остаје што апарат није успео да „ухвати“ бакљу…“