Za njega smo čuli u razgovoru sa Banjcem, svaka peta rečenica ’Zgro je bio… To Zgro ima… Zgro to sigurno zna… Pa daj nam Zgroa!
Srećemo ga.
(Smeh) Ćao momci. Ja sam par godina stariji od Dimitrija, davno smo se upoznali, moja mlađa sestra je bila u njegovom društvu: ’E ima ima neki dečko na Limanu, zajebant, priča neke viceve, lud tip totalno…’ Kasnije je došao pank, Englezi i ostalo.
Znamo da si navijač Partizana, a kako je ova engleska opsesija počela kod tebe?
Da, Partizan sam zavoleo kao klinac, idem ja i dalje na utakmice, pratim sve. Prvi klub sa kojim sam se sreo a da nije Partizan bio je Čelsi. Kod kuće ćale i ja gledamo Sportski pregled i one poslednje minute rezervisane za međunarodni sport, tu su bili izveštaji sa utakmica iz Engleske. Bilo je par igrača iz Jugoslavije u Engleskoj, Miročević iz Budućnosti u Šefildu, Avramović iz Rijeke u Nots Kauntiju, Hadžiabdić iz Veleža u Svonsiju, između ostalih i Borota, iz Partizana. Zbog njega sam ja zagotivio Čelsi. Mogao sam se primiti i na Sautempton zbog Golca ili Luton zbog Antića ali Čelsi mi je ipak pre prirastao srcu. Tada sam baš bio klinac. Čelsijeve sastave iz ’84, ’85,’86,’87 kad sam imao 10 i nešto više godina znao sam napamet.
Kada je objavljen sastav Engleske za SP u Meksiku ’86 i Keri Dikson bio u njemu meni je to bio vrhunac sreće, još kad je ušao s klupe protiv Poljske tri minuta pre kraja… u tom momentu ne treba mi ništa više u životu (smeh)
Inače, Lineker je igrao s gipsom Svetsko a ja slomim ruku baš tad, te 1986, kao klinac s nepunih 12… presrećan sam bio što sam i ja imao gips… obožavao sam ga!
Mnogi su sad u fazonu da Čelsi postoji od ere Abramoviča. Glupost teška.
Nisam sad mogao doneti sve sa sobom, ali vikendica mi je puna novinskih izveštaja iz engleske lige, od 1985. do 2010. godine!
Ili, desni bek škotske reprezentacije Ričard Gaf za kojeg je Sport uporno pisao ’Gouč’, i sad ti kao klinac od 12 godina uopšte ne kontaš koji je to igrač. Zato smo kupovali Sportske novosti, jer su Hrvati pisali u originalu, pa mi je tetka, inače profesor engleskog jezika, objasnila kako se šta čita. Jebi ga Sport je za Midlzbro pisao Midlzburg!
Ima sve to dosta veze i sa pankom, da budeš kontra većine, ako taj i taj navija za nekog ja uvek idem kontra!
’85 kad je bila ona tragedija na Hejselu mene drugarica prijavi razrednom ’Igor ima nacrtanu zastavu Engleske na svesci!’. Ja navijao za Liverpul, šta ću, neću valjda za Juventus iako su crno-beli i uvek su nekako svi oni koji su bili za Partizan navijali i za ostale crno-bele pa i Juventus. A ja uvek za Engleze protiv koga god da igraju!
U novembru ’87 bio sam na Marakani, Jugoslavija-Engleska, ja navijam za Englesku. Išao sa starijim burazerom od strica, jedva me pustili keva i ćale, bio sam srećan do jaja a još Engleska pobedila 4:1.
Osim novina, kako ste se snalazili za informacije i prenose?
BK je prvi počeo sa prenosima, Aca Stojanović je komentarisao, mislim da je to bila ’95-’96 godina.
Prva utakmica uživo kod nas Čelsi – Midlzbro, 5:0 za Čelsi!
Nas 5-6 drugara gledali bukvalno sve prenose, baš smo se naložili, i način na koji je to Aca prenosio tada… toliko je bio dobar da smo seli i napisali mu pismo! Fazon ’Da li strepiš da će Brajton uspeti da opstane u 4. ligi? Šta misliš o beku Nots Kauntija i treneru Kru Aleksandre Dariju Gradiju? ’ i slične stvari. Njegov odgovor je bio toliko sterilan da smo se skenjali. ’Ne ne strepim, mislim da će opstati’…
To nas je baš iziritiralo da smo ga ubuduće gledali utišano! Jebi ga ti mu se otvoriš ’Bogu, kralju…’ a on ti tako odgovori, jebem ti suvi profesionalizam. Imam i to njegovo pismo negde sačuvano.
’95 Savo Milošević napravi sranje u Vili, protiv Blekburna su igrali. Izgubili 5:0, on ispromašivao boga oca, i to sve na 0:0, 1:0. I navijači krenu da ga prozivaju, on im vrati, šutne loptu ka njima, raširi ruke… ovi popizdeli, da ga oteraju!
A on je bio dobar u Vili, on i Jork im doneli poslednji trofej 1996., samo što ima problem u glavi kod takvih stvari.
I ja nađem adresu Vilinog fanzina, ’Heroes & Villains’, napišem pismo njima objasnim situaciju u fazonu ’Pratim Savu od njegovog debija protiv Borca, sve dok nije otišao… I ovde je pravio slične probleme, ali to je on. Ne treba da vas čudi, takvog ga prihvatiš jebi ga. Znam, u Engleskoj ne možeš protiv svojih navijača, posebno ne onih koji vas prate na gostovanja. I tako dalje…’ . Taj fanzin sa mojim pismom izađe na dan utakmice Aston Vila – Barnsli, i posle dve nedelje ja otvaram sanduče – kad u njemu dve koverte.
U jednom je pisalo: „Hello Igor, my name is Emma, I am die hard Villa fan, season ticket holder… hajde da se dopisujemo“ a u drugom „Hello Igor, my name is Stewart, I am Barnsley fan who went to Villa away and bought H&V zine… hajde da se dopisujemo“. I tako je istog dana krenulo moje prijateljstvo sa te dve osobe. Nakon prvih razmenjenih paketa, od Eme (koja je 1971. godište) dobio sam sto simpatizerskih čuda u bordo-plavoj varijanti, knjigu o istoriji kluba, šal, značku, njenu fotku sa Jorkom… Od zidara iz Barnslija (1964), stiglo je pismo ispisano na deset A4 strana, krasnopisom…
Uglavnom, Eminim pošiljkama i pismima sam se radovao, dok sam Stjuartova čitao sa takvim ushićenjem da je to neopisivo. Svaki put u glavi sam pravio rekonstrukcije događaja o kojima je pisao. Shvatio sam vrlo brzo da je lik jako dobro povezan sa liderima brojnih huliganskih ekipa na ostrvu od kojih dobija informacije iz prve ruke.
Čovek je odrastao u sirotištu, usvojila ga je hraniteljska porodica koja je imala gomilu dece, a on celo svoje odrastanje proveo u jebenom jorkširskom rudarskom gradiću. Krajem 70ih i tokom 80ih bio je jedan od lidera barnslijeve ekipe, proputovao celu Englesku, nebrojeno puta privođen i hapšen, zabranjivan, sa reprezentacijom bio u „onom“ Luksemburgu, „onoj“ Švajcarskoj, „onoj“ Španiji…
I sad ja uz Čelsi, zbog njih pratim i Aston Vilu i Barnsli.
Meni je mesečno stizalo brdo paketa, ja nisam trošio lovu na cugu, izlaske i slično. Pank muzika, diskovi, ploče, svirke, i ovo što ima veze s fudbalom – samo na to sam trošio.
Godina 2000. treba da idem na EP u Belgiju i Holandiju i da se prvi put vidim sa Stjuartom.
Tad još nije bilo mobilnih telefona ovoliko, prvi mejlovi su tek krenuli… imali smo dogovor da se vidimo na železničkoj stanici u Šarloa, u toliko i toliko sati, taj i taj dan. I to smo se dogovorili dve nedelje unapred.
Dva dana pred put zvoni mi telefon, ’Ej ne mogu u Belgiju, jutros su mi uzeli pasoš!’
A Barnsli je dve nedelje pre toga igrao finale plej ofa za ulaz u Premijer ligu protiv Ipsviča, dobio Ipsvič 4:2 a on je sa ekipom napravio ozbiljno sranje i sve su ih pohapsili.
Nastavili smo dopisivanje. On je meni do tančina slao opise huliganskih akcija, da ne poveruješ. Nacrtane mape, ko se gde kreće, koliko ih dolazi i slično.
Tada mi piše da je u Barnsliju postalo neizdrživo, nema posla, jako puno izbeglica s Kosova je došlo i rade za budzašto, a on je zidar i odluči da se preseli u London. Tu mi daje i novu adresu na koju da mu pišem.
Sledeće njegovo pismo – živi sa ženom koja je težak navijač Milvola!
2001. godine ja iz trećeg puta dobijam vizu za Englesku! Prethodno su me odbili ’95, jebi ga pale sankcije taman, ja još uvek bio vojni obveznik, logično je da me odbiju. ’98. kad je Partizan igrao u Njukaslu su me odbili zbog ’95. po principu ’a evo ga opet ovaj’. A za taj treći put dobio sam pozivno pismo od te ribe iz Birmingema sa detaljnim planom mog boravka tamo, navedene tačno utakmice na koje ćemo ići, ma sve komplet. I napišem još ambasadoru da me ne zanima da ostajem, školujem se, radim, dobro sam situiran – interesuje me samo fudbal!
Sad je proces traženja vize drugačiji, sve ti radi agencija, a pre si išao u ambasadu, pa čekaonica, šalteri pa direktan razgovor s Englezima…
Ja došao, ovaj me prozvao preko reda da uđem i kaže ’Gledaćeš Everton – Bolton?’
Rehoh ’Da’, kaže on ’Slikaj se na utakmici i donesi mi sliku kad se vratiš! Za koga ćeš navijati?’
’Pa idem s prijateljem koji navija za Bolton’
’Daćemo vam tri komada garant!’
A on lik za Everton navija, u sakou i tek posle skontam Evertonova značkica na njemu!
Kad sam se vratio odem u ambasadu, poneo fotke sa Gudisona… On se oduševio, pomerio u stranu ceo red koji je čekao, kaže fali mu sve to, nije bio skoro četiri godine a dok je bio tamo imao je sezonsku kartu! Iza mene red, pizde svi a mi se raspričali o fudbalu. Posle je okačio te fotke na oglasnu tablu.
Tada sam otišao prvi put a bio sam ukupno 25 puta i gledao preko 60 utakmica.
Da se vratimo na priču, lik je došao u London i počeo da živi sa ženom?
Da, ona je ’63 godište, ozbiljno luda riba.
Tad kad sam prvi put otišao bio sam mesec dana. 10-12 u Birmingemu kod te ribe što navija za Vilu i ostatak kod ovih u Južnom Londonu, Bromli, Brokli, Luišam, taj kraj. To vreme u Londonu je bilo nenormalno! Ludilo svaki dan! Ne mogu vam opisati to! Samo se priča o fudbalu, ona vodi glavnu reč, ona koordinira organizaciju gostovanja i slično.
Našao sam se s njima tako što sam došao iz Birmingema, Milvol je igrao protiv Vulverhemptona sredinom nedelje, i Stjuart mi je objasnio ’izađeš tu i tu, pub Golden Lion, svi znaju pitaj slobodno, tamo smo od 16h a tekma je u 21h’.
Pazi ja prvi put u Londonu, prvi put treba uživo da se vidimo.
To je bio april 2002., Milvol je bio na pragu ulaska u Premijer ligu.
Ja dolazim, našao ulicu, preko puta je pab, stoji 7-8 klinaca ispred a ja vadim telefon, zovem ovoga – ne javlja se. I tako 2-3 puta. Ovi me gledaju, jebi ga sumnjiv sam im, prvi put me vide, gledam u njih i telefoniram! Pazi, sve mi novo, prvi put se srećem s tim akcentom, iskrivljene face, ajde kao napravim krug kad posle minut zvoni mi telefon, izvinjava se nije čuo, izašao je i čeka me ispred.
Izgrlimo se, izljubimo, odmahuje klincima ’uredu je’, mislim on jeste navijač Barnslija ali je preko žene ušao u celu tu priču sa Milvolom.
Ulazimo u pab a unutra recimo 700 ljudi, ogromno. Prepuno, a nijedna osoba nije bez dosijea. Garantujem. Jezivo. Ne daj bože sam da uđeš.
Primili me bog zna kako. ’Aaaa Srbiin, vi ste uvek imali muda, na pravoj strani’, a mislim u sebi mani me sad toga.
Krenuli smo na tekmu nakon sat vremena, stadion je bio na pet do deset minuta hoda od paba. Zapadna tribina, gornji nivo, prepuno, luda amtosfera, konstantno navijanje, pljuvanje i prozivanje oko dva soma Vulvsa i minimalna pobeda Milvola za visoko mesto koje obezbeđuje baraž. Pošto sam morao da izađem par minuta pre kraja kako bih izbegao gužvu i stigao na tjub a potom i bus nazad za Birmingem propustio sam afterparty u Golden Lionu.
Naredne nedelje stigao sam u London na deset dana. Stjuart, njegova žena, njihova tromesečna beba i njeno dvoje dece iz prvog braka živeli su u prostranoj kući sa 4 spavaće sobe.
Velika kuća, pokazao mi je gostinjsku sobu i kao ’Ovde u registratorima imaš neke zanimacije ako ti bude dosadno’. Ja otvorim a ono kopije i isečci iz svih živih novina Njukasl Hronikl, Sautempton Dejli Eho, Livepul Eho, Miror itd… o navijačkim incidentima od ’50-ih pa na dalje! Bukvalno sve! I još mi kaže da mi je na usluzi fotokopir aparat pa ako želim nešto sebi da kopiram.
Ja sam brate kopirao do 5 ujutru, potrošio dva tonera i ris papira.
Kupio u Vest Hemovom šopu neke suvenire za drugare, vraćamo se i kaže on meni: “Gde ti je ona Vest Hemova kesa? Ostavi kesu sa grbom u gepeku, stigli su kumovi, ne bih da moram da im objašnjavam zašto sam te uopšte vodio na Vesthemabad, kako Milvolovci zovu taj kraj, obzirom da je prepun Pakistanaca i drugih obojenih.“
Ušli smo unutra, klinci u kući, sprdnja zajebancija, Rebeka vodi glavnu reč a za stolom su sedela dva matorca, jedan nizak, sed, nasmejan, drugi nešto krupniji sa dugačkom kosom i velikom dioptrijom. Ispod naočara caklilo se stakleno oko. Rebeka je držala bebu u rukama i posluživala ih čajem. Srdačno su me pozdravili, predstaviše se kao Rej i Roj, a potom sam im se priključio i pokušao da pohvatam o čemu pričaju.
Ovaj jedan: dugačka kosa, naočare, stakleno oko, istetoviran! Priča kako je umoran, išao je sa prijateljima koji su imali 3-4 koncerta na severu Engleske.
Pitam koji je bend, kaže ’Ma ne znaš sigurno, Anti-Nowhere League’.
Rekoh ’Šta s njima? Bio sam na njihovom koncertu u Beogradu. Ti imaš veze s njima?’
Kaže ’ Ne, ne ja imam jedan drugi bend!’
Kad je on to rekao, meni sine, jebote – stakleno oko, Milvol, naočare, Roi Pirs iz ’Last Resort’ benda!
On stao gleda me ’Ti znaš za Last Resort?’
’Brate pa mi to slušamo kod kuće godinama!’
Ispalo je da su njih dvojica kršteni kumovi od Stjuartove bebice.
Dakle, sedeo sam za istim stolom sa pevačem Last Resorta i velikim navijačem Milvola s jedne i osnivačem i glavnim čovekom Milvolove ’F-Troop’ ekipe iz 80ih s druge strane.
Izneli ih mrtve pijane na kraju. A Stjuart i Rebeka se popičkali, oko fudbala, ona ga gađala tanjirom sa špagetama!
Ja se umorio, jebi ga kad ne pijem a oni od 4 popodne udaraju!
Šta se dešava sledeće? Utakmica u Koventriju pomerena za petak! Kao zbog TV prenosa a u stvari zbog bezbednosti. Sezonu pre, bilo je nekakvo sranje, kada su navijači Koventrija napali neke Milvolove klince, pa se hvalili na sva zvona kako su ih razbili, iako se nije desilo ništa ozbiljno. Uglavnom, po forumima su kenjali kako će najebati svako ko dođe iz Londona na tekmu, što je ove posebno ražestilo i napalilo, a uz to, trebao im je minimum bod kako bi sami odlučivali o plasmanu u baraž.
To jutro idemo na stadion Milvola, ide se na tekmu – 60 i nešto autobusa stoji, prepuno! Prodato 5,500 karata,što je znatno manje nego što bi nas bilo da je utakmica sutra u 3, kaže Stjuart!
Mi smo trebali ići busom kad se javila Rebeka, da ipak idemo kolima i povedemo neka dva klinca iz kraja sa nama koji imaju zabranu a na ulasku u bus pregledaju i neće moći ući. Stjuart, ja, njih dvojica i jedna klinka takođe, Rejeva ćerka.
Treba da se nađemo u 15h kod Stjuarta kući. Dolaze ta dva klinca, jedan 19 drugi 22 godine. Prvi ćelav, visoka uska kragna, izbačena zlatna kajla i Del Boj pečatni prsten, namirisaaaan… a ovaj drugi iz izlaska direktno, prespavao kod neke ribe, mamuran. Stiže i ta devojka, mala, slatka, nasmejana non stop, blesava.
Ja sedim napred, Stjuart vozi, a njih troje nazad. Zbog gužve kroz London, puna tri sata smo se vozili do Koventrija, nijednu jebenu reč ih nisam razumeo kakav je to sleng! Jezivo!
Stižemo u Koventri, Rebeka nas navodi od kuće, i dalje je besna na Stjuarta jer ne može na tekmu pošto čuva bebu – ’a u pičku materinu, ja odrasla na Milvolu i ne idem na utakmicu a ti ideš!’. Javlja nam da se Rej javio i da su navijači u pabu “Rocket” kod železničke stanice.
Ulazimo u pab, sve krcato od Milvolovih navijača! U roku od 15 minuta dosta pandura se grupiše ispred.
Zove Rej, pita jesmo li tu, nakon što mu je Stjuart potvrdio da jesmo on nam kaže da se izvučemo kroz zadnji izlaz pored wc-a, iza je ograda razmaknuta i može se provući pa tuda da izađemo da bi zaobišli ove pandure napolju i da dođemo kod njega i ekipe u pabu u centru Koventrija.
Ostavljamo ovo troje i idemo u taj pab u centru. Stižemo, njih je tamo oko 150 – jeziva ekipa.
Tu je bio je Teri Pejn, jedan od većih psihopata koje sam upoznao u životu a kojeg ću baš kao i Reja i dobar deo ostalih likova redovno viđati na pank festivalu u Blekpulu narednih godina.
Nakon kraćeg vremena dolazi pandur kod šefa obezbeđenja paba i govori mu da bi za 15 minuta svi trebalo da krenu na stadion. Jedan od navijača, Big Dejv, prilazi šefu obezbeđenja i stavlja mu ne znam sad tačno koliko ali recimo 20-30 funti u džep, ovaj odlazi gore na sprat i ostavlja jedan separe za nas. Ja u tom trenutku ne znam šta se dešava.
Kaže mi Stjuart da idemo gore, i polako jedan po jedan, ukupno nas 14 odlazimo do tog separea. Potom dolazi pandur da proveri sa šefom obezbeđenja da li je to to, ovaj kaže jeste, kao izašli su svi. Ovi što su ostali dole vrlo brzo kreću ka stadionu u pratnji policije.
Svi otišli, ostalo samo nas 14 solo u pabu.
Plan je bio da sačekamo da ode policija koja prati ove na stadion i da krenemo u potragu da nađemo ko su ti što su pretili da Milvol neće smeti da dođe!
Au jebote gde sam došao! Ja koji nikada svesno nisam išao u frku, našao sam se u situaciji da u jebenom Koventriju idem sa jednom od najjačih engleskih ekipa upravo u potragu za frkom. Oko mene su bili ljudi koje sam poznavao sat vremena, plus Rej i Stju, stari drugari koje poznajem „još od juče“!
Izlazimo nakon desetak minuta i dve ulice dalje ulazimo u sledeći pab.
Pazi scenu: Big Dejv, skida hiruršku masku s lica, i sve onako teatralno uzima mikrofon od lika koji pušta muziku, muzika staje ’DAME I GOSPODO, MILVOL JE STIGAO! DA LI SU TU ONE PIČKE KOJE SU NAM PRETILE?’ Dejv je bio veoma ljubazan.
U pabu recimo 200 ljudi a od toga bar pola ima veze s Koventrijem, sa šalovima, u dresovima! Tišina! Spustili glave, niko da zucne.
’U REDU, HVALA VAM NA LJUBAZNOSTI!’
Krećemo dalje, sledeći pab, ista priča!
Kako smo prelazili bulevar začula se pandurska sirena i glas preko megafona: ’Primetili smo vas, zaustavite se!’
Kaže Rej: ’Boli nas kurac, bež’mo!’
I sad zamisli situaciju, trčimo Koventrijem, Reju duša u nosu, 50 godina jebi ga… neko u jednom momentu vikne da siđemo u podzemni, kao tu ima neki izlaz na drugu stranu. Kad sa svih strana zaskoče nas panduri!
Postrojili nas, raširili noge, ruke na zid i detaljno pretresanje. Posle nekog vremena samo su nas izveli gore i okružili.
Koji trenutak kasnije, čuje se pesma, vidiš iz daljine ide reka navijača Milvola iz pravca železničke stanice u pratnji policije, strašan prizor. Kad su nam se približili i nas 14 su njima priključili.
Dolazimo na stadion, 20 minuta do početka utakmice, ukupno je četiri ulaza gde se ulazi jedan po jedan, a nas ima bar tri hiljade u tom momentu ispred. Nema šanse da uđemo svi na vreme. Međutim, na Hajfild Roudu (kao i na većini drugih stadiona) kad je kraj utakmice iznutra otvore celu duplu kapiju da masa ljudi lakše može izlaziti. I naravno, ovi naši što su ušli skontali o čemu se radi, počistili redare i otvorili nam tu izlaznu kapiju! U tom momentu kreće stampedo preko pandura i redara! Utrčavanje unutra i pravac prvi redovi uz teren. Ostala mi karta neocepljena.
Navijanje je bilo fenomenalno, par puta su i mene podizali da povedem pesmu… prilično luda situacija.
Upoznao milion njuški, ludnica u glavi!
U tom povratku već su se pravili planovi za sutra. Neko je javio da je nabavio karte i da se ide na Čarlton-Sautempton!
Jedan od sms-ova je glasio: „Zakazali smo tuču sa Sautemptonom, povedi gosta iz Srbije ako želi da se provede, vidimo se u 11 u pabu nedaleko od Griniča.“
Zakazana je tuča na Mejz Hil stanici, idemo!
Zaspali u 6h ujutru, buđenje u 9h, u 10h se nalazimo sa ekipom jer pab se otvara u 11h!
Zvoni telefon ’Koliko vas je?’
’17’
’Ok, dolazi i nas 17!’
I ja idem s njima. Sunce ti jebem gde sam došao!
Ti neredi su se odigrali otprilike u 10 sekundi. Imaš na guglu pa kucaj ’Maze Hill riots’
Od cele te ekipe, 17-18 likova, 12 je ležalo u zatvoru zbog toga po 2 godine, sve navijači Čarltona, znam ih sve, sedeo s njima.
Prošlo je sve to, vratio se u Novi Sad, pitaju me kako je bilo u Birmingemu. Ja i zaboravio da sam bio u Birmingemu!
Ajde da ti prvo završim o Milvolu.
Kad sam otišao kući, Milvol je izborio plejof, i to protiv Birmingema.
1:1 u Birmingemu a kod kuće 0:0 igraju i u finišu ih sudija pokrade – 0:1 završi!
Svi su pričali kako nije u interesu FA da klub sa relativno malim stadionom, nesređenom okolinom i još uvek u potpunosti nerešenim problemom sa huliganima uđe u Premijer ligu.
Krenuli su takvi neredi na stadionu i oko njega, najveći posle ‘Brixton riots’-a.
Stigli mi izveštaji ko je sve uhapšen, manje više sve ljude znam.
Ovaj moj, Stjuart, mi piše da ide nazad za Barnsli, mora da se malo pritaji.
U narednim danima uhapšen je i Rej i to kao predvodnik nereda. Dobio matorac pet godina zatvora i tako postao najstariji osuđeni huligan na ostrvu
Stjuart je na kraju dobio 12 meseci dobrotvornog rada.
O tome su pisale sve novine, čak i naše. Jebeni Građanski list koji je neko vreme izlazio u Novom Sadu, objavio je kratak tekst sa naslovom „Konj udario konja“. Iz fazona smo im drugar i ja poštom poslali pismo: „Koga vi nazivate konjem, pazite šta pišete, imaćete problema sa Mivolom“, uz to, ubacili smo i jednu Milvolovu vizit kartu. Voleo bih da sam video reakciju novinara koji je otvorio kovertu.
….
Sledeći put kad sam bio, 1. januar 2003, Milvol igra u Ipsviču. Ja spavao kod prijatelja iz Srbije koji živi tamo i čuo sam se sa Stjuartom, dogovorili se da se nađemo na Viktorija stanici u 10h.
Sve kontam imam vremena, kao peške ću, treba mi nekih 45 minuta. 1. januar, 9h ujutru, na ulici nigde nikog!
Ideš sam kroz pust London, do jaja osećaj!
Prilazim stanici i pitam se, jebote jel ima ikog ovde?
Ulazim unutra a tamo njih 2,000, i svi od sinoć! Mrtviii pijani!
Stjuart išao sa mnom do tamo, nije išao na utakmicu, znao je da ga neće pustiti pa je vreme proveo u pabu.
A loše vreme bilo, usput na radiju slušamo otkazuje se jedna po jedna utakmica, mislim u sebi samo nam to još fali da stignemo tamo pa da se ne odigra…
A tekma, svi pijani i na terenu i na tribinama, Denis Vajz ga u 60. daje za 0:1, a do kraja 4:1 za Ipsvič! Totalno ludlilo! (smeh)
Pričaj nam malo kako je bilo u Birmingemu? Jesi bio na svim stadionima?
Da, da! Išli smo prvo kod roditelja od te Eme, a oni žive u Lenkširu, u Čorliju, ne tako daleko od Blekburna.
Dva dana smo obilazili lokalne stadione Bamberbridž, Akrington, Nortvič Viktorija, Viton Albion, Čorli i slično pa sve do Prestona, Blekburna, Barnlija, Oldama! Na Prestonovom Dipdejlu je tad bio Nacionalni muzej fudbala jer je Preston bio prvi šampion Engleske. Do jaja muzej, ali su ga deset godina kasnije preselili u Mančester i sada je tamo, jebi ga ista je regija odakle je fudbal krenuo a ipak je veći promet ljudi u Mančesteru. Bio sam i tamo pre dve godine, i stvarno je vrhunski muzej. Ko god ima prilike neka ga poseti obavezno, besplatan je upad, ima svašta da se vidi a i sjajan šop imaju.
Elem, nakon te prve posete sledeće godine sam gledao Aston Vila-Birmingem, kasnije i Aston Vila – Vest Bromvič, Aston Vila – Liverpul, VBA – Vulverhempton, Vulverhempton – Bristol Siti, Volsol – Oldam… sve sam ja to obišao u tih šezdesetak utakmica koliko sam pogledao.
Najveći neredi koje sam uživo video bili su na Aston Vila – Birmingem, brate lete blokovi i cigle sa parkinga! Stotine ljudi učestvuje! Jezivo!
I tu sam upoznao gomilu likova.
I Ema je bila kod mene, dolazila bar deset puta u Srbiju, njeni priatelji su dolazili takođe. Vodio sam ih na utakmice, Vojvodine, Partizana, Srbije… išli na gostovanja, nju sam vodio sam u Kragujevac na Radnički – Partizan.
Njima je opet sve ovo do jaja, drugačije, ’Pogledaj stadion, raste trava na tribini!’
E tu sam se zgotivio sa njenim drugom koji navija za Vigan a Čorli mu je lokalni klub koji voli.
Inače Vigan je uvek imao vrlo zajebanu navijačku ekipu, bez obzira što su mali klub. S njim sam gledao Vigan pet, šest puta. Išao na finale Liga kupa u Kardif protiv Junajteda.
Poslednji put kad sam bio kod njega, prošle godine, idemo na Junajted of Mančester – Čorli! Do jaja!
Igrao i Vigan kući ali mi hoćemo baš na Čorli!
To mi je jedan od najboljih doživljaja tamo.
Našli se u 10h na stanici, nas 60-70 a kiša pljuuštiii!
Dolazi taj glavni lik, kaže biće nas 500 danas! Sve mislim daj nemoj me zajebavati, kojih 500!
Kad on izbaci preciznu cifru da je prodato 390 ulaznica, plus ide još 4-5 autobusa!
A to je blizu, pola sata vožnje vozom, došli, pa pravac jedan pab, pa drugi, treći… Cepa se pivo non stop!
Stadion Junajteda je baš zabačen, u Mostonu, tamo su ga smestili jer je tamo nastao Njuton Hit – znate već, prethodnik Mančester Junajteda. Tamo bukvalno nema ništa, osim blokova zgrada i u sred toga stadiončić.
7-8 tuča je bilo taj dan, klinci uglavnom, ne možeš da veruješ! Bakljama se gađaju! Kao da nisi u Engleskoj.
Bili smo na tribini iza gola, ceo im je stadion u zastavama, parole koje imaju veze i sa muzikom, kulturom Mančestera, ’Joy Division’, ’Morrissey’ – fenomenalno izgleda.
Navijanje non stop, 4,500 ljudi na stadionu a od toga 500 Čorlijevih! Utakmica 4-5 puta prekidana zbog dima, malo-malo Junajtedovi ubace crveni i crni dimnjak, pa onda doleti žuti sa Čorlijeve tribine.
Pre toga sam gledao i Bamberbridž, znaš kakav stadion, u okviru tribine je i pab, svi idu na pivo i klopu u poluvremenu. Pa smo išli da gledamo i Morkamb – Ketering i gomilu drugih “non league” tekmi…
Koji ti je stadion najlepši?
Vila park ubedljivo! Iju kakav stadion, fenomenalan, pravi taj old fashion kakav treba da bude!
Mada ima još dosta dobrih, poput Fulamovog recimo… meni je žao starog Koventrijevog Hajfild Rouda, Boltonov mi je recimo odvratan, ne volim ta moderna sranja… Gudison park mi je bolesno dobar takođe, fenomenalan! Bio sam tri puta tamo, gledao Bolton, Vigan i Sautempton. Jednom od ta tri puta sam imao kartu ’restricted view’, koštala 3 funte manje od redovne. Šta je to u pičku materinu? Kad ono stolice u gostujućem sektoru otprilike su toliko male, da na jednu ne može da sedne odrasla osoba koja ima više od 60 kila. A moje mesto još ima stub tačno ispred! Celu utakmicu sam bio zagrljen sa stubom i gledao čas sa leve čas sa desne strane! Ali do jaja je stadion!
Sent Džejms park mi je ogroman, masivan, gostujući sektor kao Kamp Nou jebote, ne sviđa mi se to.
Gledao sam i Čarlton – Vila, do jaja stadiončić.
Kad izlaze igrači s razglasa cepa ’Into The Valley’ od ’The Skids’ i ceo stadion krene da peva… da se naježiš!
Dimitrije nam je pričao da si išao da gledaš Vimbldon – Eš Junajted? Kaže putovao si boga oca do stadiona?
Da, skroz na drugi kraj Londona, nekih sat i po – dva mi je trebalo! Dime me je najavio kod njih, oni mi spremili paket da mu ponesem. On je s njima dugo održavao kontakt, uključivao se u radio prenose, ludak. To je bilo negde 2005-06.
Sreda veče, stigao ja na stadiončić, oni su na Kingstonianu igrali. Tu je mali klupski šop, ali baš mali, imaš pult i iza nagurane suvenire. Bilo je tu još još ljudi unutra kad ovaj s pulta obraća se meni: ’Srbija?’
Kaže on da je skontao da sam ja “taj” jer me ne poznaje. Pita za Dimitrija, kaže da ga pozdravim puno i da mi kesu punu nekakvih stvari za njega.
Šta od muzike, filmova i sličnih stvari iz Engleske pratiš? Osim ovoga što smo već spomenuli.
Sve što ima veze sa Velikom Britanijom – bukvalno! Samo nek je engleski akcenat! Ne postoji bend koji mi je značio a da nisam išao da ga gledam. Mednes u Birmingemu, Morisi u Birmingemu i u Mančesteru, pa sve do ’Rebellion’ fesivala u Blekupulu gde sam od 2006. bio deset puta!
Tamo ti je krem de la krem engleskog pank i fudbalskog miljea.
Stjuart Pirs je redovan svakog avgusta na festivalu, obično dođe s ekipom okupljenom oko benda ’Resistance 77’ koji je iz Notingema.
Sam grad do 2006. je bio mrtav, bukvalno. Bio je glavna turistička atrakcija ’20ih i ’30ih godina prošlog veka, kad vidiš fotke iz tog perioda kao da gledaš Las Vegas. Bulevar dugačak 5 km, lampioni, more, plaža – super.
’60ih godina se pojavljuju prve turističke opcije za Španiju i Portugal, i jebi ga njima je tamo svakako bolje – imaju sigurnih sunčanih deset dana. E tada u Blekpulu vreme staje! Sve dok se nije pojavio taj festival koji je prvo bio u Blekpulu pa kratko u Morkambu da bi se 2006. vratio u Blekpul.
Od 2006. do 2016. – ne možeš da prepoznaš grad. Ti si 2006. tamo imao grad iz 1967., a sada je to napucano! Masa nekih drugih festival se održava baš tu, puno su uložili u grad a pank festival je bio inicijalna kapisla.
Blizu su ti aerodromi u Mančesteru, Liverpulu a i Blekpul ima aerodrom, noćenje sa doručkom je 20 funti, a u Lodonu za te pare ne možeš da pređeš ulicu. Festival je strogom centru u toj nekoj hali tipa Spens a okolo su ulice gde su ti smeštaji, sve ideš peške, klopa jeftina, pivo jeftino. Kad kažem jeftino mislim na engleski standard.
Sad su već izgradili i ozbiljne tržne centre.
Jesam, prljav, siv i gadan ali ja ga volim. I u njega se baš puno ulaže. Drago mi je što sam bio na Mejn Roudu a na ovom novom nisam niti me zanima da odem. Na Old Trafordu nisam bio takođe, ne ide mi se. Gledao sam 4-5 puta Junajted ali na gostovanjima, uvek sam bio na domaćoj tribini do njih. Do jaja su, imaju najbolje i najraznovrsnije pesme, navijanje 90 minuta, fenomenalno.
Imaš li neke zanimljivosti, anegdeote koje nisi pomenu u priči?
Uf, pa ima ih koliko hoćeš!
Čekaj da vidim šta bih izdvojio…
Milvol – Hartlpul, treća liga pre 6-7 godina, ja vrlo blizu terena na zapadnoj tribini, a dva mesta pored mene skockana bakuta od recimo 70 godina, trajna frizura, marama, kompletić, suknja, sako i sve vreme stoji i psuje, jebe majku svima bukvalno! Redar ju je bar dvadeset puta opomenuo da sedne i da se smiri i ona se svaki put izvinjava sa “sorry son” i sedne, kako on okrene leđa tako ona opet skače na noge i kreće da psuje… i onda momenat kad Nil Heris ulazi s klupe a i dalje je 0:0 i ona pada u ekstazu… pet minuta kasnije on postiže jedini gol a baba samo što srčku ne dobije!
Smederevo – Ipsvič, kum preko nekih lokalnih političara sredi karte za gostujući sektor i nas trojica se zabodemo s Englezima… scena s pretresa, mi se pravimo Englezi a pandur na pretresu obraća se kumu: ’Dođi mamicu ti jebem englesku, al ste gadni svi…’ Da vidiš facu pandura kad se ovaj pred njim meni obratio na srpskom… nije mu dobro bilo!
Žena od tog mog Stjuarta, ta što je odrasla na Milvolu, Rebeka… vodila me je jedan dan u obilazak kraja gde je nekada bio stari Den i u detalje objašnjavala kad je učestvovala u kojoj frci… Ispričala događaj kad je došlo do neke tuče i nju pojuri pandur, ali je on mislio da je ona muško pošto je imala kačket na glavi, i kraću kosu, skinhead stajling… on je stigne, baci se na nju, kad joj je spala kapa s glave, ovaj u šoku skapira da je žensko, opsuje i pusti je.
Njen brat po ocu, Sajmon se zove, je jedan od glavnih Čelsijevih ‘Headhunters’ likova, biznismen bavi se nekretninama po Londonu. On nam sredi karte za ložu Čelsi –Midlzbro, FA kup, januar 2003., Stanić dao jedini gol. Posle tekme odemo u pab, a unutra ne daj bože likovi… Taj njen brat je tada pričao kako je 80ih sa svojom ekipom došao kod nje u južni London na proslavu njenog 21. rođendana, kad na žurci cela Milvol garnitura uključujući i Reja! Dok se nisu ponapijali sve je bilo ok, a onda je u jednom momentu došlo do čarke pa je Rej isprskao Sajmona benzinom iz upaljača i zapalio ga! Pokazivao je ožiljke na ruci… Dvadeset godina kasnije taj Rej je krstio Rebekinu ćerku.
Spomenuo sam i Rejevu ćerku, išla je s nama kolima u Koventri. Vratim se ja kući nakon tog prvog odlaska u Englesku kad posle par nedelja stiže pozivnica za njen 21. rođendan. Stjuart mi kaže kako bi im svima bila čast da se pojavim… Nisam imao kinte iako mi je viza još uvek bila važeća. Par nedelja kasnije frka u medijima, osvanule fotke sa proslave rođendana ćerke najstarijeg osuđenog huligana na ostrvu. Vlasnik Milvola Teo Pafitis odlepio pošto je saznao da su žurci prisustvovali i pojedini igrači Milvola Kejhil, Livermor, Nederkot… Čak su Kristofer Kine i Livermor pokrili sve troškove žurke.
Jebi ga, mogao bih do ujutru ovako..
Hvala ti buraz, ništa slično nismo slušali u životu! Imaš li nešto za kraj da
dodaš, za ljude koji ovo budu čitali?
Nikada za svoje 42 godine nisam pogledao utakmicu između Reala i Barselone, jednostavno to nije to… previše je glamurozno… uvek ću se pre odlučiti za, recimo Sanderlend- Njukasl. Ligu šampiona ne pratim godinama unazad, da mi sutra neko ponudi besplatne karte za finale između Bajerna i Juventusa a s druge strane da stoje ulaznice za Derbi Kaunti – Notingem Forest, ne bih razmišljao, naravno da bih zapalio na ostrvo. Fudbal još uvek jedino ima smisla na ostrvu, posebno u nižim ligama. 17. juna na Satonovom stadionu igraju prijateljsku, dobrotvornu tekmu legende Čelsija protiv legendi Rendžersa… s jedne strane Keri Dikson, Dejv Besant, Pet Nevin, Rej Vilkins, Tore Andre Flo a s druge Mark Falko (kojeg pamtim još dok je igrao za Totenhem protiv Hajduka), Kolin Hendri… ne može veći spektakl!
http://engleskifudbal.com/
