Blog
-
Brigadas Blanquiazules RCD Espanyol
Све је почело оног дана када је група будућих “бригадиста“ отпутовала у Италију, како би присуствовала мечу заказаном на стадиону Сан Сиро против ФК Милан. Момци су у најмању руку били одушевљени страшћу и спектаклом који су направили миланисти, па је донета одлука да се направи нешто слично и на јужној трибини стадиона Сарија.Група је креирана негде средином сезоне 84/85 и чинило је на самом почетку одприлике осамдесетак чланова. Крајем лета 1985 године “Brigadas Blanquiazules“ започињу нову сезону гостовањима против Сарагосе, Валенсије и Барселоне на Камп Ноу, где се јављају и прве жестоке туче са противничким навијачима. Кампања у текућој сезони је била у пуном јеку, а главни циљ који се поставио, огледао се у окупљању што већег бр. људи. Тако се дошло до бројке од 150, мада су велики део групе чинили и симпатизери. Оно што треба истаћи је да су крајем године, на јужној трибини Сарије где су почеле да се окупљају најватреније присталице Еспањола, бригадисти урадили нешто до тада несвакидашње за навијачку сцену Шпаније. Наиме на дерби утакмици против Барселоне упаљено ја више од 100 бакљи. Доласком Хавијера Клементеа за шефа стручног штаба, клуб се квалификовао за улазак у куп УЕФА, па су и сами “Brigadas Blanquiazules“ значајно напредовали што се тиче организације, поставши озбиљна хулиганска екипа која је почела да окупља око себе шпанске ултра националисте, десне скинхеде, и остале деликвенте са улица каталонског престоничког града.То је било и разумљиво с обзиром на експанзију коју су доживели.
Сезона 1987/88 биће упамћена као веома успешна како за фудбалски клуб тако и за групу. ФК Еспањол се пласирао у финале купа УЕФА, па су се и “Brigadas Blaquiazules“ фокусирали више на инострана путовања,а мање на гостовања по Шпанији. На дан када је ФК Милан гостовао забележена је права европска атмосфера. Чак 1500 Миланиста је допутовало у Барселону. Еспањолови бригадисти су били изненађени овом изненадном посетом италијанских ултраса, али су се брзо окупили у граду решивши да оправдају пред гостима статус озлоглашених локалних хулигана. И успели су у томе! Озбиљни инциденти који су се догодили тога дана око стадиона Сарија, дуго су пунили новинске странице шпанских штампаних медија. Све у свему, италијански навијачи су се “сусрели“ по први пут са навијачима Еспањола схвативши да негде тамо у далекој Барселони постоји екипа под називом “Brigadas Blaquiazules“. Каталонски фудбалски клуб касније је одиграо још два битна меча против Интера из Милана и Брижа. На овим сусретима је такође било паклених туча, што је помогло групи да стекне нова искуства. Како је ФК Еспањол стигао до финала и меча против Бајера из Леверкузена, маса плаво-белих фанатика је кренуло пут Немачке, али се убрзо и вратила разочарано кући, јер је резултат по њихов тим био негативан. Од небеских висина и славе до тоталног пада – тако би могао да се опише период који је уследио. ФК Еспањол испада у другу лигу! Међутим, без обзира на проблеме са којима се клуб суочавао бригадисти су остали верни плаво-белим бојама.
Када је реч о сезони 1988/89, догађај који је обележио је свакако братимљење са навијачком групом Реал Мадрида “Ultras Sur“. Бригадисти су жељно ишчекивали да се врате у прву лигу што се на крају и догодило на задовољство свих. Све је било у најбољем реду наредних пар година, а онда већ 1993 ФК Еспањол се поново сели у нижи ранг. Већина је помислила како ће група почети да се осипа, међутим то се није десило, чак напротив , октобра 1993 године нове екипе млађих навијача се појављују на југу и стају под заставу “Irreductibles“. Језгро Еспањола напредује у сваком погледу, атмосфера на стадиону је паклена, кореографије су заступљене на свакој утакмици, и мора се признати да то ствара додатан притисак на гостујуће тимове у сусретима са плаво-белима. Постојало је пар група које су се осмелиле да дођу на стадион Сарија и сукобе се навијачима Еспањола, међутим њихов долазак се није славно завршавао. Година 1996 се такође може сматрати успешном за клуб, с обзиром да су се плаво-бели поново квалификовали за куп УЕФА. Догађај који је обележио овогодишње учешће свакако је онај са Фејнордом када су “Brigadas Blaquiazules“ напали полицију. Само дан пре тога Фејнордови хулигани су најавили долазак, уговоривши са бригадистима тучу, али до тога на крају није дошло, јер су гости силом прилика више од пар сати каснили на утакмицу.Године 1997 легендарни стадион Сарија је морао бити срушен, јер је Еспањол запао у огромне дугове. Последња утакмица на Сарији, која је одиграна између Еспањола и Валенсије остаће упамћена по инцидентима навијача и полиције у којима је било много повређених. Овим инцидентом почиње нова ера за клуб и навијаче. ФК Еспањол се сели на Олимпијски стадион града Барселоне – постављање столица, ограђивање простора и реперсивне мере одражавају се на “Brigadas Blaquiazules“ која стагнира без шансе за неком значајнијом акцијом. Без обзира на све ове проблеме група је последњих година успела некако да се тргне из учмалости, пружајући отпор систему и другим екипама, без обзира на број чланова који је прате. Борба бригадиста никада неће престати! Навијачима Еспањола јавност се диви, плаши их се, мрзи и респектује, а све из разлога јер поседују снажан карактер. Дуго година бригадисти су радили на квалитету, што је подразумевало лимитиран бр.и јединство чланова. У томе лежи снага бригадиста! На крају треба поменути секције које је чине: Brigadas Hospitalet, Brigadas Guardia Joven, Secc. Don Simon De Lucas, Hools RCDE, Brigadas Badalona, Brigadas Aragon, Brigadas Malaga, Old Guard, Vieja Guardia. Једна од елитних подгрупа је и “Torquemada 1488“ сачињена од истакнутих представника бригадиста. Бити навијач Еспањола и члан “Brigadas Blaquiazules“-а представља обавезу констатне борбе на свим нивоима: спортском, политичком, социјалном…против свих, а нарочито против људи повезаних са Фудбалким Клубом Барселона.
-
Ultras Tito Cucchiaron Sampdoria
Italijanski stadioni su sportska borilišta na kojima navijači stvaraju najbolju atmosferu u Evropi. Tu ne mislimo na pevanje pesama i navijanje, već pre svega na atmosferu potpomognutu zastavama, barjacima, pirotehnikom, koreografijama… Ako je neko majstor da ušareni tribine i od dosadnog kalčo (Calcio) meča napravi spektakl onda su to svakako ultrasi, kako se u Italiji nazivaju najžešći navijači okupljeni na svojim tribinama iza golova. Mnogi naši navijači i ljubitelji fudbala kada gledaju prenos nekog meča italijanske lige često više imaju da vide pre samog početka utakmice, zahvaljujući dešavanju na tribinama, nego tokom svih devedeset minuta igre. Ako su Englezi sinonim za nerede na stadionima, fenomenalno navijanje i prvrženost klubu i nacionalnom timu, italijanski ultrasi su pioniri navijačkih koreografija. Sve što se dešava kod nas na stadionima Partizana, Zvezde, Rada, Voše, Zemuna… kao i na ostalim evropskim utakmicama odavno je viđeno širom apeninskog poluostrva, a većina spektakularnih koreografija koje priređuju navijači Lazija, Rome, Milana, Intera… uvek će biti nedostižne za sve ostale evropske navijače. Zbog rigoroznog zakona koji je već dugi niz godina na snazi u Velikoj Britaniji, na ostrvskim stadionima je nezamislivo videti upaljenu baklju, dimnjake, transparente sa nazivima grupa, šetalice ili ogromne barjake (izuzetak je Liverpoolov Kop). Reč navijač u Italiji se vezuje za termin Ultras. Svuda u svetu ta reč označava nešto agresivno,ekstremno, tako da bi bilo logično da je u fudbalskoj terminologiji ultra navijač ustvari huligan, ali nije tako. Ultrasi u Italiji su navijači zaduženi za sve što jedan meč čini pravim iz navijačkog ugla naravno. Po završetku meča za Ultrase odmah počinju pripreme za naredni. Oni su ti koji će na redovnim sastancima odlučiti šta će se praviti, organizovati odlazak na gostovanje, koreografiju, navijanje, ispisati parole, potući se. Od članarine, putovanja i prodaje navijačkih rekvizita finansira se većina akcija na stadionima. U italijanskom fudbalu termin Ultra takođe vuče i političke korene iz perioda tokom šezdesetih godina prošlog veka. Nakon Drugog svetskog rata, politički nemiri u Italiji odražavali su se na sve sfere života, pa tako i na sport. U fudbalskom svetu tako su nastale podele na levo i desno orjentisane navijače. Laziovi i Interovi su tradicionalno desničari, dok se njihovi gradski rivali Roma, odnosno Milan izjašnjavaju kao levičari. Sedamdesete godine su kao i na ostrvu bile svedoci brojnih incidenata i okršaja navijačkih grupa. Nezamislivo je bilo da derbi mečevi u Torinu, Milanu, Đenovi ili Rimu prođu bez makljaža navijača rivalskih timova. Kulminacija je usledila na rimskom derbiju 1979. godine kada je jedan navijač Lazia nastradao, pošto je pogođen raketom ispaljenom sa protivničke tribine.
Ultra pokret u Italiji se širio izuzetnom brzinom tako da je već tokom osamdesetih i svaki nižerazredni klub imao svoju organizovanu navijačku grupu, a ubrzo su u sam navijački vrh izbile Ultras grupe „manjih“ klubova poput: Atalante, Napolija, Verone, Fiorentine…
Stefano Mangini je dvadesetpetogodišnji navijač Sampdorie, pripadnik grupe Ultras Tito Cucchiaroni (UTC) i momak zadužen za organizovanje koreografija: „Prva organizovana navijačka grupa u Italiji osnovana je krajem 1968. godine. Reč je o navijačima Milana okupljenim u grupu „Fossa dei Leoni“ (jazbina lavova). U julu mesecu 1969. godine osnovana je i prva grupa sa nazivom Ultras u svom imenu „Ultras Tito Cucchiaroni“. Osnivači su bili dva momka i dve devojke, navijači Sampdorije, a grupa je iz utakmice u utakmicu imala sve više pristalica i članova. Troje ih je i danas redovno na svim utakmicama našeg kluba, dok je jedna ženska osoba nakon duge bolesti preminula prošle godine. Tri meseca nakon osnivanja UTC i navijači Torina su oformili svoju grupu „Ultras Granata“. Mislim da je njihova zasluga najveća što se termin Ultras pročuo po Evropi pošto su oni u to vreme, za razliku od Sampdorije, bili redovni učesnici evropskih kupova na kojima su priređivali sjajnu atmosferu atipičnu za ostale evropske stadione.
*Zašto baš naziv Ultras Tito Cucchiaroni?„Tito Cucchiaroni je bio Argentinac, desnokrilni napadač Sampdorije, tokom šezdesetih i sedamdesetih i jedan od miljenika navijača sa kojima je bio veoma blizak. Ovi su mu se odužili nazvavši grupu po njemu. Danas jezgro čini sedamdeset ljudi, koji ravnopravno odlučuju o svemu, dok na stotine drugih navijača plaćanjem članarine pomažu rad naše grupe.“
*Da li osim UTC postoji još organizovanih grupa navijača Sampdorije i kaži nam nešto više o samoj organizaciji. Ima li sukoba među vama?
„Osim nas, postoji i veliki broj drugih grupa od kojih su najbrojniji „Fedelissimi 1961“ (najverniji). Da vas ne buni, 1961. označava godinu od kada su momci iz te grupe prisutni na stadionu, a ne kada su osnovani. Tu su još i „Hell’s Angels“, „Hawks 1991“, „Fieri Fossato“, „Cani Scolti“ (koji su naša casulas ekipa), „Riviera Blucechiata 1985“, „Armata Blucerchiata“, „Skulls“ i brojne druge manje bitne grupe. „Ultras Tito“ je nezavisna od drugih grupa i najuticajnija među navijačima Sampdorije. Sami se finansiramo od prodaje rekvizita. Sva gostovanja sami plaćamo, kao i sve koreografije. Na stadionu smo na gornjem nivou južne tribine, koja cela ima 8.500 pretplatnika, što je impozantna brojka. Odnosi sa upravom i igračima su dobri iako u prošlosti nije uvek bilo tako. Na čelu fudbalskog kluba su predsednik Riccardo Garrone, bogataš, vlasnik naftne kompanije E.R.G. i direktor Giuseppe Marotta jedan od najuticajnih fudbalskih radnika u Italiji, odmah iza Luciano Moggia iz Juventusa. Svakog četvrtka u podne ili deset uveče održavamo sastanke na kojima je prisutno vođstvo grupe. Tu dogovaramo šta će se raditi na utakmici za vikend. Naravno, derbi mečevi se planiraju mesecima unapred. Za poslednji gradski derbi sa Genoom smo izdvojili 3000 evra za koreografiju koja je spremana pune dve nedelje. Sve smo sami finansirali, bez pomoći kluba. Od prošle sezone UTC izdaje fanzin koji izlazi dva puta mesečno. „Fedelissimi 1961“ koji su smešteni ispod nas na jugu takođe imaju svoj fanzin. Dok je na čelu kluba bio Mantovani, došlo je do sukoba između nas i njih, pošto je predsednik favorizovao našu grupu. Nakon par godina sve je izglađeno. „
*Koju bi sezonu izdvojio kao najbolju?„To je svakako 1991. godina kada smo predvođeni Vujadinom Boškovim osvojili titulu i igrali zapaženu ulogu u Evropi. Zvezde tima su bili Luca Vialli i Mancini. Na finalu kupa kupova u Geteborgu nas je bilo najviše. Tada je Vialli postigao oba pogotka u pobedi nad belgijskim Anderlehtom. Prethodna sezona je takođe bila odlična. U Rimu nas je bilo preko 3000 na utakmici sa Romom. U poluvremenu je došlo do sukoba sa policijom na stadionu. Na kraju sezone smo na Rominom sajtu proglašeni za najbolju grupu koja je gostovala na olimpijskom stadionu.“
*Pomenuo si incident sa policijom u Rimu. Koliko su česti sukobi na stadionima u Italiji i koja je najžešća tuča vezana za vašu grupu?
„Ranije je bilo mnogo više incidenata, posebno tokom osamdesetih. Navijači Atalante su definitivno najgori u Italiji. Njihove grupe „Brigata Neroazzure 1976“ (skraćeno BNA), „Supporters Of Dea“ i „Wild Kaos“ (koji više ne postoje pošto je većina članova u zatvoru) su izazivali nerede gde god su se pojavili. Danas kada god se u medijima pominje nasilje na stadionima u Italiji, sve se uvek poredi sa huliganima Atalante. Zahvaljujući njima Atalanta je jedan od najomraženijih klubova. 1998. godine njih 500 je razjurilo ceo plato ispred Rominog juga na kojem je bilo skoro deset hiljada Romanista. Njihovi najljući neprijatelji su huligani Brescie „Ultras Brescia 1911“. Gradovi Bergamo i Brescia su udaljeni jedan od drugog svega dvadeset minuta kolima, tako da je tu reč o lokalnom rivalitetu i mržnji. I danas su utakmice Brescie, Atalante, Verone kao i klubova sa juga zemlje pune incidenata.
Najveći incident vezan za utakmicu Sampdorije dogodio se 1998. u Bologni. Trebala nam je pobeda za opstanak, ali smo odigrali samo 2-2 i nakon više od dvadeset godina ispali u drugu ligu, treći put u istoriji kluba. Po završetku utakmice, iz očaja i besa smo probili kordon policije i napali domaće navijače na parkingu iza stadiona. Neredi su trajali skoro pola sata. Veliki rivalitet vlada između nas i navijača gradskog rivala Genoe. Na dan derbija 1991. ceo grad je goreo, a tuče i povređeni navijači oba tima nisu mogli da se izbroje. Nakon tih incidenata policija je pohapsila veliki broj izgrednika, a mi smo sklopili primirje. Sada se ignorišemo, nadmećemo na tribinama, ali su tuče ređa pojava. Pre tri godine posle utakmice između Sampdorije i Torina došlo je do tuče navijača na ulicama grada. Bilans sukoba je 20 povređenih navijača, 8 policajaca i 50 uhapšenih. U januaru 1995. godine na utakmici Genoa-Milan, Simone Barbiglia pripadnik Milanove grupe „Fossa dei Leoni“ ubio je navijača protivničkog tima Claudia Spagnolu, zadavši mu udarac nožem u leđa. Policija je do tri ujutru držala navijače Milana na stadionu dok nisu našli ubicu, da bi mu sud odredio kaznu zatvora u trajanju od samo dve godine. Od tog tragičnog događaja više ništa nije isto na navijačkoj sceni u Italiji, a sve velike grupe su krenule u kampanju iskorenjavanja nasilja sa stadiona.“*Kakva je situacija u Đenovi? Ko ima više navijača vi ili rival? Da li Sampdoria i Geona oduvek igraju na istom stadionu?
„Klub CFC Genoa je osnovan daleke 1893. godine. Osnovali su ga pomorci iz Velike Britanije. Iako poslednju davno, Genoa je osvojila ček šest titula, i spada u red najtrofejnijih klubova u zemlji. Sampdoria je osnovana tek 1946. godine fuziom dva stara kluba Andrea Doria i Sampierdarense. Sampdoria je poznatija u Evropi, nakon uspeha 1990. i poraza u finalu kupa šampiona od Barcelone dve godine kasnije. Genoa ima više navijača posebno starijih, što je i logično. Za njih važi da su strastveniji od nas. Poslednjih deset godina su u drugoj ligi, i danas imaju tek oko 10.000 pretplatnika, dok Sampdoria ima preko 25.000. Njihova grupa „Fossa dei Griffoni“ (jazbina grifona), raspala se 1992. godine nakon sukoba među vođama. Pobednička ekipa osniva novu grupu „Vecchi Orsi“, ali ubrzo menjaju ime u „Ottavio Barbieri“, u čast legendarnog igrača. Stadion Luigi Ferraris je najbolji u Italiji. Izrađen je na mestu starog stadiona, po uzoru na one u Engleskoj, u periodu između 1987. i 1990. godine pred svetsko prvenstvo. Kapacitet je 38.000, što je skoro 20.000 manje u poređenju sa starim stadionom. Prvih pet godina postojanja Sampdoria je igrala na drugom kraju grada , na stadionu Caienna, koji je danas atletski stadion. Od kraja 1950. godine mi i Genoa igramo na istom stadionu.“
*Koliko su navijačke grupe u Italiji politički aktivne i ko ima najbolje navijače?„Ultras Tito je apolitična grupa. Nas zanima samo Sampdoria. Za razliku od nas ima dosta grupa koje se javno politički izjašnjavaju. Među desničare spadaju: „Irriducibili“ Lazio, „Brigate Rossoneri“ Milan, „Brigate Gialloblu“ Verona, „Fighters 1977“ Juventus… dok su levičari: „Rangers“ Pisa, „Brigate Autonome Livornesi“ Livorno, „Armata Rossa“ Perugia… Opšte je mišljenje da najbolje navijače u Italiji imaju Roma, Lazio, Milan i Inter.“
Nekoliko grupa Rominih navijača ujedinile su se 1977. godine pod imenom „Commando Ultra Curva Sud“ (CUCS), sa osnovnim ciljem bolje organizacije koreografije i navijanja. Oni su sigurno jedni od najmaštovitijih navijača na svetu kada su koreografije u pitanju. U glavnom gradu ih ima neuporedivo više od Laziala. Pošto se jezgro CUCS nakon petnaestak godina rasulo, na čelo grupe su stupili novi, mlađi momci, pa je 1999. došlo i do promene naziva u jednostvno „Ultras Roma“. Sa druge strane navijači Lazia, iako u podređenom položaju u odnosu na gradskog rivala, ni malo nisu zaostajali niti zaostaju za navijačima Rome po koreografijama. Krajem osamdesetih „Eagles Supporters“ prestaju da postoje a vodeću ulogu na Laziovom severu preuzimaju „Irriducibili“. Oni su bili prva italijanska ultra grupa koja je odstupila od klasičnog stila italijanskog navijanja. Izbačeni su iz upotrebe ogromni transparenti, koji su zamenjeni malim zastavama u engleskom fazonu, a u repertoaru pesama sve više je bilo engleskih melodija.*Interesantno je da na navijačkoj sceni u Italiji postoje brojna prijateljstva između ultras grupa suparničkih timova. Sa kim ste vi u dobrim, odnosno lošim odnosima?
Prijatelji smo sa navijačima Parme, francuskog Marseja, kao i sa navijačima manjih klubova poput Catanzara i Spezie, dok je mnogo više onih sa kojima se ne volimo. Na prvom mestu neprijatelja su nam navijači Torina (još od najranijih dana dve grupe), Juventusa, Milana, Napolia, Brescie, Bologne i naravno Genoe.“
*Prosto je nezamislivo da jedan meč italijanske lige protekne bez pirotehinke. Da li je ona dozvoljena?
„Baklje je dozvoljeno paliti na stadionima, iako će vam ih policija oduzeti ako vam ih nađe prilikom pretresa, posebno ako je reč o gostujućim navijačima. Zbog paljenja baklji niko ne može biti uhapšen što je najvažnije, sem ako je ne koristite u tuči sa protivničkim navijačima ili sukobu sa policijom. Mi ih na naš stadion unosimo znatno ranije, uglavnom umotane u velike transparente i zastave. U svim gradovima postoje legalne prodavnice pirotehnike, a posebno u lukama poput Đenove.“
-
Мирко Талијан, прича о најчвршћем навијачу Звезде
Легенди је мало. Оних правих. Пред сваки дерби легенде које су носиле копачке, дриблале, давале голове, су у првом плану. Међутим, клубови не би били то што јесу да нема навијача који су деценијама били ту, правили атмосферу, стварали легенду о њима и правили им светску популарност.Када је реч о Црвеној звезди, она има свега пар таквих имена, а једно од њих је свакако чувени Мирко Талијан. Човек који је уз Звезду и са Звездом прошао скоро све. Он је један од првих чврстих момака са трибине који је увек био уз свој клуб.
Сада је нажалост у инвалидским колицима, али ни то га не спречава да сваки дан буде уз Звезду, да је прати и навија. Нема свој стан, па и живи у простору крај „Маракане“. У сваком смислу речи, борац.
„Да нисам борац одавно бих отишао“ – први је коментар Мирка Талијана, који је суочен са многим проблемима. Ипак поново има разлог да се радује.
„Радујем се сваком дербију. И увек верујем у своју Звезду. Надам се да ће ми донети победу“ – прва је реакција Мирка Талијана који и сада често дође на тренинг првог тима Звезде. Играчи га увек са поштовањем поздраве и питају за здравље. А он их је упознао много, много генерација и утакмица је иза њега.
„Заволео сам Звезду као дете. Отац је утицао на мене, он је био у партизанима, током рата у заробљеништу и њему је Звезда много значила. На први меч ме је довео старији брат, тада сам имао осам година и када сам видео колико је народ волео Звезду, како је то све изгледало пробудило се нешто у мени што ме држи и данас 60 година после. „
Већ тада је кренуо свуда са Звездом.„Па ја сам исте године измолио комшију који је имао неку родбину у Загребу да ме поведе са њим да гледам Звезду јер је истог дана гостовала и у фудбалу и у кошарци. Фудбал је био Звезда – Локомотива, а кошаркаши су играли против Трешњевке. Када сам дошао у Загреб само сам пратио где народ иде и тако стигао на утакмице. Био сам клинац па ми није био проблем да уђем. „
Пожелео је да игра у Звезди, али …
„Наравно одмах сам желео да заиграм фудбал у Звезди. Почео сам да играм у ОФК Београду јер сам са Карабурме, али нисам стигао до Звезде, па сам прешао на борилачке спортове. Бокс па рвање. Нисам био плашљив и зато су ме ценили многи. Улица ме је многоме научила, али нисам јој дозволио да ме у потпуности узме под своје.“Чим је одрастао Мирко је осетио шта значи ривалство два клуба.
„Шездесетих сам ушао на Партизанов стадион са Звездином заставом. Тада се Маракана тек градила и Звезда је била домаћин на ЈНА. Пре тога су навијачи црно-белих били на северу, али су прешли на југ и ту трибину учинили својом. Е ја сам једном приликом узео Звездина обележја и отишао на југ. Хтео сам да се докажем.
„Било је и тада навијачких сукоба, не у овом данашњем смислу, али их је било. Сећам се да је после једог дербија аутокомандом пролазио неки човек са комиончићем пуним диња и лубеница и затекао се у маси после меча и онда је почело опште гађање дињама и лубеницама. Када те то погоди нема приче, падаш као свећа.“
Ипак, разлика између два времена је очигледна.
„Када сам мало поодрастао почео сам да путујем у иностранство са клубом али и да бих радио. И то све сам прошао са ове „две петокраке „. Ипак, оно навијање и ово сада су два различита појма. Тада оружја није било. Дешавало се да се побијемо али после у кафани пијемо заједно. Бакљада није било, али она седамдесетих, спонтана, паљењем новина је за незаборав.“
Наравно и тада је песма на стадионима била важна.
„Ја сам донео први мегафон у земљу. Мислим 63. се запалио руски танкер на Дунаву.Руси су се искрцали на обалу, а ја сам трампио литар шпиритуса, јер су они пили све, за мегафон који је имао и одмах сам га донео на „север“. После тог првог меча је „нестао у маси“ и никада га после нисам видео „, али тада смо имали мегафон“ – кроз осмех се сећа Мирко.Али организованог навијања није било.
„Тада вођа у правом смислу није било. Сви смо били другови. Нас пар је било заинтересовано да води навијање, поведе песму. Био је ту Миле Ајдарић који је волео да пише песме, а ми смо их онда преносили на трибину. И тада је због гужве долазило до међусобних туча. Сећам се да су једном њих десетак скочили на громаду од човека, нису минутима могли да га оборе. Али ја сам се трудио да то зауставим, спречим, да нам не буде тога на трибинама. „Тада је поштовање према играчима било велико.
„Обожавали смо их, али је било изузетака. Сећам се да када смо испали против чини ми се Наполија, да су навијачи у бесу запалили помоћни терен, потпуно разровали бусење. Били су љути, било им је и криво. Али у суштини много смо волели наше играче јер се тада и дуго остајало у клубу па се навикнеш, па за све те године и сретнеш те људе негде. „
Миркова прича на „северу“ је трајала све до почетка деведесетих.
„Тада сам прешао на запад. Аркан ме није знао а ја се нисам плашио и схватио сам да бих могао да будем у проблему. Касније су ме и он и покојни Шуца заволели. После пар година сам се ипак вратио на „север“.Ипак, данашњи Звездини навијачи цене све што је Мирко прошао.
„Чули су од старијих колико сам ту и воле да слушају о историји навијања и нашег клуба. Заиста ме поштују.“Мирко већ дуго живи крај зграде Спортског друштва јер нема стан. Због тога је и често у просторијама клуба, а нашао се ту и када су пре коју годину налетели навијачи Партизана.
„Када сам их видео изашао сам пред њих и рекао им „Децо, немојте то да радите, вратите се „, а они су ми узвратили увредама. Један ме чак позвао да се обрачунамо „на руке „. Нисам устукнуо, а њихов напад није прошао. Живот је суров, мораш да знаш да се браниш и ја сам то учио. Браним се па шта ми Бог да, нисам бежао. „
Мирко је страдао јер је спасао живот једном детету.
„У она лоша времена пролазио сам Карабурмом, тада је све било у мраку и чуо сам неког клинца како запомаже и моли некога да га не убије. Када сам чуо репетирање схватио сам да човек стоји веома близу мене. Брзо сам пришао и повукао му руку на доле, пиштољ је опалио и погодио ме у колено. Полиција ми је после рекла да сам спасао живот том детету, да је једна жена сведочила да је заиста хтео да га убије. „Тада су почели и проблеми са ногом.
„Када сам осетио тај бол, доживео сам што каже народ фрас и од тада су почели моји проблеми са шећером. Притом сам се и повредио на неком зарђалом ексеру који је изазивао гангрену. Дуго сам се одупирао, али на крају су морали да ми одсеку ногу. Сада страхујем да ми не одсеку и другу. „Ипак, легендарни Звездин навијач није сам.
„Навијачи су сада моја породица. Бринули су се о мени, долазили ми у болницу, пружали ми подршку на сваки начин. Не могу да вам опишем колико ми то значи. Уз мене су увек. Много сам им захвалан. То ме држи у животу заиста. Мени је најтеже што не могу да им се одужим. На жалост Звезда је у таквој ситуацији да не може ни себи да помогне, па не очекујем много.“Скандирање пуног Пионира
Мирко је се посебно радовао победи кошаркаша Звезде над Панатенаикосом. Изашао је на паркет где су га поздравили играчи, а потом је доживео и скандирање целе хале.
– Много ми је било драго, али од узбуђења нисам чуо шта ми певају. Био сам пресрећан – каже Мирко.
Унука највећа радост
Поред Звезде Мирко има још једну радост.
– Моја унука ми причињава највеће задовољство. Има десет година и она ми је највећа срећа – каже чувени Звездин навијач.
Извор : http://www.24sata.rs/da-kao-lav-se-boris-mirko-talijan-prica-o-najcvrscem-navijacu-zvezde/12333
-
Fossa Dei Leoni – прва организована навијачка група
1. Можеш ли да нам кажеш како су ФДЛ формирани – да ли је то био навијачки одговор на дешавања у вези са Интером или је нешто друго било у питању?
Годину 1968 (као и целу деценију 60-их) обележили су социјални немири.Омладина је желела промене на свим пољима, па се у складу са тим такво стање пренело и на фудбал.Људи су хтели да имају више простора, слободе и независности ван старих образаца који су им се наметали.2. Да ли сте имали било каквих проблема са Ф.К. Милан приликом формирања групе ФДЛ, увођењем ултра подршке и сл. и ако јесте, какве природе су ти проблеми били?
У почетку није било никаквих проблема, јер су нас људи знатижељно посматрали.Они су настали нешто касније, након првих туча међу навијачким групама.3. Како је ваша група била структурирана и на који начин су доношене одлуке?
Првобитно је о свему одлучивао савет од 15 људи на челу са председавајућим.Касније раних 80-их, млађа група (укључујући ту и мене) заменила је старије, трудећи се да спроведе у дело сваку одлуку коју би чланство прихватило на недељним састанцима.4. Kолико сте имали чланова и колико је оних који су основали групу остало до самог краја тј њеног гашења?
Фоса је успела да окупи око себе 10.000 чланова (то се догодило само једне сезоне пошто се дешавало да сваке године људи долазе и одлазе), тако да практично нико није био констатно у групи од њеног оснивања до њеног гашења.Било је и оних који су само једну утакмицу посетили и то је то .. Ја сам стигао у ФДЛ 1971 године и ту сам остао све до распада, што значи да сам један од оних који је био деценијама уз екипу, веза између старије и млађе генерације која је остала.5. Какав је био регрутни процес?
Није било неког нарочитог регрутног процеса.Чланове су чинили како они који су новчано помагали рад групе, тако и они који су били у првим борбеним редовима када би дошло до туче.Након неког времена појединцима би било омогућено да приступе затвореном кругу врха ФДЛ.
6. На који је начин чланство комуницирало и како сте се организовали у време када није постојао интернет и мобилни телефон?
Организовали су се састанци сваке недеље и слата су писма онима који живе ван Милана.Такође, већ сам поменуо да је постојао затворени круг врха ФДЛ.Тај затворени круг чинили су људи који су се виђали сваке вечери.7. Можеш ли да нам кажеш нешто о твојим незаборавним тренутцима са Фосом који ће ти заувек остати у сећању?
Било је неколико незаборавних тренутака.Први је свакако онај када ме је савет ФДЛ-а предложио за њиховог новог члана.Био сам веома срећан, јер тада је почео мој живот са групом ФДЛ (Фоса Деи Леони). Затим никада нећу заборавити финале купа шампиона против румунске Стеауе 1989 у Барселони, када су Фоса и Бригате повели 10.000 навијача уз перфектну организацију.Од тужних момената издвојио бих последњи састанак на коме је савет ФДЛ-а одлучио да распусти групу. Око 500 људи се тада окупило испред просторија фан клуба, певали смо химну ФДЛ-а и скандирали групи .. заиста тужан моменат! Што се осталих догађаја тиче, сећам се утакмице из маја месеца 1988 када смо победили Наполи и освојили шампионат, ту је наравно и победа против Јувентуса у финалу купа шампиона одиграном у Менчестеру, а не треба заборавити ни две победе против Интера у Лиги Шампиона.8. Који је твој незаборавни тифо моменат?
Тешко је рећи .. Можда онај на утакмици Милан – Реал Мадрид из 1990 када смо победили 5:0 или градски дерби који смо добили са 3:2, а већ следећи изгубили 2:0.9. Колико су у просеку износили ваши тифо издаци и колико је било потребно времена уложити да би све добро функционисало?
Годишњи износ којим смо располагали, да би група уопште могла да фукционише, био је јако висок (кореографије, трошкови пута приликом гостовања, транспаренти .. итд). Слично би се могло рећи и за уложени рад јер је јако пуно времена било потребно издвојити. Било је неколико група људи које су радиле различите послове (продаје карата, мајица, капа, шалова, организација гостовања, кореографије .. итд). Ево вам један пример: велика кореографија која је рађена за важну победу и освајање титуле у шампионату 1993 коштала је 4.000.000 лира (отприлике 1900 евра) и требало нам је око три месеца да је припремимо.10. На који начин сте прикупљали новац?
Продајом материјала групе: шалови, мајице, налепнице и остало.
11. Да ли је било конфронтација, инцидента и насиља током свих ових година?
Било је и то јако много.Туча са навијачима Сампдорије у Понтецуронеу је једна од највећих, када су се наши возови сусрели на станици.Издвојио бих и сукоб са навијачима Јувентуса, након што смо се појавили у делу града који представља њихово упориште, затим било је инцидената са Роминим и Веронине ултрасима .. све у свему јако много насилних сцена!12. Да ли сте имали блиских веза тј да ли сте заснивали пријатељства са осталим италијанским групама? Да ли су ове везе и контакти остали актуелни и данас?
Ја лично сам имао доста пријатеља међу навијачима Торина, Роме, Ђенове, Болоње (са некима од тих момака сам и дан данас у контакту). Што се групе тиче и њених пријатељстава она су се мењала током година: пре смо били у добрим односима са Ромом, Ђеновом, Торином, Болоњом .. а данас само са Брешом и Ређином.13. Какве сте политичке акције имали ван трибине? Да ли сте имали било каквих веза са милитантним групама које су оперисале у Италији?
Ја сам одувек био левичар.Али италијанска левица (нарочито у Милану) нажалост никада није разумела феномен“ ултраса“ и могло би се чак рећи да се дистанцирала од њега.Због тога није ни било прилике за неком већом политичком акцијом.Међутим последњих година пред распад ФДЛ-а, неке групације су почеле да одржавају контакте са нама; опет наглашавам да ми нисмо били присталице тога да се политика појављује на стадиону.14. Да ли је ФДЛ икад протестовао против Берлусконијевог власништва над Миланом?
Било је протеста, али су разлози били фудбалски, а не политички.15. Да ли мислите да и даље има места политици на трибинама?
Свакако да има места.Штета само што ће у већини случајева десница бити та која ће деловати на трибинама.Једноставно, десница је изгледа много боље разумела потенцијал ултраса и начин на који се може агитовати на стадиону.
16. Можете ли нешто да нам кажете о односу који је“ Фосса Деи Леони“ имала са групом“ Бригате Россо Нерро“?
Све до почетка 90-их односи су били одлични, делили смо са њима апсолутно све (неки од мојих најближих пријатеља које знам преко 30 година су чланови БРН укључујући и моју супругу!). Након 90-их пријатељство није било на завидном нивоу, али смо и даље били у колико толико коректним односима све до нашег коначног распада 2005.17. Како сте се осећали када су се ФДЛ распали? Мора да је остала велика празнина у вашем животу? Шта раде и чиме се тренутно баве чланови ФДЛ-а?
То је био веома болан тренутак у мом животу и да, тачно је .. осетио сам огромну празнину. Милан ми не недостаје толико, колико трибина, цео тај колорит и наравно наше дружење.Чињеница што смо сви заједно изашли из свега тога, помогла нам је доста.Пријатељи ми много значе, наставили смо да се виђамо и ван фудбала.На неки начин однос са неким људима постао много интензивнији него пре .. укратко дружење нам је много помогло да пребродимо тај догађај.18. Каква је ситуација данас са осталим групама у Италији?
Како видите наредне месеце и године које долазе? Неки италијански ултраси су истакли како ће уколико“ Тессера“ буде узела маха, основати своје фудбалске клубове у италијанским нижим лигама.19. Мислите ли да ће се ово догодити и како ви гледате на све то .. да ли подржавате акцију?
Ситуација је веома лоша.Нови закони деструктивно утичу на неколико навијачких група које негују тај стари ултра стил навијања, док су се остале групе препустиле бизнису.Не видим светлу будућност нажалост. Што се овог другог тиче, сматрам да нема никавог смисла креирати неки нови клуб поред оног за који сте одувек навијали.
На питања одговорао бивши члан из врха ФДЛ.Ево шта кажу они сами о својим почецима у књизи „Nella Fossa dei Leoni“: „Тачан датум оснивања групе није могуће утврдити, јер се радило о спонтаном окупљању навијача, које се временом све више ширило.
1968. године једини клуб навијача где је било неког дешавања, барјаци и навијање,били су Fedelissimi, али су били стационирани на доњем нивоу где су скупља места, тако да су групе младјих навијача почеле да се окупљају изнад Рапе 18 (ограда изнад улаза) на горњем нивоу, где су улазнице биле јефтиније.
Нисмо успели да сазнамо ко су били први који су изабрали то место, али је сигурно, да су то место из недеље у недељу попуњавале све више групе нових младјих навијача (друштво из краја или из школе, пријатељи пријатеља, итд…), тако да се то првобитно језгро утопило у ту масу и временом нестало.
Многи од њих су носили дрес Милана (материјал сличан вуни и танке пругице), доносили су барјаке и кесе пуне исцепканих папирића које су користили као конфете.
Одлучено је да се да име овој групи и изабрано је име ФОСА ДЕИ ЛЕОНИ (врло вероватно да га је предложио Умбо), што је био надимак за једно старо игралиште на коме је играо Милан (значење „јазбина лавова“, „лавља пећина“), а у прилог тој одлуци је било и само место за стајање које је изабрано, јер када би се изашло из улаза на трибину, стицао се утисак да се улази у лављу пећину…
Вреди се сетити неких младића из тог времена, Аверардо Драгони, Марко Гуера,Карло Николози и пре свих Умберто Калца, који је 1972. постао председник клуба. Умбо је био и остаће заувек наша чланска карта број 1, иако нас је нажалост оставио 1996. године.
Њему и свим друговима са трибине (не само оним који су припадали Фоси) који су нас у медјувремену напустили (Рино, Тамара, Ренцо, Лућано, Маледето, Скиапа, Спуња, Иван, Енцино Боси, Ронки, Пећиз, Дикс, Мартело и сви остали), желимо да посветимо ову књигу.
Да се вратимо на нашу хронологију почетака групе.
Првобитној постави су се врло брзо придружили Стефаниа Манцоти, Ракеле Бианки, Дјанкарло Капели (Бароне), Дјани Кастиљиони.
Урадјен је први транспарент, који је цео био шивен и коштао нас је 5000 лира. На једном од својих првих гостовања, у Вићенци, по страшном снегу, транспарент је оштећен при покушају да нам га поцепају и униште.
Ова епизода је довела до тога да смо упознали Меацу, председника асоцијације свих клубова навијача Милана, и председника Милан Клуб Форланини. Баш са њима је остварена добра сарадња, ишли смо заједно на гостовања и имали састанке у њиховим просторијама, у улици Мећенате.“
Рампа 18 мало пре него што је основана Фоса
Прва сезона Фосе 1968/69
Први управни савет групе
Први транспарент „Fossa dei Leoni – Rampa 18“
02/02/1969 Сампдорија – Милан , Фоса“Први период који креће од 1968 године, када су родјени Фоса деи Леони, па до половине 70их, подудара се са настанком света ултраса.
Много спонтаности, никакви извори прихода, само велика воља , страст без граница и идеја да се направи нешто ново и врло различито од тодадашњег традиционалног навијања и то по свим аспектима, подразумевајући и оне најекстремније, без правог знања шта ће се изградити, најбоље карактерише то време. Заједно са малобројним групама које су настале у том периоду, настао је феномен који се све више ширио и који је каснијих година добио на важности, све до тога , да је тако рећи постао једна врста „начина живота“, прави и својеврстан менталитет (термин који је почео пуно да се користи у данашње време када се говори о ултрасима), важан моменат за омладинску културу у наредних 30 година које су следиле.
Идеологија ултраса, ако тако може да се назове, у то време је била много другачија од данашње, иако без двојбе постоје заједничке тачке.
На трибини у нашој групи нису постојале политичке тензије које су карактерисале читаво друштво у то време. Чак и они медју нама који су били политички острашћени и активни, остављали су своје идеје испред стадиона, тако да је трибина била потпуно слободна зона, на којој су различита мишљења ускладјивана у име интереса клуба и групе и то је карактеристика коју смо успели да одржимо до последњег дана.
Туче су сегмент мало важан за ултрасе из тог времена, макар у првом периоду, али већ почетком 70их, почиње прогресивно да се размишља о тучама са другим групама. Средином 70их, на Сан Сиру већ почиње мода да се прошета горњим нивоом, како би дошло до физичког контакта са противничким навијачима.
Удруживање иза заједничког транспарента, првобитно је имало само кореографску функцију, као место где ће се сјединити многобројни црвеноцрни барјаци расути по целом стадиону, тек касније долази аспект јединствене громогласне подршке и певање.
Потребно је рећи да су сви припадници групе јако млади, просечна старост ултраса је измедју 15 и 18 година, и јака је идентификација са групом. У прво време, носи се парче црвеноцрног платна на коме белим словима пише „Фоса деи Леони“, како би се разликовали од свих осталих.
Тих година, железница је организовала специјалне спортске возове за навијаче који су путовали на гостовања.
Када се путовало аутобусом, и у то време место поласка је била пиаца Обердан.
У то време, мода на стадионима је била испаљивање ракета, и тако за време једног путовања возом, Ромито улази у један купе са ракетом у руци, али се она нехотице сама активира и настаје паника, пробушени капути и на крају смејање.
Треба истаћи да гостовања у прво време нису била проблематична, чак шта више, домаћини су често гледали на госте са симпатијама, туче су биле врло ретке, максимално се све завршавало са шамарима.“
