curvasrb

Blog

  • Војводина – Скјерн (Данска) / рукомет

  • Јуве

  • Бастиа

  • Ђенова

  • Интервју – Ултрас Ахлави

    1. Реците нам нешто о историји групе Ултрас Ахлави…
    Ултрас Ахлави је се појавио у Марту 2007. године, када је група људи која није била задовољна како ствари функционишу и смеру којим иде северна трибина ( ми је овде зовемо лева трећа класа), одлучила да направи своју групу. Групу која ће бити прва ултрас група у Египту, инспирисана италијанским стилом навијања, са циљем да се створи што боља и живописнија атмосфера на трибинама, и која ће бранити име клуба од свих непријатеља унутар и ван стадиона.

    Наш први транспарент је подигнут у Марту 2007. , а прва тифо акција направљена у Мају исте године. На почетку је дошло да борбе са осталим фан клубовима због другачијег менталитета и начина на који су они подржавали клуб, а то је чак ишло до тога да су игнорисали ривале на трибинама, без увреда и супротстављања и провоцирања, па чак и покушајима да се праве примирја са највећим ривалима. У периоду од неколико месеци и разноразних ситуација, смо преузели трибину и до да данас смо главни фактор на истој.

    2. Наведите нам главне групе и екипе на трибини, и реците нешто о њима…
    За разлику од Србије, УА је једна група, а не група под којом се окупљају навијачи Ал Ахлија. Екипа је из главног града Каира. Постоје још две групе на северној трибини… Devils који су из Александрије, другог града по величини из Египта и 250 км удаљеног од Каира, и млада и мала група Reds који долазе из града Заказик.

    3. Пријатељи / непријатељи…
    Званично пријатељство је направљено са са групом Supras Sud, навијачима Есперанце из Туниса. Са њима смо се упознали током њиховог гостовања у Каиру током лета 2007. , када је дошло до нереда и проблема са полицијом, када смо им помагали на разноразне начине. Тако је дошло до великог броја пријатељстава између чланова две екипе, и после многобројних узајамних посета, одлучено је да се направи официјелно пријатељство између две најбоље на континенту.

    Што се непријатеља тиче, имамо их на свакој утакмици где игра наш клуб. То је зато што је Ал Ахли најпопуларнији клуб у Египту и доминира у домаћем фудбалу од самих почетака, где око 65% популације навија за наш клуб, тако да је нормално да нас остатак мрзи, и кад одемо у неки град који има свој клуб, цео град је против тебе. Највећа мржња и непријатељство долази из града Исмаели. Мржња је веома јака и дубока јер потиче још из 1967. године, и рата са Израелом када је напао Египат, када су становници Исмаелија побегли и кренули ка Каиру, а званичници Каира одбили да их приме јер су побегли и оставили свој град јешама. Од тада је ово „најопаснија“ утакмица. Постоји забрана путовања возом још од пре двадесетак година, јер су једном приликом ликови из Исмаелија искидали шине на прузи близу града, како би воз са навијачима Ал Ахлија који су путовали на текму испао из шина…толико. Наравно, ту је дерби Каира и ривалство са Замалеком, који представља један од већих дербија у свету, јер није у питању дерби између два највећа клуба у Египту, већ и у Африци, јер Ал Ахли има 6 титула шампиона Африке док Замалек има 5.
    4. Реците нешто о вашим најбољим акцијама…
    Па свака акција има своју драж због свог повода, значаја или услова, тако да не можемо оценити која је најбоља. За многе од нас је можда најбоља акција када смо први пут у Египту успели да направимо велику кореографију преко целе трибине са тракама и шеталицом са значајним мотивима Египта и паролом – ми смо Египат!, којом смо пренели поруку ривалима ко доминира нацијом. Друга је сигурно када смо у гореспоменутом Исмаелију упалили и нaправили рекорд овде са 70 бакљи.

    5. Како финансирате гостовања…маркетинг…кореографије?
    Овде је систем сличан као у Холандији, једини начин да дођеш до карата за гостујуће утакмице је преко клуба, где у комбинацији плаћаш карту и превоз. Редовно се организују два буса за гостовања, а за битнија и више. Ако ово није могуће иде се возом, поготову на даља гостовања. Углавном застава УА је окачена на многим гостовањима широм африке, па чак и у Јапану на клупском светском првенству.

    Што се тиче кореографија, финансирамо их сами личним прилозима чланова групе. Као и прилозима оних који нису у екипи али желе да дају свој допринос у бојењу трибине. Такође се фонд допуњује продајом нашег материјала, који се углавном продаје на трибини после објављивања на нашем сајту, мада се организује понекад и продај наручених ствари ван стадиона.

    6. У каквом сте односу са управом клуба…и да ли имате неки вид сарадње?
    Сарадња са управом клуба готово да и не постоји. Једини вид сарадње до сада који смо имали, ако се то тако може назвати , је када су нам дозволили једном приликом да једну тифо акцију припремимо на клупском игралишту, и на то смо поносни што сами водимо своје ствари. У више наврата смо одбили нуђену финансијску помоћ директора клуба и појединих играча.
    7. Реците нам нешто о полицијској репресији у вашој земљи…
    Та ствар код нас је нешто што се не може видети код вас горе у Европи. Египат је полицијска држава и репресија је на државном нивоу према свим грађанима а не само према навијачима. За неке важније утакмице, мораш да уђеш на стадион 3 сата пре почетка, јер полиција ,може затворити капије из „сигурносних разлога“, и нема уласка чак иако имаш карту. Претрес се врши три пута пре пуштања на трибину, не смеш да унесеш упаљач, а ако имаш мотку на застави, узимају ти је и враћају ти заставу. Недавно се водила јавна дебата због дешавања да полиција понекад скида панталоне и обућу појединцима на улазима стадиона док их проверава. Према овоме можете да замислите како се опходе према нашој групи. Најновија ствар која описује ситуацију, поготову после последње велике бакљаде коју смо направили и побацали бакље у терен, је превентивно хапшење водећих људи, а уколико те не затекну код куће, могу да ухапсе твог оца или брата и да их држе док се не појавиш у полицији.

    Неколико пута је на дербијима људима забраљиван улаз у нашим мајицама и дуксевима, долазило је чак и до хапшења., тако да се морамо сналазити на разне начине како да се изборимо са свим тим, а највише како да унесемо транпарент. Недавно је дошло до нереда са полицијом испред стадиона због забрана за транспарант и бубњеве.

    8. Како се сналазите?
    Застава нам је била забрањена, као и бубњеви. После једне утакмице у тишини, дозволили су само два бубња да се унесу на утакмицу. Недавно смо на једној утакмици изборили пролаз застави тако што смо оборили дрво и ставили на сред велике улице блокиравши велику улицу око стадиона, па су нам пустили заставу како би што пре решили проблем. На другој смо у великој групи кренули ка капији са неком другом заставом, и када је полиција интервенисала, друга екипица је инкогнито преко ограде пребацила главни транспарент и ушла унутра, а полиција остала згранута када се појавила застава, коју смо држали у рукама и бранили на покушаје полиције да је уклоне, заједно са заставом другова из Супрас Суд који су били с нама. На покушај да забране момцима да уђу са јакнама са симболима УА, поново смо блокирали саобраћај тако што смо сели на улицу, па су нас пустили. За прошли дерби нам је била забрањена кореографија као и за супер куп. Толико о тренутној ситуацији…

    9. Да ли постоји нека ултра сцена у Египту?
    Прва права група је наша, и има неколико правих група код највећих клубова ( Замалек, Исмаели, Масри, Итхад ), али им менталитет и није на високом нивоу, и треба још времена да би све то развило још како треба.

    10. Како јавност реагује на навијачки покрет у вашој земљи?
    Није лако бити пионирска ултра група у нашој земљи. Као и сваки почетак и наш је био тежак да јавности наметнемо и упознамо са тим новим стилом навијања, поготову у конзервативној земљи као што је Египат. Људи у принципу не разумеју наш агресиван наступ, агресивно навијање и понеку фрку. Требало је мало времена да се људи навикну и препознају, и полако се све више људи придружује покрету. Људи и даље не капирају наш менталитет и чињеницу да нисмо само клупски навијачи, већ следбеници једног покрета и идеје. За групу која постоји тек пар година, мислим да смо дигли пешчану олују у Египту, јер данас сви знају за нашу групу, и да ли нас воле или не воле, сви нас поштују!

    11. Судећи по фотографијама које могу да се виде…ултра покрет у Северној Африци се рађа…Да ли је то стварно?
    Страст према фудбалу је иста као и свугде у свету. Овде у северној Африци, прича око фудбала је увек била озбиљна, и фудбал има дугу традицију. На пример, наш клуб Ал Ахли је основан 1907. године, и увек је публика била страствена према својим клубовима, без обзира на постојање група.

    Данас скоро сваки клуб у Тунису и Мароку има и своју навијачку групу, као и у Египту, па чак и другој лиги. Навијачка група се појавила чак и у Алжиру, а и у Судану постоји једна. Стилови се разликују од земље до земље… нпр. у Тунису групе више пажње придају ултра акцијама на трибини док и нису претерано заинтересовани за инциденте, док у Мароку је обрнуто, и доста се труде око отимања застава. У Египту је нешто између…тако да…да, сцена у северној Африци је стварна!

    12. Да ли је неко ту можда упознат са српском навијачком сценом?
    Много људи овде се интересује и зна све о ситацији на Балкану, и поготову у Србији. Једна од ствари која нас запањује је однос и изглед полиције и „робокап“ изглед, који објашњава неке ствари, како држава гледа и колико се „боји“ ултраса широм планете. За мене лично, једна од првих сусрета са светом ултраса је била бакљада Зваздиних навијача у Барију, када сам као клинац остао забезекнут и одушевљен.

    13. Планови за будућност групе Ултрас Ахлави?
    Веома интересантно питање…јер како је група напредовала за само две године постојања, можемо се сматрати јаком силом не само са навијачког гледишта , већ у целом спортској заједници…од полиције, медија, управе клуба, јавности. Изборили смо репутацију широм континента да уколико се неко појави у Каиру, мора да рачуна и на нас. Наравно , морамо још радити на себи у будућности…

  • Кошарка: Мионица – Раднички Ваљево

  • СЛУЧАЈ „ЂЕНОВА“

    Шта рећи? Коју послуку порати… коме?!

    Лепо рече један од нас у својој песми…“ Ал Каида звала Шарића, послала му паре да има у Ђенову да води навијаче, сад се Бин Ладен смешка јер све је добро прошло ванземаљци одрађују посо…“.  Па буквално, као да живимо на Марсу, ето…  и имамо мозгове као неки облици живота за које се тврди да постоје на Црвеној планети.   Мада много људи ни не поседује већи орган чија нас величина и развијеност одваја од осталих животиња на планети Земљи где обитавамо. Но, кренимо од почетка…
    Реално, од кад су извучене групе, знало се да ће Италија бити занимљива. Релативно близу, колевка ултраса и организованог навијања у Европи каквог га данас познајемо… сваком нормалном изгледа као примамљиво гостовање. Очекивао се Рим, и како се текма ближила, све се више причало о њој. Како Рим није безазлен, у сваком нормалном навијачу се будила радозналост и авантуризам. Дуго већ није било неке озбиљне прилике за зезање на Чизми, тако да је ово била идеалка… с обзиром да су укинуте визе немного времена раније. Међутим ,уместо Вечног града који се очекивао, макаронери су изабрали Ђенову- стари  лучки град одакле је Марко Поло кретао у истраживачке походе Новога света, град са, по многима, најлепшим стадионом у Италији и две легендарне ултрас групе на чији дерби смо сви дркали кад смо били клинци (осим ових новијих клинаца који не памте буљење у Супертифо на часовима). Па да су нас питали, не би добили бољи одговор. Није да би Напуљ био ништа лошији и занимљивији, али… идеалка! Мало по мало, сви су кренули  на море. Нећемо набрајати да не испустимо неког, али свако је имао своје људе тамо, у мањем или већем броју. Срби на гомили… реално и сама помисао је кожила јежу.  Кола, комбији, бусоле, авиони, камиони… правац  Ђенова. Дан пре текме, већ су почеле  да се виђају , обичним грађанима „чудне“ особе по граду. Да скратимо причу, вече пред текму на једном од главних тргова у центру, Пјаца де Ферари, мотало се доста екипица у потрази са навијачким проводом. Уз поздраве:“ ‘Де сте браћо!“, фина атмосфера је владала међу људима, који су се сретали широм града. Добар навијачки трип који се дуго није осетио, Срби са свих страна блеје у Италији на текми репрезентације. Једна од екипица је на блеји на споменутом  тргу, налетела на групицу  од 15ак Жабара , одмах их стартовала, и уз питање „Чији си ти мали?“, понудила дружење, на шта су добили одговор да су Доријини, да су дошли да виде јел нас има и да нису у фазону дружења, али да се не курчимо превише, јер то није у реду. Наши остадоше збуњени одговором, па су поставили контрапитање:“А шта ако се будемо курчили?“. Одговор су добили… „Па ништа, али…немојте ипак…“, после чега су се узмувано удаљили убрзаним кораком, док су ови вриштали од смеха. Толико о томе.  После класичне пијане приче, освануло је дивно јутро изнад Ђенове,  најављујући диван дан у Ђенови пуној српских навијача…који се неће завршити  тако дивно.

    Током ноћи ја пао неформални договор да је скуп на том тргу, Пјаца де Ферари. Са свих страна света се трг полако пунио, флаше и лименке се празниле, а бакље једна за другом прштале. Песма се орила, бубањ бубњао, радознали пролазници гледали будале, а мурија знојила. Било их је у околним уличицама у штеку, Дигоси-(керови за навијаче) ту на тргу смишљали како шта, али без решења. Много добра атмосфера на тргу, а тотално неорганизована, што је и најбоље. Велика фонтана је давала свечан  и културан  тон целом догађају. Искрено, маса се култруно понашала. Осим по које случајно разбијена флаше, мало ђубрета и по ког графита, никаквих озбиљних проблема није било. Локалци нису ништа акцијали, људи се нису мангупирали, мурија  коректна, све у реду. Певање националних песама,  циркање, зезање, дружење, по која заапаљена  душманска застава…права свечарска атмосферица.
    У одређеном тренутку су сви заједно кренули ка стадиону…у много занимљивом и правом ултра кортеу који Ђенова дуго није видела. (видела је онај од хрчака из Сплита, ал то је друга прича). Песма је одзвањала прелепим улицама центра. Муријаши су чистили пролаз испред, и обезбеђивало зачеље да нас случајно неко не нападне (ахахахахаха). Пироманисало  и грмело „ О СРБИЈА ОЛЕ“ и није престајало, буквално од поласко до Марасија, неких 45 минута. Занимљива сцена је била кад је изваљен један од домаћих ултраса на мотору који је пратио поворку, и преко телефона са усхићењем причао шта све гледа. На старт и питање како је, шта ради… одговорио је није јуншпи и да једноствано ужива у моментима, јер дуго Ђенова није доживела боље  ултрас трипове од овог. Ипак, као што обично буде, лепи мометни увек кратко трају, и долази до цимања са муријом која је хтела да ухапси лика што је мало шарао по бусевима заробљеним у маси. ‘Ватају га, али је одмах уследило ослобађање и инћидент, јер ипак није то жабарски кортео. Пар минута цимања, које се завршило повлачењем мурије и испаљивањем сузавца, па се наставило ка стадиону.
    Релативно близу стадиона је уследило затрчавање на неке Жабаре који су класично жабарски провоцирали , и после залетања преко моста на њих одмах запалили, и то од пар људи. На улазу у наш сектор, испало је цимање око уношења заставе са орлом Немањића, где су Дигоси истриповали да је то фазон Албанска застава, али је после свађе унешена. Ипак, у току свађе је пандур искористио заузетост и непажњу, и из торбе узео паролу која је била написана као подршка ултрасима у Италији и њиховој борби против картица. Чим је видео ТЕСЕРА… одмах је на фору да нико не види, запалио са паролом. Грешка момака је што су поверовали информацијама са неких стадиона, и нису је унели на фору, јер им је речено да  жандари често не праве проблем око парола НЕ НАВИЈАЧКИМ КАРТИЦАМА, која је била у јеку у то време на Чизми…. јебига.
    Остатак претреса готово никакав. Фино попуњен горњи,  релативно доњи ниво добро познатог кавеза. Заставе окачене, маса напаљена , неизбежна пиротехника, све до јаја! И онда…долази до пресудног момента који је закувао целу причу. На северној страни Ђеноана, до нашег кавеза, појављује се албанска застава, и наравно окреће све наопако. Крећу обостране провокације, што је на сваком стадиону у свету и нормално. Сви прави навијачи на свету на провокацију одговарају контром, на овај или онај начин. Сече се заштитна мрежа, и полеће пар бакљи ка том делу, од којих једна погађа управо тог мајмуна који је  извадио ту заставу.
    Жабари као враћају, узимају неко црево и као прскају ка нашем кавезу, обезбеђење их полако тера. Мурија креће да митингује на терену и ствара се тензија, као да се дешава ко зна шта, а не да је размењено пар бакљи. Једина сцена која је одскакала од уобичајених широм жабарских, европских и светских стадиона је пар навијача на врху ограде. Као одговор је запаљена албанска застава уз вређање душмана и жабара. Утакмица је почела са малим закашњењем, кренуло је и фино навијање, у оној мери колико је то могло због повећане напетости. Обострано вређање поново условаљава још пар бакљи ка жабарима које завршавају на терену, и прекида се утакмица. Неизвесност траје неко време, и судија шаље играче у свлачионицу. Зашто?!? Због бар бакљи у терену??? Ма сисајте бре курац!!! Класично љигаво жабарски, домаћини су искористили ствар која се чак и дана данас дешава у Италији, додуше много ређе него пре, и од муве направили слона…ма бре мамута!
    Мурија улази на терен до кавеза, фоторепортери праве подлогу за намештаљку, и то је то. У једном тренутку је изгледало да карабињери хоће да упадну у доњи кавез, од чега брзо одустају када људи као одговор почињу да ломе плексиглас на горњем нивоу и надувавају их на доњем. Мурија брзо креће да празни стадион. Закључали су капије и организовали се. На стадиону се блеји једно чуку времена, и излази се у ограђен простор испред стадиона, који је окружен полицијом, која је, касније смо сазнали, дошла као појачање из Торина и Милана. Обичне навијаче су пуштали у групицама, док се ултра маса зејебавала чекајући даљи развој догађаја. Певало се, палила пиротехника, убијало време до неизбежног. Иза мурије су се појављивали жабарски дебили који су поново провоцирали , поново један од њих са албанском заставом. Мурија је искусно одрадила и сачекала да остане што мање људи, тј. неких 5 бусева… и после пар кретенских провокација могло је да крене оно за шта су новинари остали. По слободној процени, 300тинак карабињера креће да упада кроз капију и крећу инћиденти. У два наврата се одбија напад, пршти пиро и остала приручна средства.  У трећем упадају и са друге стране, креће цимање око бусева и ту се пружа отпор. Део масе се повлачи бусеве, део  у други део кавеза испред трибине.  Жандари се повлаче и прегрупишу, да би убрзо кренули ка кавезу где се на капијама опет  пружа отпор и одбија напад, не задуго, јер упадају на други улаз отпозади. Ко се тада нашао ту, најебо је ко жути! Класично набијање уз  ограду и батињање. Сваки бус је био окружен, помоћ је једноставно била немогућа…  против 300 специјалаца… то је то.  Кад су се сви вратили у бусеве, мурија је један по један изводила све напоље, тражећи оне које су их интересовали. У принципу, нема ту шта много да се пише. Доста људи је приведено на лицу места, остатак послат назад.
    Такво спровођење дуго није било виђено. Под пратњом, свако стајалиште, свака пумпа је била затворена, није дозвољено било изађи нигде. Словенија, Хрватска иста прича. И онда је дошла на ред наша грана. Верујем да нико ко је улазио у Србију тада, неће заборавити те сцене. Терористи би нам позавидели!  Све је било маскирано од маскирних Жандармерије у никад репрезентативнијем издању! Завиривали су у сваки аутомобил тражећи сумњиве фаце, а о бусевима да не причамо. Један по један бус је извођен на претрес до голе коже, свако је ишао на снимање и проверу. Имали су снимке са стадиона које су гледали у посебној просторији, и тражили глумце. Свако ко је био у „систему“ је прошао посебан скенер, и много људи је попадало на граници, иако их није било на снимцима. Једнаоставно су људе „од раније познате полицији“ по нахођењу хапсили и слали по истражним затворима у Сремској Митровици и Суботици, без и једног реалног основа, само зато што су били на текми.
    Наредних дана су до нас долазиле информације да су само на основу визуелне процена ко колико изгледа зајебано, одводили људе у притвор, и то из једног симаптизерског аутобуса који везе није имао са навијачким групама. Тај бус је спојен од две туристичке агенције које су имале излет у Ђенову, а у понуду су имале и утакмицу. Навешћемо само један пример дечка, који везе са навијачима није имао у животу, ма пешачки није прешао на црвено у животу. Дечко је кренуо  у Ђенову јер су му остале лепе успомене са матурске ексурзије, успут се задесило да погледа и утакмицу.  Брат му је био у евиденцији, и дечко је лежао преко месец ипо дана у Митровици. Ајде још један..лик  који је био је скроз у углу на горњем нивоу, везе са акцијањем на стадиону није имао, одведен јер је имао ожиљак на лицу из детињства. Нису му помогле ни слике где је био на стадиону, ни поруке у телефону које је слао маторанима где је „забринут“ дешавањима на стадиону. Не, лежао је метар ипо дана у Суботици. Шта су тек могли „познати“ да очекују. Издржало се и то. На претресима и суђењима ситуације су биле смешне, где се лепо видело колико је све монтирано.  Адвокати нису могли ништа друго него да се смеју од муке  у судницама, образложењима тужиоца и објашњењима судија, који су морали да раде по наредбама која су добили. Неуко су покушавали да образложе продужење притвора без и једног  правног основа. Адвокати су се само крстили у судници. На крају су само пустили људе.  Ко их јебе, то су навијачи, то нису људи. Али то никог од „медија“ није интересовало. Зато се већ знало да су Ал каида, Шарићев клан и Кека организовали и платили нереде. Срамне изјаве мафијашког савеза где су навијачи сјебали српски фудбал су постале свакодневица, и само су се утркивали ко ће шта више да налупета. Политичари су поново постали спасиоци државе од терориста-навијачких група, за пар дана је донешена допуна закона о спречавању насиља на спортским приредбама, како би се Србија ослободила те пошасти са трибина. Ко је размишљао својом главом скапирао је поново, већина јавног мњења је прогутало сервирана говна по ко зна који пут. Никад није досадно у овој напаћеној земљи… Неколико момака је осуђено у Италији где су издражали предвиђене казне, али их је сачекала намештаљка и овде, нема шта, знате све… Од једне „обичне“ фудбалске утакмице направљен је случај који ће остати у аналима и навијачког и оног обичног  живота. Навијачки гледано, било је заниљиво! Грађански гледано, срамота! Не због „дивљања“, јер ће се оно што се заиста  и десило –исечен део мреже, 6-7 бакљи преко ограде, и туча после напада полиције …  дешавало се и дешаваће се, и овде и свугде у свету……већ због још једног доказа колико неке ствари могу да се окрену ако имаш полуге. Нека Ђенова буде „наук“ свима, ко, како, шта, где…глупо је да не извучемо поуке. 

    ПС- Приликом једног сусрета са легендом ултра покрета у Италији, и једним од главних уредника легендарног Супертифа у најбољим данима, на питање какав је његов утисак о Ђенови, одговорио нам је:“ Види… нама је све је било супер навијачки, али друга су времена. Ко је најзадовољнији? Ок, и вама је било супер, и нама који смо гледали да ултрас дух живи, али… на крају су најзадовољнији су били наш савез и мурија, а онда и ваш савез, политичари и мурија…зар не?“